Zarade ne prate rast troškova života, pa su štrajkovi radnika svakodnevica u postbregzitovskoj monarhiji
Usijano štrajkačko leto, kako su prošlogodišnje proteste radnika u ključnim segmentima britanskog društva nazvali stručnjaci u naučnom časopisu Lanset, preraslo je u usijane jesen i zimu, a nema razloga da se priča ne nastavi i na proleće. Skok životnih troškova i dvocifrena inflacija, najviša u poslednjih 40 godina, pokazali su da postbregzitovska Britanija najsporije izlazi iz krize u odnosu na države sa kojima je u istom rangu, poput Francuske i Nemačke.
Kalendar većine sindikata za prva tri meseca 2023. gusto je popunjen, pa je samo u martu zakazano 27 štrajkova. Otkako su juna 2022. u jednodnevni štrajk stupili zaposleni na železnici pošto zarade nisu pratile skok troškova života, a javna podrška je obezbeđena kroz kampanju „Sad je dosta“, rad su redom obustavljali zaposleni u avio-saobraćaju, pošti, telekomunikacijama, kao i lekari, medicinske sestre, učitelji, nastavnici, profesori, advokati, đubretari, vatrogasci, novinari, ragbisti… Sada su duži štrajk od 31. marta do 9. aprila, dakle, u vreme Uskrsa, najavili i zaposleni u obezbeđenju londonskog aerodroma Hitrou koji smatraju da je ponuđeno povećanje zarade od 10 odsto premalo, naročito u odnosu na plate menadžmenta.
Trenutna ekonomska kriza starija je od pandemije koronavirusa i rata u Ukrajini, pa i vladavine Borisa Džonsona, ali je „doprinos“ bivšeg premijera nesporan kada se uzme u obzir njegova uloga u Bregzitu i nepostojanje plana za rešavanje problema. Direktor Nacionalnog instituta za ekonomska i društvena istraživanja Džagdžit Čada smatra da je čitav ovaj period Džonsonovo nasleđe, jer se Bregzit možda ne bi dogodio bez njegovog učešća, a izlazak iz EU dominira britanskim ekonomskim učinkom od 2016. godine.
NACIJA U STAGNACIJI
Četiri godine pošto je izneo mnogobrojna obećanja kada je ulazio u Dauning strit broj 10, Džonson je svom drugom nasledniku Rišiju Sunaku – petom konzervativnom premijeru u nizu od 2010. do danas – ostavio više problema nego što ih je zatekao.
Bregzit je doveo do smanjenja poslovnih investicija, pa i produktivnosti. U prošlogodišnjem Privremenom izveštaju o ekonomskim istraživanjima do 2030. piše da je toksična kombinacija male produktivnosti i velike nejednakosti, uz stagnaciju realnih zarada, dovela dotle da je 2018. prosečno domaćinstvo na Ostrvu imalo 8.800 funti manje nego ona u pet komparativnih država.
Zakon protiv azilanata
Procenjuje se da u ovom trenutku u Britaniji postoji potreba za 330.000 nekvalifikovanih radnika, ali je očigledno u kome vlasti ne vide potencijalnu radnu snagu. Vlada je predstavila nacrt novog zakona o migracijama kojim će, ako bude usvojen, biti omogućeno pritvaranje i brza deportacija svih koji traže azil ukoliko su u zemlju ušli nelegalnim putem.
Premijer Riši Sunak – iako i sam potomak imigranata – u prvom govoru 2023. kao jedan od prioriteta najavio je „zaustavljanje brodova“ kojima imigranti dolaze u Britaniju preko Lamanša. Prošle godine je na Ostrvo ovim putem stiglo oko 45.000 ljudi. Tokom nedavnog samita sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom Sunak je najavio da će London pomoći u finansiranju prihvatnog centra za izbeglice na severu Francuske.
Organizacije za ljudska prava upozoravaju da postoji opasnost da ovaj zakon podstakne trgovinu ljudima, a UN su ocenile da bi takva uredba praktično predstavljala zabranu azila.
