Biti sam sebi dovoljan, biti sam sebi sve i sva, i moći kazati: omnia mea mecum porto[1], sigurno je za našu sreću najkorisnija osobina; zato se ne može dovoljno ponoviti Aristotelova izreka koja glasi: sreća je kad je čovek sam sebi dovoljan. (To je uglavnom ista misao koju je i Šanfor iskazao u jednom vanredno lepom obliku, i koja je uzeta za moto ovom radu[2]. Jer, prvo, ako ćemo samo sa sigurnim činjenicama da računamo, možemo računati samo na sebe i ni na koga drugog, a drugo, one teškoće i štete, opasnost i ljutnja koje društvo u sebi nosi i nama stvara, nebrojane su i neizbežne.
Nema pogrešnijeg puta k sreći nego što je život u velikom svetu u huci i buci (high life), jer mu je cilj da naš jadni život preobrati u niz radosti, uživanja, isto kao i pri njegovoj obaveznoj pratnji, međusobnom oblagivanju[3].
Najpre, svako društvo, po nužnosti, zahteva međusobnu akomodaciju i temperaturu, zato je društvo što je veće tim i dosadnije. Biti sasvim svoj, sme svaki samo dotle dok je sam: ko dakle ne voli samoću, taj ne voli ni slobodu, jer slobodni smo onda kad smo sami. Usiljenost je nerazdvojni drug svakoga društva, i svako društvo izuskuje žrtve, koje padaju u toliko teže u koliko je vlastita individualnost jednog čoveka veća i znatnija. Prema tome, svaki će u tačnoj srazmeri prema vrednosti svoga ja izbegavati samoću, snositi je, ili voleti. Jer u njoj onaj koji je bedan oseti svu svoju bedu, veliki duh svoju veličinu, svaki oseća ono što jeste.
Dalje, što neko stoji više na rang-listi prirode, to je više usamljen, a nužno i neizbežno. Ali, za njega je onda dobročinstvo kada fizička samoće odgovara umnoj: u protivnom slučaju uznemiruje ga to što ga okružuju heterogena bića, koja ga neprijateljski napadaju, oduzimaju mu njegovo ja, a ništa mu ne daju u naknadu. Zatim, dok je priroda između ljudi postavila najveću različnost u moralnom i intelektualnom pogledu, društvo, ne uzimajući tu razliku nipodašta, smatra ih da su svi jednaki; ili, bolje, umesto nje, društvo stavlja veštačke razlike staleža i ranga, koje su dijametralno suprotne onoj ranglisti koju je priroda stvorila. Pri takvom uređenju, oni koje je priroda stavila visoko, prolaze vrlo rđavo; zato što se oni obično klone društva, čim je mnogobrojno, jer u svakom društvu odražava prevagu ono što je prostačko. Ono što čini da velikim umovima omrzne društvo, to je jednakost prava, sledstveno i pretenzija, pri nejednakoj sposobnosti sledstveno (društvenim) delima drugih. Takozvano „dobro društvo“ priznaje snagu i darove svake vrste, samo ne darove umne; oni se čak ne smatraju kao nešto što je prokrijumčareno. Ono nas obavezuje da pokažemo bezgranično strpljenje prema svakoj ludosti, budalaštini, gluposti, tuposti; ali, naprotiv, lična preimućstva moraju za sebe da isprose oproštaj ili da se sakriju, jer umna nadmoćnost vređa već samim tim što postoji, te nije ni najmanje potrebno hteti još naročito vređati.
