Razgovarao: Filip Mirilović
Knjiga Vixere Srđana Cvijića rezultat je arhivski potkrepljenog istraživanja bez presedana – oštrog i dokumentovanog do najsitnijih detalja – predstavljenog napeto i živopisno da se čita kao dokumentarni triler.
“VREME”: Zašto je UDBA ubijala?
SRĐAN CVIJIĆ: Načelno se radilo o jednom autoritarnom režimu okruženom, kako smo tada govorili u Jugoslaviji – “Brigama”. To su početna slova svih tadašnjih suseda Jugoslavije, od Bugarske pa nadalje. Režim se osećao veoma ugroženo, pa su ubistva bila odgovor na taj osećaj. Ali hajde da ne pominjemo likvidacije neposredno nakon Drugog svetskog rata, kada je još postojala OZNA, tu se uglavnom radilo o uspostavljanju vlasti, kontrole ili direktnoj osveti. Značajne promene kreću od 1972, od upada Hrvatskog revolucionarnog bratstva u Jugoslaviji.
Naziv prve cjeline je “Ubistva srpskih Don Kihota”. Zasto ta usporedba?
To su bili izgubljeni i poraženi ljudi, potpuno politički irelevantni i nisu predstavljali nikakvu pretnju sem možda Bore Blagojevića. Kada čitate knjigu, možete videti da postoje sumnje za neke od žrtava da su bili u određenom odnosu saradnje sa jugoslovenskom službom. Izuzev Blagojevića, teško je dokučiti zašto su oni ubijani. Prva žrtva – Bora Blagojević – ipak je bio pripadnik Sopo-a, organizacije koja je zaista planirala akcije protiv Jugoslavije.
Neke akcije likvidiranih bile su samo planovi. Neki od njih organizovali su skup srpske emigracije 1974. u Briselu, ali tu je bilo 20 ljudi. Međutim, danas nam je nezamislivo da vlast ubija ljude zbog političkog delovanja. Mislim da nekakvu opasnost od toga nismo do kraja eliminisali.
Da li ste uspjeli da pristupite dokumentima UDBA–e?
Kada se raspala Jugoslavija, mnogi dokumenti su imali duplikate, a mnogi zalutali u arhive drugih institucija. Tako su istoričari i istraživači dolazili do njih. Uredbom Vlade 2001. otvoreni su svi dokumenti. Međutim, u tom trenutku su Radomir Marković i još neki bili u pritvoru zbog spaljivanja službenih dokumenta. Ta uredba je praktično dekriminalizovala taj njihov čin. Zato je tadašnja vlast povukla tu uredbu. Inače, u knjizi citiram poznavaoce rada Državne bezbednosti koji navode da najskandalozniji podaci o operacijama i likvidacijama nisu ni bili napisani. Teško se mogu naći dokumenti u kojima je opisano neko ubistvo.
U knjizi ste pomenuli neke šifre koje su korišćene za ubistva?
Pasivizacija, ofanzivna akcija, čak nekad i eksplicitniji nazivi. Međutim, ono što je interesantno za neke žrtve iz dijaspore jesu tomovi dokumentacije o praćenju, praćenju njih i njihovih prijatelja. Obično bi nekoliko dana pre njihove likvidacije to izveštavanje prestajalo. Drugim rečima, neposredno pre smrti osobe prestaje interesovanje službe za nju.
Šta je bio povod za likvidacije? Koja je ta crvena linija koju UDBA nije praštala?
Recimo, Petar Valić i Miodrag Bošković su štampali list “Vaskrs Srbije” koji je distribuiran tokom posete Tita Frankfurtu. Verovatno je Tita to izuzetno iznerviralo, a već je postojala odluka posle upada ustaške grupe u Jugoslaviju da se intenzifikuju ofanzivne akcije u inostranstvu. Inače, Bošković je kontaktirao sa Informbirovcima, pričalo se da je hteo sa njima da napravi koaliciju, vladu u izgnanstvu… To je tada verovatno tumačeno kao pretnja. Ima tu i nešto drugo. U to vreme, u toku je decentralizacije države, praktično konfederalizacija SFRJ u kom republičke službe dobijaju veća ovlašćenja kada je reč o ovim akcijama. To je funkcionisalo po teritorijalnom ključu – recimo, Hrvati su bili zaduženi za ljude iz Hrvatske. Dakle, može da se posumnja da su te likvidacije služile i za dodvoravanje Titu i državnom vrhu.
