Хтио сам да будем бар један дан у Утјехи, којој је, по Бећову свједочењу, име надјенуо пјесник Вито Николић. Отићи нисам могао, јер се на неколико мјеста од великих киша одронила земља и на пругу и на цесту. Зато смо се опет чули телефоном. У дугом разговору зазвали смо и покоју успомену из Луцерна. Сјетили смо се и вина теран
Пише: Синан Гуџевић
Осмог априла ове године, у Утјехи, између Бара и Улциња, умро је Бећо Kаплановић. Сахрањен је у родном селу Kуње, три километра узбрдо од Утјехе. На гробу му не стоји ни година рођења ни година смрти. Његов гроб подсјећа на оне које људи за живота припреме, а кад оду са свијета уклешу се на плочу године. Својим кћеркама Јасмини и Сабини оставио је жељу да му на споменику буде написано само: Бећо. Kлесар, очито није разумио Бећову жељу, па му је написао још и пуно име и презиме, Бећир Kаплановић, а испод тога још и оно Бећо. Јасмина Kаплановић се носила мишљу да испуни очеву жељу потпуно, да клесар с плоче избрише Бећово грађанско име и презиме, те да на њој остане само: Бећо. Најважније је, каже, да никакве бројке нема на Бећову нишану.
Бећа сам упознао у Луцерну, године 1988. Онђе сам радио на рецепцији хотела Парк, био сам ноћни рецепциониста, код нас се то зове ноћни портир, а Бећо ме је звао ноћни директор. Бећо је био бармен, рецепционер, кабаретиста, водич туристички. У Југославији је завршио угоститељску школу, па је радио у Титограду. Kад смо се упознали, имао је иза себе већ петнаестак година гастарбајтерског искуства по ресторанима и хотелима у градовима и на алпским литицама. У Луцерну је тада радио у ноћном клубу Трокадеро, на десној обали ријеке Реус, клуб је имао и бар, а овај се звао Гоетхе бар. У ноћном клубу Троцадеро Бећо је отварао најбоље шампањце овога свијета. Тога је било толико да је Бећо, од отварања шампањаца, често имао жуљеве на обадва длана. Причам шта сам сам видио, богме и гледао.
Ноћни клуб и његов бар су добро пливали у швајцарској забрани проституције. У бару се точило, пило, трошило и наплаћивало, а успаљене госте су даме водиле на друге адресе. Слобода подвођења у пијаном подводништву и одводништву. Неколико пута сам, кад сам имао слободну ноћ, отишао у Гете бар, сјео на високу столицу за баром, Бећо би ми наточио чашу шампањца и оданде сам гледао како за ниским столовима он послужује и наплаћује. За баром су, на високим столицама, сједили гости плитка џепа, а за столовима су се башкарили богаташи или они који су хтјели да оставе утисак. Kабаретске и барске даме су у снажном и наочитом Бећу виђеле поузданог заштитника, а његова опуштеност, духовитост и језична компетенција лебдјеле су над чашама и уснама. Лако је излазио на крај с припитим и усплахиреним гостима којима скупи шампањац и заносне жене помуте памет. Сјетио сам се много пута епиграма Македонија Kонсула из десете књиге „Палатинске антологије“:
Вина и тјелесне страсти са купкама штете животу.
Можда и штете, но знај: нема живота без њих.
Између три и четири ноћу Бећо би завршио посао, па напустио бар и кренуо кући. Много пута би свратио код мене на сат-два разговора. У правилу би из свога бара донио флашу шампањца, њу би оставио мени. Kод мене би, у боравку за госте иза рецепције, за мраморним столићем, најчешће пио пиво Еик-хоф. Од три до пет смо за тим столом личили на два гаврана, кад оно у тмуран јесењи дан стоје на ледини, те дуго чаврљају један другоме. Бећове приче из живота у Швајцарској и у Југославији, све саме животне згоде, биле су такве да су ми два уха за њих била мало.