Prema tome, društvo koje nazivamo „dobrim“ nema samo tu rđavu stranu što pruža ljude koje ne možemo voleti i hvalit, nego ne dopušta ni da mi sami budemo onakvi kako zahteva naša priroda; štaviše, ono nas, radi harmonije s drugima, nagoni da se zgrčimo ili čak unakazimo. Duhovit govor ili duhovite primedbe samo su za duhovito društvo: u običnom društvu mrze na te stvari; ko hoće da mu se dopadne, tome je prva dužnost da bude plitak i ograničen. Zbog toga mi moramo, u takvom društvu, s veliki samoodricanjem da žrtvujemo tri četvrtine sebe samih, da bismo se donekle izjednačili s ostalima. Za to, naravno, ona dobijamo te „ostale“; ali, što ko ima više svoje vlastite vrednosti, to će više opaziti da ovde dobitak ne može da nadoknadi gubitak, i da takvo trgovanje ispada na njegovu štetu, jer su ljudi, po pravilu, insolventni, tj. takvi da čovek u njihovom društvu ne može da nađe ništa što bi mu nadoknadilo onu dosadu, teret i neprijatnosti njihova društva, niti samoodricanje koje on podnosi: prema tome je društvo većinom tako podešeno da ko ga razmeni za samoću, pravi „dobar pazar“. Uz to dolazi još i to da je društvo, da bi zamenilo pravu tj. umnu nadmoćnost, koju ono ne može da trpi i koja se u njemu teško može i naći, da je, dakle, to društvo po svojoj volji primenilo jednu lažnu, konvencionalnu nadmoćnost koja je osnovana na samovoljnim odredbama i koja se tradicionalno prenaša i održava u višim redovima društvenim a koja je primenljiva kao lozinka: to je ono što se zove dobar ton, bon ton, fashionableness. Ali čim ova dođe u sukob sa onom pravom nadmoćnosti, odmah pokaže svoju slabost. Uz to, kada dođe dobar ton, odlazi zdrav razum.
Uopšte, svaki čovek može da bude u potpunoj saglasnosti samo sa samim sobom, a ni sa prijateljem niti sa svojom dragom; jer razlike u individualnosti i raspoloženju donose uvek, ma kako malu, disonancu. Zbog toga se prava, duboka mirnoća srca i potpuno duševno spokojstvo, to posle zdravlja najveće zemaljsko blago, može naći samo u samoći, a kao trajno raspoloženje, samo u najdubljoj povučenosti.
Vladimir Kolarić: Tema greha i poroka u najmlađoj srpskoj muzici
Ako je naše vlastito ja veliko i puno, onda uživamo najsrećnije stanje koje se na ovoj jadnoj zemlji može naći. Štaviše, da kažem otvoreno: ma koliko tesno ljude da vezuju prijateljstvo, ljubav i brak, ipak je, na kraju krajeva, svaki čove samo sebi samom iskren prijatelj, ili još najviše svome detetu. Što je nekome, usled objektivnih ili subjektivnih uslova, manje potrebno da dolazi u dodir sa ljudima, to mu je bolje. Samoća i povučenost daju prilike da se njihove mane odjedanput ne osete, a ono barem pregledaju; naprotiv, društvo je podmuklo: on pod imenom zabave, ćeretanja, društvenog uživanja itd., skriva često velika neizlečiva zla. Ono što mladež treba najpre da nauči, to je da nauči snositi samoću, jer je ona izvor sreće i društvenoga spokojstva. – Iz svega toga izlazi da u stvari najbolje onaj prolazi koji samo na sebe računa, i koji može sam sebi da bude sve i sva; čak Ciceron kaže: Svaki mora biti potpuno srećan koji zavisi sasvim samo od sebe i koji u sebi samome ima sve. Uz to, što ko više ima u samome sebi, tim mu mogu manje trebati drugi. Ljude od unutrašnje vrednosti i snage uzdržava neka naročita svest o tome da su sami sebi potpuno dovoljni, te neće svetu da prinesu one znatne žrtve koje on traži, a još manje da to sami traže sa očevidnim samoodricanjem. Oskudica te svesti čini obične ljude druževnim i prilagodnim: jer im je lakše da snose druge nego same sebe. Uz to dolazi još i to da se ono što ima pravu vrednost, u svetu ne ceni, a što se ceni, to nema vrednosti. Dokaz tome, a i posledica toga, jeste to što se svaki u stvari pametan i valjan čovek povlači iz društva. Prema svemu tome, onaj koji odista ima vrednosti pokazaće pravu mudrost i poznavanje života, ako, kad to zatreba, smanji svoje potrebe samo da bi svoju slobodu sačuvao ili proširio, i ako se, na taj način, u pogledu na svoju ličnost koja mora neizostavno da ima izvesnih odnosa i veza sa ljudskim svetom, zadovolji što je mogućno s manjim.
