Пише: Срђан Гарчевић
Моја искуства са регионалним окупљањима новинара, активиста и других чланова „цивилног друштва“ увек су била пријатна, али су увек имала исти ритам.
Одлазите у пристојан хотел негде у региону (што руралније, то боље!), и након размене куртоазних речи почињете да причате о нејасним стварима о којима сте сви већ раније говорили. Знате да ће се сви паметни и пристојни људи око вас сложити да је корупција распрострањена, да би требало да има више новца за културу и образовање (посебно за оно што је ваша тема), да људи нису довољно вољни да раде оно што ви мислите да би требало, и да странци (који обично финансирају ваше мало окупљање) такође не чине довољно.
Наравно, избегавате шкакљиве историјске и актуелне политичке теме („Сви смо ми добри људи, али смо нажалост заведени од стране елита/богатих људи/великих сила“). Ипак, ако се те теме појаве, или климаш главом размишљајући да ли је сауна отворена, или, ако желиш да ризикујеш да те више никада не позову, улазиш у расправу која је, на крају крајева, само још једно понављање дебате коју си ти или многи други већ имали. Након неколико дана, сви се спакујете и одете, а затим се напише извештај о утицају у којем пише како је све било јако успешно.
Више од тридесет година таквих регионалних окупљања резултирало је стагнирајућим циклусом, уз мало напретка осим све већег броја тих окупљања. Региону и даље треба „залечење“, „суочавање с прошлошћу“ или како год да се сада зове тај модерни термин. Време је за промену.
Међутим, прошле године сам одлучио да присуствујем другачијем догађају који има за циљ да промовише регионалну сарадњу и развој: другом издању винског сајма Open Balkan Wine Vision. Под велелепним куполама Београдског сајма, људи из винског бизниса из Албаније, Северне Македоније и Србије представљали су најбоље што имају, свету на увид, дегустацију и, наравно, продају. За разлику од мојих пријатеља са семинара цивилног друштва, који, упркос свом ентузијазму за различитост, обично припадају сличним типовима људи, излагачи су били веома разнолики: неки су генерацијама имали винограде, неки су у то ушли недавно, након што су зарадили новац у технологији или бизнису, а неки, наравно, зато што су били на правом месту у право време током деведесетих и двехиљадитих. Док су естетике биле једнако разнолике као и стилови вина – од модерних етикета са минималистичким дизајном природних вина до етикета са витезовима који уживају у „аутохтоним“ сортама – све је било хармонично јер је постојао заједнички, веома опипљив циљ: обогатити Балкан продајући оно у чему смо одувек били добри.
Догађај је такође окупио велика имена винског новинарства из целог света, и било је лепо знати да ће људи у иностранству читати о нечему интересантном што се догађа у Београду, без уобичајених отрцаних фраза („бурна историја“, „крвави ратови“ итд.). Док сам био заузет дегустацијом вина и хране колико сам могао, сигуран сам да су винари размењивали знања и градили мреже, што ће, надам се, значити да ћемо уживати у Схесх и Зи вину уз Карађорђеву шницлу у Београду, или још важније, да ћемо сви заједно продавати много више наших вина широм света.
Оно што је, међутим, било најбоље, јесте то што ме је догађај оставио са надом и сигурном визијом региона: оног у којем правимо ствари бољим фокусирајући се на оно што имамо и што можемо да урадимо. Можда је то било због вина, али чини се да је ово приступ с више потенцијала него они који се представљају на „жалофестовима“ којима обично присуствујем.
Извор: Kosovo Online
