Piše: Stanko Crnobrnja
Nije slučajno što se Srbija svakog dana pita ko su ti novi, mladi ljudi. Na ulicama, u selima i gradovima, na svakodnevnim protestima. Ali i u upornom širenju ideja i emocija koje dugo nisu bile prisutne ne samo u Srbiji već širom sveta. Odmah se nameće poređenje sa revolucijom mladih šezdesetih godina dvadesetog veka. To je bila velika, svetska priča. A u toj priči najmarkantnija su bila dva pojma: generacijski jaz i kontrakultura. Očigledno je da se i u ovoj našoj a svetskoj revoluciji mladih radi o oštrom generacijskom jazu. Drugi veliki pojam u ovoj revoluciji, možda i odlučujući, jeste – kultura algoritma. Kada kažemo generacijski jaz, to znači da se radi o epohalnim razlikama u vrednostima, uverenjima i ponašanju između starijih i mlađih generacija. Recimo, generacija dece cveća iz šezdesetih i današnji digitalni urođenici (svi oni koji su rođeni u doba interneta, a pogotovo oni koji su rođeni u 21. veku) predstavljaju dva radikalno različita odgovora na društvene promene – jedan zasnovan na kontrakulturnoj pobuni, a drugi na prilagođavanju moćnoj, nadljudskoj digitalnoj tehnologiji. Hipici šezdesetih odbacuju industrijski kapitalizam u ime mira, ljubavi i psihodelične slobode. Današnja omladina probija se kroz postindustrijsko vreme definisano veštačkom inteligencijom, automatizacijom, digitalnim zasićenjima svih vrsta. I, naravno, sveopštom dominacijom algoritama. Znači, za razliku od šezdesetih, kada je jaz bio izrazito ideološki, današnji jaz je sudbonosno tehnološki. Zato, pravo pitanje i za svet i za nas ovde u uzavreloj Srbiji glasi: „Hoće li se društvo (pogotovo politička i ekonomska elita) menjati i evoluirati sa novom generacijom digitalnih urođenika ili će se generacijski jaz produbiti u potpunu, možda čak i pogubnu, krizu?”
U svakom slučaju, okidač za akciju i kod jedne i kod druge generacije kao da je nađen u rečima An Rend, napisanim 1957, baš u osvit velikih preokreta koji će nastupiti nekoliko godina kasnije. Ona piše: „Kada da biste proizvodili morate da tražite dozvolu za to od ljudi koji ništa nisu proizveli, kada vidite da novac ide ka onima koji posluju ne u proizvodnji stvari, već u trgovini uticajem i privilegijama, kada vidite da ljudi postaju bogati putem ucene i manipulacije, a ne svojim radom, a pritom vas zakoni ne štite od takvih, već njih štite od vas, kada vidite da se korupcija nagrađuje, a poštenje postaje samožrtvovanje – tada možete biti sigurni da je vaše društvo osuđeno na propast.”
„Vlasnici” države
Šezdesetih godina 20. veka društvo se, pod uticajem mlade generacije (nazvane bebi-bum), nepovratno promenilo pa i evoluiralo. Upravo na planu kulture. Muzika, vizuelna umetnost, seksualnost, dizajn, literatura, arhitektura, moda, fotografija, film, komunikacije, jezik, duhovnost, otvorenost. U naletu tadašnje mladalačke energije sve to novo čvrsto se utemeljilo u sve pore društva. Mnogi bi rekli – društvo je postalo bolje, bogatije, lepše, raznovrsnije. I to je tačno. Mladi tog vremena nisu želeli da žive u društvu osuđenom na propast. Promenili su društvo, ali, ipak, nisu imali snagu da ga osiguraju od sigurne propasti. Bebi-bumeri traju i danas, a u svojoj metamorfozi uspeli su da ondašnji generacijski jaz preokrenu i faktički izazovu i ovaj sadašnji, još oštriji, koji planetu dovodi u stanje kataklizmične krize! Njegovo razrešenje ne mogu da ponude ni najmoćniji aparati veštačke inteligencije, ni najsloženiji algoritmi.