Ko je bio nadlezan za likvidacije? Ko ih je predlagao, a ko odobravao?
Bez ikakve sumnje, bez Tita nije moglo. Kasnije je postojao Savet za zaštitu ustavnog poretka sastavljen od ljudi iz službi i birokratskog aparata.
Jasno je da UDBA–a nije mogla lako locirati odbjegle ustaše, ali ovdje se radi o emigrantima koji se nisu skrivali.
Verovatno je ta 1972. godina prelomni trenutak. Nije to bio samo taj ustaški upad, već i akcije koje su osujećene. U knjizi opisujem razgovor gde se vidi jasno da ima ljudi poput Mirka Tepavca koji se protivi likvidacijama u inostranstvu. On kaže kako niko kao mi ne ubija našu emigraciju, a odgovaraju mu kako niko ne napada kao naša emigracija. To se dešavalo u vreme otmice na Olimpijadi u Minhenu, kad Mosad ubija Palestince po Evropi, a Palestinci napadaju Izraelce i ostale. U tim “olovnim godinama” Evrope, Jugoslavija nije bila najugroženija, ali je očigledno postojao taj sentiment unutar rukovodstva KPJ u SFRJ. Deluje da je tu bilo i “nivelacije” po nacionalnom ključu. Ako se ubijaju jedni, moraju i drugi.
Mnoge od tih žrtava su bile umešane u neke kriminalne delatnosti. Teško je znati da li su neki bili povezani sa Državnom bezbednošću, koja je možda naplaćivala neke svoje dugove. Objašnjenje se ipak nalazi u politici, a ne u ugroženosti države.
Uspjeli ste da izbjegnete romantizaciju i građenje mita oko tajnih službi. Reklo bi se i da ste dosta bili oprezni tokom pisanja knjige. Zbog čega?
Ne grešite. Mnogo toga je napisano na ovu temu bez pristupa dokumentaciji, isključivo na osnovu tračeva iz dijaspore bivših udbaša. Što nisam mogao da dokažem, nisam ni napisao. Na sve što mi je delovalo verovatno, ali nisam mogao da dokažem, ostavio sam čitaocima da sami izvuku zaključak.
Kakvi su bili ageti Udbe? Da li ima neke razlike između ranijih ubistava koje obrađujete u knjizi i onih kasnijih?
U knjizi sam iskoristio poređenje “vukova samotnjaka” za ranija ubistva i “čopora besnih pasa” za kasnije likvidacije. Primera radi, dva tima su poslali u Belgiju da ubiju albanskog aktivistu Envera Hadrija (poslednje ubistvo). Jedan tim je kompromitovan zbog kazne za saobraćajni prekršaj. U njemu su se nalazili Jusuf Bulić i Kristijan Golubović. Dakle, izuzetno neprofesionalna akcija.
Kad kreće angažovanje kriminalaca? U knjizi kažete da prije pojave Ranka Rubežića u Beogradu nije ni bilo pravih gangstera.
Pretpostavljam da je Udba možda htela sa tom praksom da počne i ranije. Ona je krenula krajem 60-ih, početkom 70-ih. Paralelno se zahuktavala i privredna reforma u Jugoslaviji, nastajao je potpuno drugačiji sistem od onog u Sovjetskom Savezu i državama Varšavskog bloka. Novac je u Jugoslaviji počeo da zamenjuje ideologiju, porasle su kriminalne aktivnosti. Kriminalci su postali društveni fenomen, a tajna služba je počela da ih angažuje u inostranstvu dajući im imunitet u zemlji. Ovo je sve više proizvodilo koroziju unutar države. Kao simbolu tog vremena, u knjizi govorim o Arkanu.
