Разговарао: Филип Мириловић
Књига Vixere Срђана Цвијића резултат је архивски поткрепљеног истраживања без преседана – оштрог и документованог до најситнијих детаља – представљеног напето и живописно да се чита као документарни трилер.
“ВРЕМЕ”: Зашто је УДБА убијала?
СРЂАН ЦВИЈИЋ: Начелно се радило о једном ауторитарном режиму окруженом, како смо тада говорили у Југославији – “Бригама”. То су почетна слова свих тадашњих суседа Југославије, од Бугарске па надаље. Режим се осећао веома угрожено, па су убиства била одговор на тај осећај. Али хајде да не помињемо ликвидације непосредно након Другог светског рата, када је још постојала ОЗНА, ту се углавном радило о успостављању власти, контроле или директној освети. Значајне промене крећу од 1972, од упада Хрватског револуционарног братства у Југославији.
Назив прве цјелине је “Убиства српских Дон Кихота”. Засто та успоредба?
То су били изгубљени и поражени људи, потпуно политички ирелевантни и нису представљали никакву претњу сем можда Боре Благојевића. Када читате књигу, можете видети да постоје сумње за неке од жртава да су били у одређеном односу сарадње са југословенском службом. Изузев Благојевића, тешко је докучити зашто су они убијани. Прва жртва – Бора Благојевић – ипак је био припадник Сопо-а, организације која је заиста планирала акције против Југославије.
Неке акције ликвидираних биле су само планови. Неки од њих организовали су скуп српске емиграције 1974. у Бриселу, али ту је било 20 људи. Међутим, данас нам је незамисливо да власт убија људе због политичког деловања. Мислим да некакву опасност од тога нисмо до краја елиминисали.
Да ли сте успјели да приступите документима УДБА–е?
Када се распала Југославија, многи документи су имали дупликате, а многи залутали у архиве других институција. Тако су историчари и истраживачи долазили до њих. Уредбом Владе 2001. отворени су сви документи. Међутим, у том тренутку су Радомир Марковић и још неки били у притвору због спаљивања службених документа. Та уредба је практично декриминализовала тај њихов чин. Зато је тадашња власт повукла ту уредбу. Иначе, у књизи цитирам познаваоце рада Државне безбедности који наводе да најскандалознији подаци о операцијама и ликвидацијама нису ни били написани. Тешко се могу наћи документи у којима је описано неко убиство.
У књизи сте поменули неке шифре које су коришћене за убиства?
Пасивизација, офанзивна акција, чак некад и експлицитнији називи. Међутим, оно што је интересантно за неке жртве из дијаспоре јесу томови документације о праћењу, праћењу њих и њихових пријатеља. Обично би неколико дана пре њихове ликвидације то извештавање престајало. Другим речима, непосредно пре смрти особе престаје интересовање службе за њу.
Шта је био повод за ликвидације? Која је та црвена линија коју УДБА није праштала?
Рецимо, Петар Валић и Миодраг Бошковић су штампали лист “Васкрс Србије” који је дистрибуиран током посете Тита Франкфурту. Вероватно је Тита то изузетно изнервирало, а већ је постојала одлука после упада усташке групе у Југославију да се интензификују офанзивне акције у иностранству. Иначе, Бошковић је контактирао са Информбировцима, причало се да је хтео са њима да направи коалицију, владу у изгнанству… То је тада вероватно тумачено као претња. Има ту и нешто друго. У то време, у току је децентрализације државе, практично конфедерализација СФРЈ у ком републичке службе добијају већа овлашћења када је реч о овим акцијама. То је функционисало по територијалном кључу – рецимо, Хрвати су били задужени за људе из Хрватске. Дакле, може да се посумња да су те ликвидације служиле и за додворавање Титу и државном врху.
Ко је био надлезан за ликвидације? Ко их је предлагао, а ко одобравао?
Без икакве сумње, без Тита није могло. Касније је постојао Савет за заштиту уставног поретка састављен од људи из служби и бирократског апарата.
Јасно је да УДБА–а није могла лако лоцирати одбјегле усташе, али овдје се ради о емигрантима који се нису скривали.
Вероватно је та 1972. година преломни тренутак. Није то био само тај усташки упад, већ и акције које су осујећене. У књизи описујем разговор где се види јасно да има људи попут Мирка Тепавца који се противи ликвидацијама у иностранству. Он каже како нико као ми не убија нашу емиграцију, а одговарају му како нико не напада као наша емиграција. То се дешавало у време отмице на Олимпијади у Минхену, кад Мосад убија Палестинце по Европи, а Палестинци нападају Израелце и остале. У тим “оловним годинама” Европе, Југославија није била најугроженија, али је очигледно постојао тај сентимент унутар руководства КПЈ у СФРЈ. Делује да је ту било и “нивелације” по националном кључу. Ако се убијају једни, морају и други.
