Priredila: Irena Arsić
Profesoru je naravno, najvažniji bio razgovor za trpezom. Zbog toga je jedini njegov zahtev prilikom ugovaranja gostovanja bio – svaki od takvih obeda morao je biti neometan neprimerenom ili, čak, uopšte, muzikom.
Volim da naglasim da je profesor Jerotić bio čovek od ovog sveta, koji je i uživao u svim blagodetima koje nudi svakodnevica. Naravno da time ne osporavam mišljenja o njegovoj posvećenosti i dubokoj religioznosti, ali sam protiv pojedinih stavova da je bio asketa.
U tom smislu, govoriću i o onoj profanoj strani njegove ličnosti, koju, lično, smatram bitnom, a to je i odnos prema hrani. Naravno, i iz razloga što to danas, u vremenima kada je i to jedna od velikih bitaka čovečanstva, najpre onih kojima je uskraćen normalan život, ali, u našem, evropskom svetu i onima kojima je to svakodnevni problem, u smislu usklađivanja želje i potrebe, uz, sem estetskih, i zdravstvenih posledica.
I u detinjstvu, po svedočenju dnevnika Momčila Jerotića, izuzetno je bila posvećivana pažnja najpre ishrani dečaka, a zatim i mladića Vladete. Njegov otac detaljno iznosi jelovnik svoga jedinca, da bi o posebnostima, kakva je odbojnost prema kukuruznom brašnu i srpskim specijalitetima koji se na njemu zasnivaju – govorio u vrlo neobičnim okolnostima: prilikom njihovog zajedničkog pokušaja 1941. da se priključe našoj vojsci. I tada, negde na Zlatiboru, Momčilo Jerotić beleži da se za njegovog jedinca u kući vrednog domaćina ipak pekla bela pogača, jer on proju nije voleo.
Vladeta Jerotić: Nema sazrevanje bez stupanja u dijalog sa ljudima suprotnog mišljenja
Imali smo priliku, Nenad i ja, da sa profesorom budemo ugošćavani na trpezama širom zemlje, i van nje, od onih koje su priređivane u vladičanskim dvorovima, do onih koje su raznoliki domaćini posvećeno postavljali u svojim sredinama. Što se tiče ovih prvih, i među njima je bilo razlika: od raskošnih trpeza na kojima su poslužena probrana, a delikatna jela i pića (jednom prilikom sam se, sasvim neumesno, zagrcnula od predivnog integralnog peciva, pa sam, da bih još pogoršala situaciju, odbila da dečanskim vinom – ali pravim, pomognem sebi, nego sačekala čašu vode, čemu je sledilo utešno obraćanje uglednog domaćina: „Neka vam je to najveća briga!”), do vrlo skromnih jestiva u trpezarijama manastira. Ove ostale, svetovne trpeze, bile su takođe raznovrsne, ali uvek primerene i sa velikim poštovanjem i ljubavlju pripremane.
Profesor je u svakoj situaciji bio umeren. Moram napomenuti i to da je postio, ali u nešto izmenjenom, dozvoljenom vidu. I, što treba reći, nije mislio, niti insistirao da se isključivo posna hrana služi za stolom. Iako Nenad i ja ne postimo, to nikada nije bila tema naših razgovora, niti sam primetila da nam je zbog toga zamerao.
Ja lično znam da je on uživao u jelu, ali je umeo da se i ovde ponaša u skladu sa prilikom. Retko je pio, čašu crnog vina, ali nije izbegavao da proba i specijalitete. U situaciji kada je smatrao da to nije moguće, kao kada je večera bila poslužena posle ponoći, nije se ustručavao da od Nenada zatraži komadić divljači da proba, pa i da se posluži sa njegovog tanjira. Godinama, odnosno decenijama, on je korigovao svoje večere, tako da je obroke prepolovljavao. To je izuzetno dobra preporuka – ne lišavati se omiljenih jela, ali količinom kontrolisati apetit.
Kod kuće, pak, pratio je nove recepte koji su bili objavljivani u nedeljnom dodatku „Politike” i neretko ih izdvajao da bi ih domaćica kasnije za njega pripremala.
Ono što je posebno voleo, bili su deserti. Neretko se dešavalo da su mu poznanice donosile sitne i druge kolače, kao i domaće džemove i voćne sokove, u kojima je uživao. Kako su godine prolazile, sve češće se zaslađivao voćnom salatom. Sećam se jedne prilike posle predavanja, mislim u Topoli. Pošto je bilo kasno, a čekao nas je put do Beograda, profesor je bio odlučan da nemamo vremena za desert. Međutim, prilikom opraštanja i sa domaćinima, ali i sa osobljem restorana, što je bila uobičajena slika, zapitao je: „Šta je bilo za desert?”, odnosno želeo je da zna šta smo propustili od slatkog.