Posle smene Rankovića i od početka sedamdesetih, više ne možemo u jednini da govorimo o Službi. Prosto, potpuno druga dinamika stupa na scenu, a i ljudi se menjaju. Mnogi u vrhušci komunističkog sistema osećaju se nelagodno prema tim akcijama u inostranstvu. Sa druge strane, kriminalci koji se regrutuju imaju i neki društveno-politički prihvatljiv pedigre. Oni su deca generala i oficira. Arkan je sin pukovnika, partizana, Darko Ašanin (doveden u vezu sa ubistvom Envera Hadrija) takođe je oficirsko dete.
Zna se kako je tadašnji režim regrutovao kriminalce za operacije na Zapadu. Naime, Savezna služba bila je u kontaktu sa beogradskim SUP-om i to odeljenjem za maloletničku delinkvenciju. To je funkcionisalo kao NBA skauting preko policajaca koji ih drže na vezi i angažuju po potrebi.
Afera “Marković” jedan je od najboljih primjera konstruisanja teorija zavjere oko Jugoslovena, svjetskih skandala i uloga raznoraznih službi u njima.
Prava priča je, u stvari, mnogo interesantnija nego sve te naše spekulacije i neke lovačke priče vezane za aferu sa Stevicom Markovićem. Opozicija i ortodoksni degolisti u Francuskoj pokušali su tom aferom da politički delegitimišu premijera Žorža Pompidua tako da su spremno dočekali sve te teorije zavere. Ako pričate o romantizaciji, medijski radnik Milomir Marić je u svoju emisiju pozvao nekog Tomu Avramskog – pod znacima navoda – kao jednog od svedoka tih dešavanja i napisao čitavu knjigu o aferi “Marković”.
U emisiji kod Marića on bukvalno sebi uskače u usta. Uglavnom, meni se ukazala prilika da aferu pomenem u knjizi, jer je ta grupa ljudi oko ubijenog Miodraga Boškovića bila povezana sa Markovićem pre nego što je on došao u Pariz da radi kao telohranitelj Alana Delona. Pre toga, on je bio kod Boškovića, u njegovom krugu u Briselu, pa je onda odatle zbog problema sa zakonom otišao za Pariz.
Nedavno se pojavila vest da su Božidar Spasić, Andrija Drašković i Veselin Vukotić osuđeni u Belgiji na doživotne kazne zatvora zbog ubistva Envera Hadrija. Reč je o potvrdi presude pošto su oni osuđeni još 2016. Zar ne?
U Belgiji se procesne radnje za ubistvo Envera Hadrija intenzifikuju 1996. kada se bivši agent DB-a Božidar Spasić u nekom intervju za tadašnji magazin “Svet” hvalio tim ubistvom. Sa druge strane, klupko počinje da se odmotava nakon ubistva Andrije Lakonića u klubu “Nana” na Senjaku 1990. mesec dana posle ubistva Hadrija, koji se takođe dovodi u vezu sa ovom likvidacijom. Ipak, do suđenja u Belgiji je došlo tek 2016. godine. Zašto tako kasno? Razlog je taj što se tamo za teška krivična dela, ubistvo i terorizam, predviđa porotničko suđenje. Kao u američkim filmovima, nasumično se biraju građani iz registra i pozivaju se na suđenje. Pripreme za takva suđenja traju godinama. Osim toga, svi su počinioci bili u bekstvu. Neki su kasnije i ubijeni (Andrija Lakonić i Darko Ašanin). Dakle, smatra se da su u atentatu na Envera Hadrija učestovali Ašanin, Lakonić, Veselin Vukotić i Andrija Drašković.
Kako se Andrija Drašković našao u presudi za ubistvo kada svjedoci uglavnom pominju Vukotića, Ašanina i Lakonića?
Ne spominju ga svi svedoci, to je tačno. Izvedeni su drugi dokazi, a i Spasićevo pisanje igralo je ulogu. Teuta, ćerka Envera Hadrija, rekla je da su ubice njenog oca osuđene na osnovu dokumenta iz Srbije, što je tačno. Početkom godine, presude na doživotnu robiju su potvrđene.
