Приредила: Ирена Арсић
Професору је наравно, најважнији био разговор за трпезом. Због тога је једини његов захтев приликом уговарања гостовања био – сваки од таквих обеда морао је бити неометан непримереном или, чак, уопште, музиком.
Волим да нагласим да је професор Јеротић био човек од овог света, који је и уживао у свим благодетима које нуди свакодневица. Наравно да тиме не оспоравам мишљења о његовој посвећености и дубокој религиозности, али сам против појединих ставова да је био аскета.
У том смислу, говорићу и о оној профаној страни његове личности, коју, лично, сматрам битном, а то је и однос према храни. Наравно, и из разлога што то данас, у временима када је и то једна од великих битака човечанства, најпре оних којима је ускраћен нормалан живот, али, у нашем, европском свету и онима којима је то свакодневни проблем, у смислу усклађивања жеље и потребе, уз, сем естетских, и здравствених последица.
И у детињству, по сведочењу дневника Момчила Јеротића, изузетно је била посвећивана пажња најпре исхрани дечака, а затим и младића Владете. Његов отац детаљно износи јеловник свога јединца, да би о посебностима, каква је одбојност према кукурузном брашну и српским специјалитетима који се на њему заснивају – говорио у врло необичним околностима: приликом њиховог заједничког покушаја 1941. да се прикључе нашој војсци. И тада, негде на Златибору, Момчило Јеротић бележи да се за његовог јединца у кући вредног домаћина ипак пекла бела погача, јер он проју није волео.
Владета Јеротић: Нема сазревање без ступања у дијалог са људима супротног мишљења
Имали смо прилику, Ненад и ја, да са професором будемо угошћавани на трпезама широм земље, и ван ње, од оних које су приређиване у владичанским дворовима, до оних које су разнолики домаћини посвећено постављали у својим срединама. Што се тиче ових првих, и међу њима је било разлика: од раскошних трпеза на којима су послужена пробрана, а деликатна јела и пића (једном приликом сам се, сасвим неумесно, загрцнула од предивног интегралног пецива, па сам, да бих још погоршала ситуацију, одбила да дечанским вином – али правим, помогнем себи, него сачекала чашу воде, чему је следило утешно обраћање угледног домаћина: „Нека вам је то највећа брига!”), до врло скромних јестива у трпезаријама манастира. Ове остале, световне трпезе, биле су такође разноврсне, али увек примерене и са великим поштовањем и љубављу припремане.
Професор је у свакој ситуацији био умерен. Морам напоменути и то да је постио, али у нешто измењеном, дозвољеном виду. И, што треба рећи, није мислио, нити инсистирао да се искључиво посна храна служи за столом. Иако Ненад и ја не постимо, то никада није била тема наших разговора, нити сам приметила да нам је због тога замерао.
Ја лично знам да је он уживао у јелу, али је умео да се и овде понаша у складу са приликом. Ретко је пио, чашу црног вина, али није избегавао да проба и специјалитете. У ситуацији када је сматрао да то није могуће, као када је вечера била послужена после поноћи, није се устручавао да од Ненада затражи комадић дивљачи да проба, па и да се послужи са његовог тањира. Годинама, односно деценијама, он је кориговао своје вечере, тако да је оброке преполовљавао. То је изузетно добра препорука – не лишавати се омиљених јела, али количином контролисати апетит.
Код куће, пак, пратио је нове рецепте који су били објављивани у недељном додатку „Политике” и неретко их издвајао да би их домаћица касније за њега припремала.
Оно што је посебно волео, били су десерти. Неретко се дешавало да су му познанице доносиле ситне и друге колаче, као и домаће џемове и воћне сокове, у којима је уживао. Како су године пролазиле, све чешће се заслађивао воћном салатом. Сећам се једне прилике после предавања, мислим у Тополи. Пошто је било касно, а чекао нас је пут до Београда, професор је био одлучан да немамо времена за десерт. Међутим, приликом опраштања и са домаћинима, али и са особљем ресторана, што је била уобичајена слика, запитао је: „Шта је било за десерт?”, односно желео је да зна шта смо пропустили од слатког.