Što, opet, s druge strane ljude čini druževnima, to je njihova nesposobnost da snose samoću i, s njom, same sebe. Njihova unutrašnja praznina i dosada je to što ih nagoni i u društvo, i u tuđinu i na put. Njihov duh nije dovoljno gibak da se sam pokrene i oživi; zato se trude da mu priteknu u pomoć vinom, i mnogi na taj način postanu pijanci. A zbog toga im i trebaju neprekidni podsticaji spolja i to oni najjači, tj. od bića njima ravnih. Bez njih, njihov se duh ruši pod sopstvenom težinom i pada u tešku letargiju[4].
…
Onoj, pak, unutrašnjoj praznini i duhovnoj nemaštini ljudskoj valja pripisati i ovo. Kada se neki put, radi nekog višeg cilja, ljudi bolje vrste skupe u jedno društvo, stvar se obično okrene tako, da se iz puka ljudskog, iz one plebs čovečanstva, koja sve ispunjava i sve prekriva u bezbrojnoj količini, kao gad, i koja je uvek gotova da sve bez razlike prihvati da bi time samo olakšala svojoj dosadi; da se dakle iz toga puka i tamo nekolicina uvuku i uguraju i onda ubrzo ili celu stvar pokvare ili je tako izopače da ona ni po čem ne liči na ono što je trebalo s početka da bude.
Šopenhauer: Paraneze i maksime, str. 23-28. Moderna, 2000.
[1] Sve što imam nosim sa sobom.
[2] Tj. „Aforizmima za mudrost u životu“, odakle su ove „Paraneze i maksime“ izvađene. Ta izreka glasi: sreća nije laka stvar; vrlo je teško naći je u sebi, a nemoguće naći je na drugom mestu.
[3] Kao što nam je telo zamotano u haljine, tako nam je isto duh zamotan u laži. Naš govor, naš rad, celo naše biće je lažno; i tek kroz tu ljusku može se katkad naš pravi karakter nazreti kao što se kroz haljine nazire oblik tela.
[4] Kao što je poznato, zla se olakšavaju time što ih zajednički snosimo: u ta zla ljudi kao da računaju i dugo vreme, zato se skupljaju, da bi im bilo dugo vreme svima zajedno. Kao što je ljubav ka životu, u osnovi uzevši, samo strah od smrti, tako ni druževni nagon u ljudi nije direktan, tj. ne osnova se na ljubavi prema društvu, nego na strahu od samoće; jer mi ne tražimo prisustvo drugih ljudi zato što je ono prijatno, nego pre zato što hoćemo da izbegnemo prazninu i dosadu samovanja kao i monotoniju sopstvene svesti: i samo zato da bi smo od toga umakli, mi volimo i rđavo društvo, i pristajemo na ceo onaj teret i usamljenost koju svako društvo donosi. – Ako je, naprotiv, pobedila mržnja prema svemu tome, i ako je, usled toga, nastupila navika na samoću i očvršćenje prema njenom neposrednom utisku, tako da više ne proizvodi gorepomenuta dejstva, onda možemo s velikom ugodnošću biti uvek sami, bez čežnje za društvom, baš zato što potreba za društvom nije direktna i što smo se, s druge strane navikli na blagotvorne osobine samoće.
Izvor: Makroekonomija