U izveštaju nazvanom „Nacija u stagnaciji“ navedene su neke poražavajuće činjenice, a glavna je da je nejednakost u Britaniji veća nego u bilo kojoj drugoj velikoj evropskoj državi. I pre pandemije su domaćinstva sa niskim primanjima bila 22 odsto siromašnija nego ona u Francuskoj, dok je prosečno domaćinstvo bilo siromašnije za 16 odsto nego u Nemačkoj i devet odsto nego u Francuskoj. Osam miliona mladih radnika nikada nije radilo u okruženju sa održivim rastom prosečnih zarada, a polovina onih koji su rođeni osamdesetih neće biti u stanju da poseduje kuće u poređenju sa onima koji su rođeni pedesetih. Mladi u nerazvijenim regionima imaju dva i po puta manje šansi da napuste svoj kraj u odnosu na vršnjake u najrazvijenijim oblastima.
Uprkos tvrdnji ministra finansija Džeremija Hanta da je žilava britanska ekonomija prošle godine zabeležila najviši rast od svih država G7 i na putu je da izbegne recesiju, Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) očekuje da će ove godine britanska ekonomija pasti u minus i da će u G20 biti bolja samo od ruske – koja je pod sankcijama.
Iako je BDP u Britaniji prošle godine porastao za četiri odsto, ovaj optimističan broj nije bio u skladu sa „subjektivnim osećajem“ građana. „Britanska ekonomija izgleda bolje, oseća se gore“, ocenio je Vašington post.
BITKA ZA STANDARD
Rast realnih zarada od 1970. do 2007. iznosio je 33 odsto po dekadi, ali je od 2010. pao ispod nule. Godine rezova posle velike finansijske krize 2008. uzele su najveći danak u javnim službama, gde su uslovi rada i dalje sve teži, a standard zaposlenih dramatično pada. Prema pisanju Fajnenšel tajmsa, u privatnom sektoru u Britaniji zarade su od 2010. do 2022. porasle 5,5 procenata, ali su u javnom pale za 5,9 posto. Savet sindikata (TUC) objavio je u oktobru da dva miliona zaposlenih u javnom sektoru planira da napusti posao zbog malih plata. U isto vreme, gotovo 90 odsto mlađih od 30 godina sa nižim ili prosečnim primanjima zaposleno je u privatnom sektoru i uglavnom nemaju zaštitu sindikata.
Vlada je pokazala spremnost da pregovara i nekoliko unija je ovih dana otkazalo štrajk zbog dogovora ili napretka u pregovorima, ali je Riši Sunak u januaru predložio zakon kojim se zaposleni primoravaju da poštuju minimum rada u ključnim sektorima, što će, ako prođe, onemogućiti veće štrajkove, i to u zemlji koja već ima jake antisindikalne akte.
Jedan od problema sa kojima se suočava britanska ekonomija je i hroničan manjak radne snage, ali vlasti svakim novim potezom samo produbljuju problem. Ukoliko ne sprovede fleksibilniji imigracioni sistem, Londonu preti „izgubljena decenija“ jer je zemlja već u nečemu što je uticajna lobi grupa Konfederacija britanske industrije (CBI) nazvala „stagflacijom“. Vlada, međutim, regulative u ovoj oblasti samo pooštrava. Posle Bregzita sezonski radnici su mogli da dobiju vize na šest meseci, iako je potreba za njima trajala devet meseci, tako da su proizvođači morali da troše dodatno vreme i novac na obuku sledeće grupe. Ovo je jedan od uzroka zašto u samoposlugama vlada nestašica zelene salate – glavni je to što proizvođači ne dobijaju nikakvu podršku, pa im se ne isplati ni da je sade kada zemljište može profitabilnije da se iskoristi kao građevinsko.
Mada su štrajkovi u Britaniji masovni, oni su gotovo nevidljivi u poređenju sa trenutnim protestima francuskih radnika zbog reforme penzija. U obe države štrajkači imaju podršku dve trećine građana.
„U Francuskoj postoji osećaj da se brani postojeći životni standard, dok u Ujedinjenom Kraljevstvu ljudi osećaju da je sve ono što je postojalo nestalo“, kaže za Dojče vele Sem Morkroft, potpredsednik TUI u Šefildu.
Izvor: Tamara Jorgovanović/novimagazin.rs