Морам напоменути да је професору, наравно, најважнији био разговор за трпезом. Због тога је једини његов захтев приликом уговарања гостовања био – сваки од таквих обеда морао је бити неометан непримереном или, чак, уопште, музиком. Кад се у једној ситуацији десило супротно (у питању је била прослава матураната у хотелу у којем смо одсели), био је одређен: „Нећемо разговарати!” Тако је и било.
Тајминг професора Јеротића
Професор Јеротић је поштовао своје време. Неко је чак и рекао, од његових старијих познаника, да су га раније, у друштву, због такве његове истакнуте карактеристике звали Швајцарац.
То би значило да је стриктно свој дан делио на време за рад, време за одмор, шетњу, дружења и, готово свакодневно, обраћања публици, најчешће у виду предавања, а што је подразумевало и пут и повратак, најчешће у касним ноћним сатима.
Ретко је наћи пример међу српским интелектуалцима, бар овим којима је утврђена дневна рутина од бројних истраживача, који су били тако ревносни у поштовању свог распореда. Редовни оброци, ручак у 13.30, обавезни поподневни одмор, а у међувремену рад, карактерисали су професоров дан. Ту није било места за необавезни проток времена или изнeнадне прекиде. Мада је примао посете, то је било строго договорено, а ван тога, није се могло доћи у контакт с њим.
Мислим да је разлог био сасвим једноставан: због својих свакодневних ангажовања, професор је морао обезбедити време за свој рад. Његово писано дело, које броји осамдесетак књига, настајало је у том одређеном временском распореду. Био је редак српски интелектуалац, међу бројнима, који је и у томе био сасвим контролисан: вративши се из шетње или са одређеног сусретања, седао би за радни сто и моментално настављао свој рад, пишући руком своје радове. Касније, углавном у поподневним часовима, написано је диктирао да би се, после поновног читања и исправки, припремило за штампу.
Ретке вечери, које је проводио у свом дому, после телефонских разговора, у одређеном термину, проводио је углавном са Јеленом, а касније сам слушајући класичну музику са грамофонских плоча, на којем му избору и бројности могу позавидети и значајније фонотеке. Посебан је био његов однос према телевизији – годинама је гледао само један дневник, и, понекад, покоју фудбалску утакмицу. Било је врло необично када је неко од питања после предавања било у вези и с овим обликом нашег друштвеног живота, посебно у вези с проблематичним ријалити програмима. Ту је професор, што је био јединствен случај, био без коментара.
Викендом је често био у посетама манастирима, увек у пробраном друштву.
Његов однос према времену био је познат и сарадницима. Ненад је био у сталном страху да неће закаснити, али богами ни поранити на договорене сусрете. Кад ми се са интерфона огласио минут до два раније, сачекао би га професоров коментар: „Поранили сте, Ненаде!”
Хонорари професора Јеротића
Јеротићев однос према новцу је био посебан, односно, како сам ја стекла утисак, новац му, што се њега лично тиче, није био битан. У време када сам, уз Ненада, могла да имам увид и у овај део професорoве свакодневице, он апсолутно није марио за новац. То су, наравно, биле његове дубоке године (од седамдесетих до смрти), али није ретко да људи, посебно у нашим увек нестабилним и несигурним просторима, баш у старости почињу да се предају сталном страху од сиромаштва.
Можда се томе могло наћи разлога у његовом детињству. У дневнику оца Владете Јеротића, који прати, углавном, период од рођења до двадесетих година његовог живота, новцу се не придаје посебна важност, мада се то не разуме на први поглед. Колико год да одговорни отац породице указује и конкретно наводи одређене трошкове (за школовање, лечење, летовање…) своје породице, сасвим је јасно да он, ипак, не страхује суштински за финансијску будућност. Наиме, као једно од дванаесторо деце београдског трговца Тодора, Момчило Јеротић, мада школован, није могао да рачуна, у време заснивања своје породице, на већу новчану подршку, него је, према дневнику, и највећи део дечаштва и младићства свог јединца, провео у изнајмљеним становима. Он сам, сводећи рачуне за деценијско изнајмљивање кућа и станова по Београду, додаје примедбу: „За овај новац могла се купити лепа кућа.” Та чињеница, међутим, није омела породицу да летује по дивним местима, морским и бањским, сваке године, као и да лепо живи у својим удобним становима, увек уз ангажовану послугу.
