Пише: Редакција
Недавно је обиљежен Међународни дан мира, а почело је и засједање Генералне скупштине Уједињених нација. Нажалост, сада већ вишедеценијско багателисање Уједињених нација као институције свјетског мира, враћа нам се свима, и великим и малим народима, као лице Трећег свјетског рата пред вратима. За то вријеме не постоји никакав мировни покрет, савјести су успаване или уплашене.
Статистичари ће бити у праву да су бројни ратови вођени, сада би се рекло, прокси, у вријеме „релативног мира“ и „хладног рата“, однијели више живота него ови распламсани послије пандемије. Али, садашњи ратови доносе не само ужасна разарања и жртве, већ и пријетњу општег сукоба. Ова пријетња је утолико озбиљнија што се не виде ни свјетски лидери искрено посвећени миру. Напротив, ратоборни доминирају међународном политиком.
У УН се расправља и о кризи „глобалног управљања“. Неки ту расправу виде као прилог успостављању „свјетске владе“. Ако неко и гаји такве илузије, очигледно да ни оне не могу донијети мир. Остаје још да се поуздамо у Кантово „лукавство историје“, која испостављајући све веће рачуне за вођење рата, ствара простор да се дође до мира.
Сада би било јалово подсјећање на неславну улогу Уједињених нација у разбијању Југославије. Али нужно је да се народи из тог конфликта, овај пут држе по страни и ако не могу да пријатељују, барем да не потону у нове сукобе. У Црној Гори у којој су политичари и њихови медији, великим дијелом, склони преувеличавању и заоштравању разлика, битно је да грађани у овом несвакидашњем тренутку подрже људе компромиса, образовања и просперитета; најважније да његују истинско поштовање својих суграђана. Намјерно подстицана политичка криза у земљи, не смије да буде изговор за неодговорну „журку“ у свијету пред амбисом. А Уједињене нације које све више подсјећају на међуратну Лигу народа, како сада ствари стоје, неће добити битку за примирје, ако већ не за мир. За то је потребно много више друштвене енергије него што је производи искључиво капитал однос међу људима и народима.