Пише: Филип Драговић
Предсједник Црне Горе јавно је подржао подизање споменика митрополиту Амфилохју, дајући образложење да је ријеч о историјској личности, док истовремено креће у правцу постизборне коалиције са ДПС-ом у Подгорици. Ово друго правда исказима да је он предсједних свих грађана, и релативизацијом да нова власт понавља лоше праксе „ДПС“, што сугерише да су њему „сви исти“.
Претпостављам да г. Милатовић и на ДПС и на Амфилохија гледа као на историјске појаве, на феномене прошлости, који заслужују споменик. Само што би он био спреман да ДПС-у подигне споменик тако што ће га сматрати „реформисаним“ и што ће их пригрлити као будућег партнера.
Да подсјетимо: уз чињеницу да су у прадавној прошлости ДПС и Амфилохије знали да сарађују (додуше, пресудно више док су ту партију персонализовали Маровић и Вујановић) морамо истаћи истину да је тренутни ДПС неоспорени баштиник тезе да је „СПЦ окупатор Црне Горе“ и сопствених конгресних одлука да треба „обновити црногорску цркву“. Хоћу рећи, како се ДПС нити једним својим исказом послије 2020. године није одрекао „агресивног светосавља“, тј. синтагме и идеологије која представља директан атак на личност и дјело митрополита Амфилохија.
Лично нијесам импресиониран тим што је некоме пало на памет да сјећање на Митрополита везује за један споменик. Али, ево, када се Јаков, ничим изазван, нашао између „два пласта сијена“: поменутог споменика и коалиције са партијом која је сушта супротност таквом споменику, занима ме како ће се опредијелити, јер спојити и једно и друго – не иде.
Не иде, управо зато што нијесу битна имена и то „како се ко зове“ него „лоше праксе“ којима треба одузети а не додавати снагу.