Moram napomenuti da je profesoru, naravno, najvažniji bio razgovor za trpezom. Zbog toga je jedini njegov zahtev prilikom ugovaranja gostovanja bio – svaki od takvih obeda morao je biti neometan neprimerenom ili, čak, uopšte, muzikom. Kad se u jednoj situaciji desilo suprotno (u pitanju je bila proslava maturanata u hotelu u kojem smo odseli), bio je određen: „Nećemo razgovarati!” Tako je i bilo.
Tajming profesora Jerotića
Profesor Jerotić je poštovao svoje vreme. Neko je čak i rekao, od njegovih starijih poznanika, da su ga ranije, u društvu, zbog takve njegove istaknute karakteristike zvali Švajcarac.
To bi značilo da je striktno svoj dan delio na vreme za rad, vreme za odmor, šetnju, druženja i, gotovo svakodnevno, obraćanja publici, najčešće u vidu predavanja, a što je podrazumevalo i put i povratak, najčešće u kasnim noćnim satima.
Retko je naći primer među srpskim intelektualcima, bar ovim kojima je utvrđena dnevna rutina od brojnih istraživača, koji su bili tako revnosni u poštovanju svog rasporeda. Redovni obroci, ručak u 13.30, obavezni popodnevni odmor, a u međuvremenu rad, karakterisali su profesorov dan. Tu nije bilo mesta za neobavezni protok vremena ili iznenadne prekide. Mada je primao posete, to je bilo strogo dogovoreno, a van toga, nije se moglo doći u kontakt s njim.
Mislim da je razlog bio sasvim jednostavan: zbog svojih svakodnevnih angažovanja, profesor je morao obezbediti vreme za svoj rad. Njegovo pisano delo, koje broji osamdesetak knjiga, nastajalo je u tom određenom vremenskom rasporedu. Bio je redak srpski intelektualac, među brojnima, koji je i u tome bio sasvim kontrolisan: vrativši se iz šetnje ili sa određenog susretanja, sedao bi za radni sto i momentalno nastavljao svoj rad, pišući rukom svoje radove. Kasnije, uglavnom u popodnevnim časovima, napisano je diktirao da bi se, posle ponovnog čitanja i ispravki, pripremilo za štampu.
Retke večeri, koje je provodio u svom domu, posle telefonskih razgovora, u određenom terminu, provodio je uglavnom sa Jelenom, a kasnije sam slušajući klasičnu muziku sa gramofonskih ploča, na kojem mu izboru i brojnosti mogu pozavideti i značajnije fonoteke. Poseban je bio njegov odnos prema televiziji – godinama je gledao samo jedan dnevnik, i, ponekad, pokoju fudbalsku utakmicu. Bilo je vrlo neobično kada je neko od pitanja posle predavanja bilo u vezi i s ovim oblikom našeg društvenog života, posebno u vezi s problematičnim rijaliti programima. Tu je profesor, što je bio jedinstven slučaj, bio bez komentara.
Vikendom je često bio u posetama manastirima, uvek u probranom društvu.
Njegov odnos prema vremenu bio je poznat i saradnicima. Nenad je bio u stalnom strahu da neće zakasniti, ali bogami ni poraniti na dogovorene susrete. Kad mi se sa interfona oglasio minut do dva ranije, sačekao bi ga profesorov komentar: „Poranili ste, Nenade!”
Honorari profesora Jerotića
Jerotićev odnos prema novcu je bio poseban, odnosno, kako sam ja stekla utisak, novac mu, što se njega lično tiče, nije bio bitan. U vreme kada sam, uz Nenada, mogla da imam uvid i u ovaj deo profesorove svakodnevice, on apsolutno nije mario za novac. To su, naravno, bile njegove duboke godine (od sedamdesetih do smrti), ali nije retko da ljudi, posebno u našim uvek nestabilnim i nesigurnim prostorima, baš u starosti počinju da se predaju stalnom strahu od siromaštva.
Možda se tome moglo naći razloga u njegovom detinjstvu. U dnevniku oca Vladete Jerotića, koji prati, uglavnom, period od rođenja do dvadesetih godina njegovog života, novcu se ne pridaje posebna važnost, mada se to ne razume na prvi pogled. Koliko god da odgovorni otac porodice ukazuje i konkretno navodi određene troškove (za školovanje, lečenje, letovanje…) svoje porodice, sasvim je jasno da on, ipak, ne strahuje suštinski za finansijsku budućnost. Naime, kao jedno od dvanaestoro dece beogradskog trgovca Todora, Momčilo Jerotić, mada školovan, nije mogao da računa, u vreme zasnivanja svoje porodice, na veću novčanu podršku, nego je, prema dnevniku, i najveći deo dečaštva i mladićstva svog jedinca, proveo u iznajmljenim stanovima. On sam, svodeći račune za decenijsko iznajmljivanje kuća i stanova po Beogradu, dodaje primedbu: „Za ovaj novac mogla se kupiti lepa kuća.” Ta činjenica, međutim, nije omela porodicu da letuje po divnim mestima, morskim i banjskim, svake godine, kao i da lepo živi u svojim udobnim stanovima, uvek uz angažovanu poslugu.