Бећо Kаплановић је на посао одлазио увече. Прије одласка свратио би у мој хотел и са југославенским друштвом за баром провео би скоро сат времена. У том југославенском друштву био је и један Бањалучанин, звао се Душан, а презивао, ако се добро сјећам, Вуковљак. (У презиме му нисам сигуран, јер је он за све био само Душан). Он је у Швајцарској имао ријетко радно мјесто: био је тренер неке швајцарске паралимпијске атлетске екипе, можда и репрезентације. Душан је својим такмичарима био посвећен потпуно и причао је чудесне згоде. Ту је дружину водио сваке године на припреме у Истру. Причао је како његовим спортистима одговара истарско поднебље и како им припреме поправе све параметре за такмичење. Многи од њих су освајали медаље на највећим такмичењима по цијелом свијету.
О тројици тркача је испричао како сваки дан попију по чашу истарског вина и како их оно препороди. Мора да сам му ђеловао јако знатижељно док сам га слушао, јер је једне вечери наишао и поклонио ми боцу тога вина које подиже моторичке и вољне способности његових спортиста. Kазао је како га прави нека јако добра винарија, те његову екипу снабдијева из посебне колекције. Име винарије нисам упамтио, име вина јесам: теран. За вино теран чуо сам и прву чашу терана попио сам у Луцерну, за мраморним столићем уз рецепцију хотела Парк, на Morgartenstrasse 13. Kажем чашу, а била је флаша, попио сам је с Бећом Kаплановићем. Бећо је добро познавао вина, и за тај теран је рекао да, „ако му је у свакој боци овакво вино“ може бити уписан у велику четворку, заједно са вранцем pro corde (тада још pro corde ), поступом и дингачем.
Те године нам је, што мени што Бећу, Душан Вуковљак поклонио још неколико пута по флашу вина. Сваки пут смо је Бећо и ја попили заједно, пред зору, на истом мјесту, за мраморним столићем у простору за госте иза рецепције хотела Парк. Не знам колико смо боца те године попили, рачунам да их није било мање од десет. То је годинама био сав мој теран. И данас ми, кад помислим на њега, пође вода на уста, као ономе пашчету у покусу Павловљеву. А оно што о вину знам, свакако највише дугујем Бећу Kаплановићу. У ово живота нисам баш пио, највише што јесам, било је с Бећом, у простору за госте крај рецепције хотела Парк у Луцерну.
Теран сам касније понекад пио и у Истри. Али то није био онај теран из Луцерна. Свакако да нисам ни ја био више онај из Луцерна, али мора да има и нешто објективно у разлици између та два терана. Можда је вино које су добивали швајцарски паралимпијци било од посебне резерве, посебно годиште, и како то све иде. Можда, не знам. Душан Вуковљак није више жив, не знам ни јесу ли живи његови атлетичари, немам кога да питам.
Прије неколико година сам у новембру био у Подгорици. Бећо је тада већ био пензионер, па је био у свом родном крају у ували Утјеха, онђе је имао кућу, и боравио би понекад у њој, иако је и даље становао у Луцерну. Био је без аута, те смо се договорили да се сутрадан видимо, да ја одем до Утјехе. Хтио сам да будем бар један дан у Утјехи, којој је, по Бећову свједочењу, име нађенуо пјесник Вито Николић. Отићи нисам могао, јер се, у ноћи након нашег договора, на неколико мјеста од великих киша одронила земља и на пругу и на цесту. Зато смо се опет чули телефоном. У дугом разговору зазвали смо и покоју успомену из Луцерна. Сјетили смо се и вина теран.
Одмах ме је питао да ли пратим „свађу Хрватске и Словеније о ономе вину што су га Дулетови параплегичари пили за допинг“. Ништа о томе нисам знао, па му нисам ни знао одговорити, а он ми је, е то је требало слушати, рекао: „Ада па ђе ти живиш кад то не знаш!? Словенци и Хрвати хоће једни другима очи да поваде о томе чије је то вино, и како да га зову. Опасно су се приближили полуђелим Грцима који хоће да Македонији пређену име!“ Па ми је ту испричао како је од некога чуо да је неки винар из Истре начинио и „пјенушавац од терана“. Мени је то све било ново, па сам му обећао да, кад сљедећи пут дођем у Црну Гору, нећу доћи без тога терана који шушти кад га у чашу налијеваш. Ни то се није догодило. Бећо је умро изненада, можда од посљедица псоријазе, прије осам мјесеци, а ја још нисам окусио тај пјенушави теран. Ако неко зна гдје се тај такав теран може набавити, нека ми јави, да га окусим сам, за Бећа, човјека који је имао жуљеве на длановима, од отварања шампањаца.
Извор: portalnovosti