Pominjete generala Franja Herljevića, pored Dolanca, Ćulafića i Gračanina u kontekstu “poteškoća da izađu iz šume”. Herljević je u ratu izgubio tri brata, oca, majku i sestru, sve od ustaša i četnika. Nije li razumljiva njihova odlučnost protiv onih koji su planirali subverzivne akcije protiv Jugoslavije?
Skoro 30 godina posle? Znate, to je malo zabrinjavajuće. Postojala je unutrašnja borba u tom sistemu, ali je prevagnulo dogmatsko razmišljanje i duh vremena iz Drugog svetskog rata. Herljević je bio dosta angažovan oko upada HRB-a 1972. Bila je to velika blamaža. Grupu od nekih 12-14 ustaša jurilo je mesec dana 30 hiljada pripadnika JNA i Teritorijalne odbrane. Možda je i ta blamaža bila motiv za kasniju proliferaciju ubistava. Mogu samo da zamislim šta im je Tito govorio iza zatvorenih vrata, a imamo i neke dokumente koji nam pokazuju obrise tih razgovora. Tu postoji jedan veliki bes, osećaj odgovornosti i oni su morali Maršalu da dokažu da rade svoj posao.
Da li treba napraviti razliku između likvidacija emigrantskih krugova koji su spremali akcije protiv Jugoslavije (ne mislim samo na lica iz vaše knjige, već i ostale likvidirane po svijetu) i ponekog aktiviste koji zaista nije dao pretjeranog povoda za stavljanje na spisak za odstrel?
Verujem u vladavinu prava – društvo bez toga prosto ne može da funkcioniše normalno. Pravdati ubistva nije moguće. U SFRJ nismo imali vladavinu prava, već vladavinu hermetički zatvorene Komunističke partije. Bilo je tu dosta dobrih, ali i veoma problematičnih stvari zbog kojih i dan-danas mi nemamo demokratiju kakvu bi trebalo da imamo. Mislim da moja knjiga sve ovo prilično dobro ilustruje. Bilo je napada na jugoslovenske ambasade i druge ustanove u inostranstvu, ali za većinu ubistava rekao bih da nisu ispunjeni uslovi da država ofanzivno deluje. Pre bih mogao da kažem da se radi o državnom terorizmu.
Postavio sam ovo pitanje pokušavajući da se vratim u hladnoratovski kontekst kada su se ova ubistva odigrala.
To je dobra opaska i možda je tu interesantno spomenuti belgijski kontekst. Imamo Crvene brigade u Italiji, Frakciju crvene armije u Nemačkoj, imamo ozbiljne terorističke napade, tzv. Brabantska ubistva u samoposlugama 80-ih godina u Belgiji… Okolnosti su drugačije nego danas i to što se dešavalo nije proizvodilo toliki šok kakav bi danas proizveo.
Ima tu još jedna stvar. Čitavo jedno poglavlje sam posvetio ulozi belgijske službe i uopšte hladnoratovske politike u ovim ubistvima. To je moglo da omogući da UDBA nesmetano operiše po Belgiji. Belgijska služba je pokušavala da se distancira od okrilja američke CIA-e. To je sve u sklopu politike detanta u Evropi – otopljavanje odnosa sa istokom i smanjenja tenzija je uticalo na belgijsku službu. U sklopu te izgradnje nezavisnosti u odnosu na Amerikance, uspostavljaju se kontakti sa istočnim službama, a Jugoslavija je u tom kontekstu bila najmanje problematična. Ne mislim da je tu postojala otvorena saradnja belgijskih i jugoslovenskih službi, pogotovo ne u tim ubistvima, ali je UDBA koristila novonastalu situaciju i obavljala svoje poslove. Svi ti ljudi koji su likvidirani nisu bili bitni belgijskoj državi, a neki su imali i problema sa zakonom.
Izvor: Vreme