Miloš Lalatović: Vladeta Jerotić, tihi čovjek, čiji se glas daleko čuo
Jerotić mi je jednom rekao, povodom novca (naravno na neku moju primedbu), da o njemu ne razmišlja samo onaj koji ga ima dovoljno. Naš profesor, više nego skroman u svojim potrebama, imao ga je sasvim dovoljno. I kao penzionisani lekar, sa visinom penzije koja je bila izuzetno skromna, i kao profesor po pozivu (angažovanje nije bilo finansijski nagrađeno), ali i kao akademik, što je donekle ojačalo njegovo materijalno stanje.
To, međutim, za Jerotića nije bilo važno. Honorari za knjige koje je izdavao nisu bili van utvrđenih, a vrlo često ih se i odricao. Ponegde se i pročulo da je bio značajni donator, a ja lično znam da je neke od svojih novčanih nagrada poklonio, mada o tome javnost nije bila obaveštena.
Ono što nije moglo da se sa profesorom razgovara, bili su njegovi honorari za predavanja i promocije knjiga. Bio je izričit: nije uzimao novčanu nadoknadu! Kada bi domaćini, iz različitih razloga, ostajali pri svome da isplate honorar, umeo je da bude i neprijatan u tom ljutitom odbijanju. Onda smo našli rešenje: ukoliko je neko insistirao da „plati” profesorov dolazak i obraćanje publici, taj novac je išao za lokalne potrebe: manastire, domove, pojedince.
U očevom mantilu
Povodom obeležavanja stogodišnjice rođenja akademika Jerotića, u Zadužbini smo smatrali da bi bilo dobro objaviti dnevnik oca Vladete Jerotića, Momčila.
Dnevnik je, koji je Momčilo Jerotić vodio od Vladetinog rođenja do dvadesete godine svoga jedinca, vrlo interesantno svedočanstvo jednog vremena, ali i posebnog odnosa oca, koji u dobu koje je čitav vek udaljeno od današnjeg, brižnošću i posvećenošću svome sinu zadivljuje današnjeg čitaoca. Jedan od segmenata njegove stalne pažnje je i briga o sinovljevoj garderobi. Mi nalazimo u ovim izuzetnim beleškama i konkretno opisane svečane i ostale preobuke dečaka, a zatim i mladića Vladete Jerotića, koje zadivljuju elegancijom i svojevrsnim luksuzom. Momčilov i Nadeždin jedinac je bio ne samo pažljivo negovan nego i u najboljem svetlu, što se garderobe tiče, predstavljan svojoj porodičnoj i uopšte gradskoj sredini. Mornarsko odelo, odelo od plavog pliša, odelo od svilenog ripsa, cilindri i drugi šeširi navode se sa preciznošću, uz obaveštenja i o obući, uglavnom lakovanim cipelama, ali i specijalnim dodacima – kakav je mali plavi štap, između ostalog.
Tokom decenija, profesor Jerotić je i dalje vodio računa o svojoj garderobi, posebno zbog brojnih istupanja pred publikom, mada joj nije bio posvećen u toj meri kao u roditeljskom domu. Brojne fotografije sa njegovih predavanja svedoče o tome, a garderoba mu je bila i upotpunjavana i retkim, ali vrednim poklonjenim džemperima i srodnim delovima garderobe koji su bili i ručne izrade.
Kada smo upoznali profesora Jerotića, na pragu njegove osme decenije, bio je i nadalje brižljiv u urednosti, ali i neobično posvećen održanju već ostarele garderobe. Imao je, zajedno sa svojom Jelenom, i svog krojača koji je bio zadužen za štepanje i ostale popravke na garderobi.
Kad sam jednom prilikom pokušala da mu bojažljivo predložim da nabavimo novi mantil za njega, pošto sam primetila da se onaj koji nosi na nekoliko mesta pohabao, preduhitrio me je: „To je mantil moga oca, vidite kako je dobro očuvan.”
*Urednik u Zadužbini Vladete Jerotića
Iz knjige „Lična priča, tri decenije sa Vladetom Jerotićem” , Zadužbina Vladete Jerotića – Domus editoria Ars libri, Beograd 2025.
Izvor: Politika Magazin