Rešenje mora da se potraži u teoriji sistema i u praksi koja odražava ustrojstvo političkih, kulturnih i ekonomskih sistema. Prvo što iz teorije treba da se usvoji jeste sledeće: struktura sistema određuje njegove performanse (domete). Recimo, kada pogledamo sistem zdravstvene zaštite u Srbiji, odmah vidimo dva sistema – privatni i državni. I dve vrste performansi. Na jednoj strani skupo, u pokušaju da se ustroji po svetskim standardima, i brzo, ali u osnovi utemeljeno na veteranima iz državnog sistema koji u privatnom rade zbog (značajne) dopunske zarade. Na drugoj strani jeftino (ali sa ugrađenom praksom mita i korupcije), i razuđeno, sa ogromnim čekanjima na red, često zastarelom tehnologijom, oskudno u svemu, ali bogato profesionalnim iskustvom. Ta dva sistema tvore jaz koji odražava i širu strukturu političkog i državnog sistema. I to baš na jasan način. Država je najveći poslodavac, ali i najveći potrošač u zemlji. Trideset ministarstava, bezbrojne agencije, instituti, zavodi, regulatori, službe, institucije, uprave, inspekcije, organi ovi, podsistemi oni. Tromo, partijski dirigovano, taljiganje kroz birokratske lavirinte i budžetske pozicije. Domet? Svi su nezadovoljni sem onih koji su „vlasnici” države, vlasnici svakojakih sistema. Od medijskih do industrijskih, od energetskih do bezbednosnih. A „vlasnici” sigurno nisu narod, a još manje omladina, digitalni urođenici koji se kreću ka ogromnim izazovima. Ne samo u odnosu na zastareli, naopak sistema u kome žive, nego i na zastarele ali vlastoljubive „vlasnike” svega. Naroda, država, regiona, kontinenata, sveta. Vlasnike koji su strukturu sistema podesili tako da dometi, iz dana u dan, za njih postaju sve raskošniji, a za ostale postaju sve brutalniji i sve više zastrašujući.
Zašto dolazi do stalnih sukoba, pa i ovih generacijskih, nije teško dokučiti. Za digitalne urođenike, nova tehnologija je poput vazduha. Slobodno se upija. Za one formirane u analognom vremenu, tehnologija se uči. I to često mukom. Digitalni urođenici koriste veštačku inteligenciju i algoritme sasvim intuitivno. Ovi drugi sumnjičavo i suzdržano. Dakle, tehnologija se menja brže nego što se generacije prilagođavaju. Drugačiji su prioriteti. Mladi hoće slobodu, ovi drugi hoće stabilnost. Mladi sasvim prirodno koriste i drugačiji jezik, neku vrstu mešavine tehno vokabulara sa šatrovačkim i engleskim slengom. Ovi drugi su formalni.
I tako redom, kroz sve aspekte života, dijalektika generacijskog jaza pokazuje svoje prisustvo. U traženju razrešenja i mira na putu u teško vreme koje dolazi nameću se jasni signali. Digitalci da uče životno iskustvo, analogni da uče tehnologiju. I jedni i drugi da traže zajedničke teme u muzici, kulturi, istoriji, putovanjima, ljubavi, pravdi, ljudskosti, empatiji. U savremenosti. I, povrh svega, uvažavanje razlika po principu „ne moramo se u potpunosti slagati da bismo se razumeli”. U ovoj fazi najvažnije je da se shvati da nijedna generacija nije bolja ili gora, već je samo drugačija.
Biologija protiv bumera
Došli smo u taj momenat u vremenu u kome su mnogi pojedinačni „vlasnici” sveta većinom u poodmaklim pa i visokim godinama. Bebi-bum generacija je u odlasku. Biologija radi protiv njih baš kada im je sve kako treba. Zato toliko i ulažu u bioeksperimente. Ali zato se toliko i razbacuju krvavim ratovima koji slute na ono dobro poznato – posle mene potop. Ipak, i posle potopa biće preživelih. A kako reče Džimi Karter: „Ne znam kako će se voditi treći svetski rat, ali siguran sam da će se četvrti voditi toljagama i kamenicama.” Upravo to želi da izbegne nova generacija digitalnih urođenika. Njihova mladost, snaga, volja, istrajnost, znanje, veština i intuicija biće na ozbiljnoj probi sledećih 20 godina. Oni su svesni da je za njih ovo igra koja se zove – sve ili ništa. Pri čemu, ako to već nisu shvatili, u ovom momentu treba vrlo dobro da upiju reči Ronalda Regana koje glase: „Svaka generacija koja je okusila slobodu, a potom je izgubila, nikada više u svom životu neće je okusiti.”
Izvor: Politika Magazin