Многе од тих жртава су биле умешане у неке криминалне делатности. Тешко је знати да ли су неки били повезани са Државном безбедношћу, која је можда наплаћивала неке своје дугове. Објашњење се ипак налази у политици, а не у угрожености државе.
Успјели сте да избјегнете романтизацију и грађење мита око тајних служби. Рекло би се и да сте доста били опрезни током писања књиге. Због чега?
Не грешите. Много тога је написано на ову тему без приступа документацији, искључиво на основу трачева из дијаспоре бивших удбаша. Што нисам могао да докажем, нисам ни написао. На све што ми је деловало вероватно, али нисам могао да докажем, оставио сам читаоцима да сами извуку закључак.
Какви су били агети Удбе? Да ли има неке разлике између ранијих убистава које обрађујете у књизи и оних каснијих?
У књизи сам искористио поређење “вукова самотњака” за ранија убиства и “чопора бесних паса” за касније ликвидације. Примера ради, два тима су послали у Белгију да убију албанског активисту Енвера Хадрија (последње убиство). Један тим је компромитован због казне за саобраћајни прекршај. У њему су се налазили Јусуф Булић и Кристијан Голубовић. Дакле, изузетно непрофесионална акција.
Кад креће ангажовање криминалаца? У књизи кажете да прије појаве Ранка Рубежића у Београду није ни било правих гангстера.
Претпостављам да је Удба можда хтела са том праксом да почне и раније. Она је кренула крајем 60-их, почетком 70-их. Паралелно се захуктавала и привредна реформа у Југославији, настајао је потпуно другачији систем од оног у Совјетском Савезу и државама Варшавског блока. Новац је у Југославији почео да замењује идеологију, порасле су криминалне активности. Криминалци су постали друштвени феномен, а тајна служба је почела да их ангажује у иностранству дајући им имунитет у земљи. Ово је све више производило корозију унутар државе. Као симболу тог времена, у књизи говорим о Аркану.
После смене Ранковића и од почетка седамдесетих, више не можемо у једнини да говоримо о Служби. Просто, потпуно друга динамика ступа на сцену, а и људи се мењају. Многи у врхушци комунистичког система осећају се нелагодно према тим акцијама у иностранству. Са друге стране, криминалци који се регрутују имају и неки друштвено-политички прихватљив педигре. Они су деца генерала и официра. Аркан је син пуковника, партизана, Дарко Ашанин (доведен у везу са убиством Енвера Хадрија) такође је официрско дете.
Зна се како је тадашњи режим регрутовао криминалце за операције на Западу. Наиме, Савезна служба била је у контакту са београдским СУП-ом и то одељењем за малолетничку делинквенцију. То је функционисало као НБА скаутинг преко полицајаца који их држе на вези и ангажују по потреби.
Афера “Марковић” један је од најбољих примјера конструисања теорија завјере око Југословена, свјетских скандала и улога разноразних служби у њима.
Права прича је, у ствари, много интересантнија него све те наше спекулације и неке ловачке приче везане за аферу са Стевицом Марковићем. Опозиција и ортодоксни деголисти у Француској покушали су том афером да политички делегитимишу премијера Жоржа Помпидуа тако да су спремно дочекали све те теорије завере. Ако причате о романтизацији, медијски радник Миломир Марић је у своју емисију позвао неког Тому Аврамског – под знацима навода – као једног од сведока тих дешавања и написао читаву књигу о афери “Марковић”.
У емисији код Марића он буквално себи ускаче у уста. Углавном, мени се указала прилика да аферу поменем у књизи, јер је та група људи око убијеног Миодрага Бошковића била повезана са Марковићем пре него што је он дошао у Париз да ради као телохранитељ Алана Делона. Пре тога, он је био код Бошковића, у његовом кругу у Бриселу, па је онда одатле због проблема са законом отишао за Париз.
Недавно се појавила вест да су Божидар Спасић, Андрија Драшковић и Веселин Вукотић осуђени у Белгији на доживотне казне затвора због убиства Енвера Хадрија. Реч је о потврди пресуде пошто су они осуђени још 2016. Зар не?
