Човјек је сведен на биолошко постојање, његов морални дигнитет је разорен, светост људске личности деградирана на ниво анималног начина постојања
Пише: Соња Томовић Шундић
Криза логоцентризма западноевропске епистеме отпочиње са ничеанским открићем разбијеног субјекта и плурализму истине, која зависи од перспективе тумачења. Истина је постала релативна и зависна од поступка интерпретације, што је истовремено постало основ за сумњу у дубљи разлог постојања. Смисао нити је дат нити за-дат. Човјек је препуштен самом себи да га сам ствара, али је ова бескрајна слобода разорила у основи идеју смисла, уништила моралну одговорност у свијету у коме су све вриједности уједначене у некој втрсти нихилистичког порицања сваког духовног упоришта као лажног. Митови новог доба (Умберто Галимберти, ИК Зорана Стојановића, Нови Сад, 1998) су материјалне ствари, површност и задовољење тјелесних прохтјева, техника постаје есенција човјека, лажне идеје нас запосједају кроз рекламе, масовна средства комуникације намећу као вриједност, уз помоћ механизама манипулације који су психолошки и тиме дубоко укоријењени у нашој души. Зато бивати у свијету без размијевања је сигуран пут у пропаст, губитак свега што човјека чини човјеком.
У свијету у коме медији, власт технологије из сјенке производе виртуелну стварност, сведозвољивост, дезорјентисаност и отуђење карактеристичне су појаве савремене цивилизације (Пол Вирилио, ФМК књиге – Факултет за медије и комуникације, Београд 2012). Сизиф, све више се намеће као јунак нашег доба, без стваралачког агенса који је надахњивао Прометеја, поставши симбол бескорисности живота, према чему живот није изгубио смисао само у неким аспектима, већ је живот цјеловито доведен у питање. У дистопијским визијама којима смо препуштени од краја двадесетог вијека у европском начину мишљења, ређају се идеје о крају историје, смрти бога, напосљетку и смрти човјека, безнадежност, пасивност, регресија, релативизам свих вриједности у свијету у коме технологије и медији, те индустрија забаве, одређују/намећу смисао, митове нашег доба, означавају моћ технике, медија, визуелности, тјелесности, чулног уживања као идоле нашег посрнулог времена. Па ипак нема ништа трагичнијег у људском животу од заборава, губитка меморије, традиције, историје, прошлости, свега онога у чему треба да смо укоријењени, али не да би смо живјели од прошлости већ оног што долази. Живимо у добу пост-смисла. Човјек је отуђен од свијета, другог човјека и себе сама, изгубивши вјеру у неки узвишенији разлог постојања. Крах повјерења у смисао, одражава се на психичку равнотежу, па је појава меланхолије и депресивног расположења ниминовност, јер не постоји никакав регулатор духовног типа који би субјективно или објективно уређивао сврху личног живота, смисао друштвених односа, упућивао на значење политичко-историјских процеса. Свака могућа филозофија смисла као повјерење у смисленост свијета и његов умни узрок који одређује његову унутрашњу хармонију, нарушава се суровим сценама насиља у двадесетом и још очигледније на прагу двадесет првог вијека ратовима и примјерима нечовјечног поступања огромних размјера које пријете да угрозе човјечанство. Појединац је све више дио масе, неспособан да пружи отпор заснован на слободном – критичном мишљењу, нити да на индивидуалном плану супротстави смисао све-присутном бесмислу. Немоћан да као дио у-масовљене гомиле преиспитује своје постојање у свијету, (о)смисли сопствену егзистенцију на једном чврстом концепту универзалних вриједности, постао је дио медијског спектакла, сензација која у бизираним поступцима испуњава медијски простор, у некој врсти виртуелног и лажног представљања. Медији пласирају информације испражњене од моралне компоненте. Супер – информисаност у хипер – медијској цивилизацији, и брзина у смјењивања медијских порука којима смо изложени у контаминираном простору доводи до засићености, илузија које су постале заводљиви симулакруми, у свијету популизма, конзумеризма, материјализма, лишавања значења и осјећања, отуђења у свијету у коме не постоји више ништа вриједно за шта се стварно треба заложити. Живимо у доба умножавања материјалних добара, окружени не другим људима, него предметима, и сами постајемо предмети (Жан Бордијар, Потрошачко друштво, Drama books, Београд, 2019).
Соња Томовић Шундић: Пред амбисом ништавила гаси се идеја смисла
Уколико нема ничег изнад човјека, има ли човјека? Ко је човјек? Предмет? Ствар? Одсутан у времену у коме предметност преовлађује, постаје суверена моћ над човјеком којим влада потрошња и дух конзумеризма. Чим се човјек посвети матријалном нема човјека, његовог слободног духа, препорода. Све духовне вриједности на којима је почивала европска култура вјековима се прилагођавају естетском укусу просјека, повлађује се најнижим склоностима и нагонској страни људске природе. Човјек је сведен на биолошко постојање, његов морални дигнитет је разорен, светост људске личности деградирана на ниво анималног начина постојања. Култура као свијет човјеков, који дјелује на оплемењивање наших душевних својстава, поништава се пред најездом хомо барбаруса, па је неоварваризам који се рађа пред нашим очима у суштини опасан за све домете класичне умјетности, на којима се може васпитавати духовност људског бића. У антрополошком значењу слобода више није слободно откривање дубљег значења личности која се посвећује узвишенијим задацима и стваралаштву. Сва наша знања, и вјеровања, постали су порозни и нестабилни, подложни скептицизму, али не као интелектуалном преиспитивању, већ више замијењени површним садржајима из медијских центара, у којима се као главни критеријум постулира физичко задовољење тијела. Сведен на тјелесност без духа, човјек је погубио људске атрибуте, оставши без смисла властите егзистенције. Смисао је категорија духа, изгубити душу значи изгубити смисао као у параболи о Јову у Старом Завјету. У добу флуидног идентитета, у коме је слобода избора практично неограничено креће се човјек без лица, без суштине, без индивидуалности, без смисла, усамљен и незадовољан, злоупотребљавајући сопствену слободу, као средство уништења сопствене личности (Роберт Музил, Човјек без особина, Лагуна, Београд, 2021).То нас доводи до потребе новог оживљавања идеје хуманизма, али и преиспитивања што значи одсуство хуманости, племенитости, саосјећајности, нормалних осјећаја. То подразумијева и настојање око тога да човјек буде слободан за своју човјечност, да хуманитас хомо хумануса, који се историјски утврђивао увијек према неком излагању човјека, повијести, свјета, свјетског основа, бића у цјелини се успостави како суштински не би био доведен у питање. (У свом писму о хуманизму, Мартин Хајдегер је изложио како се хуманитас хомо хуманиса, одређује собзиром на неко већ утврђено излагање човјека, повијести, свијета, свјетског основа и то јест бића у цјелини.) Иначе долазимо у ситуацију да тај најдубљи раскорак између есенције и егзистенције, који живимо непосредно, израста у тотално безнађе наше цивилизације, апсурдну свијест која покушава да се навикавањем на парадоксе одупре не-логици свијета (Албер Ками, Мит о Сизифу, Нова књига, 2018). Можемо се такође одбранити смијехом који прераста у иронијско сагледавање, саркастичан коментар или равнодушност, пошто је свијет бесмислен и узалудан, па буђење циничне свијести, преостаје као посљедња линија одбране све више униженог појединца.
Извор: Вијести
