Пише: Соња Томовић Шундић
За примјер плагијаризма, Јеремић сматра приповетку Механички лавови. Па ипак и поред овог признаје да је Киш случај доласка друга Ериоа у Совјетски Савез, који је преузео из једног Штајнеровог текста, обогатио новим детаљима, не одступајући од основне фабуле. Опис девастиране цркве, и профану сценографију на црквеним фрескама преузимао је од Луја Реоа. Очигледно, професор Драган се прави необавијештен о постмодерном начину писања, који је изумио Борхес, а који је слиједио Киш, пребацивањем познате фабуле у магични свијет своје приповијести, стварањем новог поретка, заплета, стила и композиције. У основи писац је алузијама на атеистичко – материјалистичку догму у Совјетском Савезу, и одиграном сценом, богослужења у цркви, приказао наличје комунизма, обмане којима се режим обилато служио у заваравању своје праве природе, опсјенерским триковима да завара љевичарске присталице са Запада, и наметне лаж као истину.
Ни централној причи збирке Грабница за Бориса Давидовича, по којој је цијела књига добила име, не недостају Јеремичеве притужбе: Киш је, углавном, као фабулу користио сећање Б. И. Рубине о случају њеног брата Исака Иљича Рубина, и донекле, један спис М. П. Јакубовича о његовом властитом случају, које је Рој Медведев објавио у књизи Стаљинизам.
Али, у причи о совјетском револуционару – интелектуалцу, аутор је показао сво мајсторство свог књижевног генија, залазећи у психологију јунака, исљедни поступак у коме се сударају револуционарна будност исљедника и отпор ислијеђеног да призна небулозне измишљотине о његовој тобожњој контрареволуционарној дјелатности. Без обзира на ово фактографско мешетарење, остаје онај неопипљиви квалитет кишовске прозе, атмосфера времена, коју није могуће преписати из докумената, као једна од најснажнијих осуда комунизма написана на нашем језику. То је морало изнервирати његовог опонента, који је и поред све учености био ревносни апологета послијератног југословенског система-идеологије која је и као њех узор у Совјетском Савезу, до нивоа институције уздизала логоре за своје отпаднике. У томе је разлика између злочина и осмишљавања концепта логора. Писац није хтио ни када су у питању ни стаљинистички, ни нацистички логори, да буде саучесник као што су то чинили лијеви интелектуалци, и правдали гулаг као историјску нужност. Писац је свједок злочина, његов записничар који не дозвољава да људска патња падне у заборав. Напослетку, Јеремић тужака Киша да је незахвалан имитатор, који показује висок степен непоштовања према својим узорима. Писац наводно настоји да забашури поријекло својих текстова, присвоји туђе напоре, дивљач из туђих ловишта, и покаже га као сопствени допринос књижевности. Као примјер Јеремић наводи ријечи Луја Реоа из књиге Руска уметност, која је послужила за опис Кијева и цркве Св. Софије, у приповеци Механички лавови. Ма колико се Јеремић упињао да пронађе сличности, остаје круцијална разлика везана за контекстуализацију у опису Кијева и његових сакралних грађевина за цјелину приче. Текст Луја Реоа, писац је наводно прерадио, поетизовао у својој књижевној радиоици, што показује колико је неукусно говорити о његовој имитаторској пракси.
Оптужница за фалсификат потпуни је промашај у тумачењу приповетке под насловом Пси и књиге. Унутар новеле, коју Киш упорно жанровски сврстава у приповјетку, наводи се да је сама тема о Баруху Нојману заправо превод трећег поглавља Цон фессио Баруц олим иудеи модо баптизати ет постмодум реверсе од иудаисмум, инквизиторског регистра, у који је Жак Фурније, будући папа Беноа XИИ, заводио као детаљно и савесно признанаја пред његовим трибуналом. Киш упућује на метафору о цикличном кретању времена, историјска понављања ла порт ду Диабле, проливање жртвене крви, сличности у именима Борис Давидович Новски – Барух Давид Нојман, указују на неразумљиву мистерију, и преклапање догађаја у равни историје, који је скривен за позитивистички приступ науке.
Без обзира на јеремићевску замисао утицај Гробнице за Бориса Давидовича, остао је непромијењен до данас, као подсјетник на ужасе стаљинистичких логора. Теза да писац дословно преписује и себи приписује туђе текстове, при чему није показивао правог стваралачког напора, пала је у воду. Тврдња да ни у једном слоју његових текстова нема ни зрнце оригиналности, и прављење прича из туђих детаља, идеја, митова се показало неутемељеном идеолошком чистком књижевне сцене, од непожељних уљеза. Уопште узев цјелина Кишовог дјела, ма из којих да је елемената састављена, стварних или измишљених, је оригинал, доказ његовог огромног умјетничког потенцијала. Трудећи се да прикаже пишчеве узоре, критичар је промашио суштину умјетничког стварања, које је увијек изнад успостављене кохеренције дјела, квалитет који се не да објаснити сецирањем његових саставних дјелова. Нити је Киш мађионачирски блефирао и механички мијешао карте, нити је његова умјетност неоригинална, па је узалудан напор Јеремићев да га деградира у односу на Томаса Мана и Андрића, оспоравајући да се ради о великом писцу XX вијека. Ако је за утјеху у нашој култури сјећања професор Драган Јеремић, ће углавном, остати упамћен по полемици којом је хтио да искључи Данила Киша из наше историје књижевности.
Извор: Вијести