У Белгији се процесне радње за убиство Енвера Хадрија интензификују 1996. када се бивши агент ДБ-а Божидар Спасић у неком интервју за тадашњи магазин “Свет” хвалио тим убиством. Са друге стране, клупко почиње да се одмотава након убиства Андрије Лаконића у клубу “Нана” на Сењаку 1990. месец дана после убиства Хадрија, који се такође доводи у везу са овом ликвидацијом. Ипак, до суђења у Белгији је дошло тек 2016. године. Зашто тако касно? Разлог је тај што се тамо за тешка кривична дела, убиство и тероризам, предвиђа поротничко суђење. Као у америчким филмовима, насумично се бирају грађани из регистра и позивају се на суђење. Припреме за таква суђења трају годинама. Осим тога, сви су починиоци били у бекству. Неки су касније и убијени (Андрија Лаконић и Дарко Ашанин). Дакле, сматра се да су у атентату на Енвера Хадрија учестовали Ашанин, Лаконић, Веселин Вукотић и Андрија Драшковић.
Како се Андрија Драшковић нашао у пресуди за убиство када свједоци углавном помињу Вукотића, Ашанина и Лаконића?
Не спомињу га сви сведоци, то је тачно. Изведени су други докази, а и Спасићево писање играло је улогу. Теута, ћерка Енвера Хадрија, рекла је да су убице њеног оца осуђене на основу документа из Србије, што је тачно. Почетком године, пресуде на доживотну робију су потврђене.
Помињете генерала Фрања Херљевића, поред Доланца, Ћулафића и Грачанина у контексту “потешкоћа да изађу из шуме”. Херљевић је у рату изгубио три брата, оца, мајку и сестру, све од усташа и четника. Није ли разумљива њихова одлучност против оних који су планирали субверзивне акције против Југославије?
Скоро 30 година после? Знате, то је мало забрињавајуће. Постојала је унутрашња борба у том систему, али је превагнуло догматско размишљање и дух времена из Другог светског рата. Херљевић је био доста ангажован око упада ХРБ-а 1972. Била је то велика бламажа. Групу од неких 12-14 усташа јурило је месец дана 30 хиљада припадника ЈНА и Територијалне одбране. Можда је и та бламажа била мотив за каснију пролиферацију убистава. Могу само да замислим шта им је Тито говорио иза затворених врата, а имамо и неке документе који нам показују обрисе тих разговора. Ту постоји један велики бес, осећај одговорности и они су морали Маршалу да докажу да раде свој посао.
Да ли треба направити разлику између ликвидација емигрантских кругова који су спремали акције против Југославије (не мислим само на лица из ваше књиге, већ и остале ликвидиране по свијету) и понеког активисте који заиста није дао претјераног повода за стављање на списак за одстрел?
Верујем у владавину права – друштво без тога просто не може да функционише нормално. Правдати убиства није могуће. У СФРЈ нисмо имали владавину права, већ владавину херметички затворене Комунистичке партије. Било је ту доста добрих, али и веома проблематичних ствари због којих и дан-данас ми немамо демократију какву би требало да имамо. Мислим да моја књига све ово прилично добро илуструје. Било је напада на југословенске амбасаде и друге установе у иностранству, али за већину убистава рекао бих да нису испуњени услови да држава офанзивно делује. Пре бих могао да кажем да се ради о државном тероризму.
Поставио сам ово питање покушавајући да се вратим у хладноратовски контекст када су се ова убиства одиграла.
То је добра опаска и можда је ту интересантно споменути белгијски контекст. Имамо Црвене бригаде у Италији, Фракцију црвене армије у Немачкој, имамо озбиљне терористичке нападе, тзв. Брабантска убиства у самопослугама 80-их година у Белгији… Околности су другачије него данас и то што се дешавало није производило толики шок какав би данас произвео.
Има ту још једна ствар. Читаво једно поглавље сам посветио улози белгијске службе и уопште хладноратовске политике у овим убиствима. То је могло да омогући да УДБА несметано оперише по Белгији. Белгијска служба је покушавала да се дистанцира од окриља америчке ЦИА-е. То је све у склопу политике детанта у Европи – отопљавање односа са истоком и смањења тензија је утицало на белгијску службу. У склопу те изградње независности у односу на Американце, успостављају се контакти са источним службама, а Југославија је у том контексту била најмање проблематична. Не мислим да је ту постојала отворена сарадња белгијских и југословенских служби, поготово не у тим убиствима, али је УДБА користила новонасталу ситуацију и обављала своје послове. Сви ти људи који су ликвидирани нису били битни белгијској држави, а неки су имали и проблема са законом.
Извор: Време