Милош Лалатовић: Владета Јеротић, тихи човјек, чији се глас далеко чуо
Јеротић ми је једном рекао, поводом новца (наравно на неку моју примедбу), да о њему не размишља само онај који га има довољно. Наш професор, више него скроман у својим потребама, имао га је сасвим довољно. И као пензионисани лекар, са висином пензије која је била изузетно скромна, и као професор по позиву (ангажовање није било финансијски награђено), али и као академик, што је донекле ојачало његово материјално стање.
То, међутим, за Јеротића није било важно. Хонорари за књиге које је издавао нису били ван утврђених, а врло често их се и одрицао. Понегде се и прочуло да је био значајни донатор, а ја лично знам да је неке од својих новчаних награда поклонио, мада о томе јавност није била обавештена.
Оно што није могло да се са професором разговара, били су његови хонорари за предавања и промоције књига. Био је изричит: није узимао новчану надокнаду! Када би домаћини, из различитих разлога, остајали при своме да исплате хонорар, умео је да буде и непријатан у том љутитом одбијању. Онда смо нашли решење: уколико је неко инсистирао да „плати” професоров долазак и обраћање публици, тај новац је ишао за локалне потребе: манастире, домове, појединце.
У очевом мантилу
Поводом обележавања стогодишњице рођења академика Јеротића, у Задужбини смо сматрали да би било добро објавити дневник оца Владете Јеротића, Момчила.
Дневник је, који је Момчило Јеротић водио од Владетиног рођења до двадесете године свога јединца, врло интересантно сведочанство једног времена, али и посебног односа оца, који у добу које је читав век удаљено од данашњег, брижношћу и посвећеношћу своме сину задивљује данашњег читаоца. Један од сегмената његове сталне пажње је и брига о синовљевој гардероби. Ми налазимо у овим изузетним белешкама и конкретно описане свечане и остале преобуке дечака, а затим и младића Владете Јеротића, које задивљују елеганцијом и својеврсним луксузом. Момчилов и Надеждин јединац је био не само пажљиво негован него и у најбољем светлу, што се гардеробе тиче, представљан својој породичној и уопште градској средини. Морнарско одело, одело од плавог плиша, одело од свиленог рипса, цилиндри и други шешири наводе се са прецизношћу, уз обавештења и о обући, углавном лакованим ципелама, али и специјалним додацима – какав је мали плави штап, између осталог.
Током деценија, професор Јеротић је и даље водио рачуна о својој гардероби, посебно због бројних иступања пред публиком, мада јој није био посвећен у тој мери као у родитељском дому. Бројне фотографије са његових предавања сведоче о томе, а гардероба му је била и употпуњавана и ретким, али вредним поклоњеним џемперима и сродним деловима гардеробе који су били и ручне израде.
Када смо упознали професора Јеротића, на прагу његове осме деценије, био је и надаље брижљив у уредности, али и необично посвећен одржању већ остареле гардеробе. Имао је, заједно са својом Јеленом, и свог кројача који је био задужен за штепање и остале поправке на гардероби.
Кад сам једном приликом покушала да му бојажљиво предложим да набавимо нови мантил за њега, пошто сам приметила да се онај који носи на неколико места похабао, предухитрио ме је: „То је мантил мога оца, видите како је добро очуван.”
*Уредник у Задужбини Владете Јеротића
Из књиге „Лична прича, три деценије са Владетом Јеротићем” , Задужбина Владете Јеротића – Domus editoria Ars libri, Београд 2025.
Извор: Политика Магазин
