Пише: Соња Томовић Шундић
Први вио можете прочитати овдје
Киш је тврдио за себе да је европски писац, тачније централно – европски, по свом космополитском схватању о међузависностима међу културама, симболима и митовима насталим на европском књижевном ареалу. Међутим, очито и његово јеврејско поријекло и јудаизам имају снажан утицај на његов литерарни опус и цјелокупни књижевни наратив (Сања Домазет, Утицај јеврејског идентитета на прозни опус Данила Киша). Киш тврди да писац пише свешћу, подсвешћу, митском традицијом, цјелокупним бићем, а то значи да је на њега дјеловало његово јеврејско насљеђе, искуство мартиријума, затим видан утицај мајке и православног хришћанства, што је умногоме одређивало његов идентитет. Поред овога, у вредносном смислу његову књижевност обилкује традиција трију великих књижевности: француске, њемачке и руске, учинивши да он сам препознаје свој идентитет као превазлажење културних баријера, у јединственом знаку европске духовности. Нема сумње на Кишу су дјеловали кармички кôд јеврејског народа, расијање, избјеглиштво, лутање, патња, осјећање кривице, али и дух средњоевропске књижевности који је формирао његове образовне хоризонте: Отац Данила Киша био је асимилизовани хабзбуршки, мађарски Јеврејин, који није био верник, који никад није ишао у синагогу, који је склопио грађански брак с нејеврејком, који свога сина није дао да се обреже, који је обома своје деце дао црногорска имена и крстио их у православној цркви, који је ипак – с браћом и сестрама и њиховом дјецом – прогоњен и убијен као Јеврејин (Марк Томпсон, Извод из књиге рођених). Но, без обзира на чињеницу да му је отац страдао само зато што је Јеврејин, и да се комплекса “генетске кривице” јеврејског народа ослобађао у литератури, Киш је осјећао снажно гнушање према стаљинистичком мрвљењу личности, заблудама колективизма, унижавањем сваког човјека до скотског начина живљења. Исувише је он био проницљиви познавалац хуманистичке мисли Европе, да би могао прихватити појаву комунистичке идеологије која је под кринком једнакости уводила једнакост у мишљењу и понашању, поништавајући дух слободе мисли и слободе говора.
Током читавог његовог књижевног рада ипак се провлачила једна мисао којим је настојао да одговори на деликте својих клеветника, и организоване хајке књижевне цоса ностре, четирипрстача тог самозваног гонкуровца – Булатовића, и уста слатких речи, да он не може бити националиста, утолико што је сматрао да је национализам параноја. Тиме је директно одговорио својим вајним опонентима како вријеђа српски народ и назива га Власима, јер његово свођење рачуна и аргументована одбрана почива на тезама да је сваки национализам колективна и појединачна параноја: Као колективна параноја, она је последица зависти и страха, а изнад свега последица губљења индивидуалне свести, те према томе, колективна параноја и није ништа друго до збир индивидуалних параноја доведен до пароксизма (Данило Киш, Час анатомије).
Све у свему одбојност према националистичкој реторици, могла је увриједити цвијет комунистичке интелигенције, књижевну јавност и гласило под диригентском палицом моћних људи режима, ражестити апаратчике који су у потаји размишљали да истрошену комунистичку догму, замијене националистичком. Кишов Портрет националисте (часопис Идеје, бр. 4. за 1973), био је ен генерал, осуда човјека који губи здрав разум и снагу расуђивања на помен имена друге нације, свог изабраног непријатеља, дословце негација сваког облика замјене индивидуалне свијесати, колективним мњењем, било да се ради о политичком или националистичком инжињерингу у питању је истовјетни образац губитка човјекове личности.
Кишова литература има основну нит, повезницу која се уклапа у сликовиту представу девастације двије велике трауме XX вијека, нацизма о коме пише у Пешчанику, и стаљинизма којим се бави у Гробници за Бориса Давидовича, идеологије које су показале трагизам и бесмисао тоталитаризма. Те идеологије које су у средишту пишчеве пажње, непосредно је проживио у догађајима из личне биографије у Новом Саду, кроз бацање под лед недужних људи за вријеме Другог свјетског рата, одлазак очев у Аушвиц и страдање, а онда и прошао комунистичку диктатуру која се сурово обрачунала са интелигенцијом и мислећим појединцима, трагајући непрекидно за кривцима – издајницима партијског курса. Његови Рани јади, предодредили су читаву књижевну продукцију, оцртавали главну путању његове књижевне пројекције, тематски оквир и фабулу, стварајући својом унутрашњом мудрошћу и интелектом један од врхунаца јужнословенске књижевности у XX вијеку, чудесни језик у коме се прожимају мит, легенда и историјски документ.
Соња Томовић Шундић: Разговор са Кишом – Одметник од земаљских господара
Из дјела у дјело писац је залазио у расвјетљавање односа жртва – џелат, не желећи да га због писања о жртвама уврсте као јеврејског писца: То што је јеврејско у мени, више је моја судбина, него моја култура. На таласу антисемитизма који има дубоке историјске коријене и нуди клишеиране обрасце о Јеврејима, најавио је нову апокалипсу која се може сматрати најсуровијим раздобљем јеврејске историје. Ту пропаст моралности најснажније су осјетили Јевреји, погром незапамћен у људској врсти, о коме је Киш желио да пише без патетике и сувише емоционалности која би разарала вјеродостојност књижевног језика. Више у пољу несвјесног, кôд јеврејства, утискивао се у ријеч, те је кармичка страна односила превагу као неко мистично искуство све-опште пропасти. У хаотичном свијету извјесна је само смрт, сигурна само позиција жртве наједном увучене у један: дубински скептицизам, поштовање учености, љубав за игре речима, искреност у суђењу и спремност на гнев, породичну солидарност, како записују критичари (Марк Томпсон, Извод из књиге рођених). Намјеран да његовим свједочењем не преовладају емоционални изливи, писац је у својој језичкој матрици спојио документарност и фикцију, сугерисао атмосферу и као хроничар биљежио сва посртања својих јунака пред усудом идеологије.
Присјетимо се како ту парабазу јудаизма, судар са јудаизмом, објашњава сам писац у свом Часу анатомије: Кад се говори поводом мојих књига о проблемима јудаизма, о Јеврејима, о страдању Јевреја, итд, све то изазива у мени једну врсту идиосинкразије коју тумачити (психиолошки) јеврејским комплексом, фројдовским Хеимлицхкеи-ом дакако да није довољно (Час анатомије). Што се тог односа према јудаизму тиче писац је осјећао неку врсту ексцентричне позиције у српској култури која га је чинила у неком смислу отуђеним, етикета која га је сврставала у мањинске народе, изопштавала на онај начин који је гушио његов космополитски карактер. Тумачити његову литературу јеврејским комплексом, дакако није довољно: Писати о Јеврејима, имати за јунаке својих текстова Јевреје то се сматра неком врстом расно – верско – националног опредељења, и неки би критичари, када би могли, мене најрадије уврстили у хебрејску литературу и натерали ме да пишем ако не на хебрејском, а оно на јидишу. Кад затрубе (не Јерихонске) трубе националиста онда се треба опредељивати за народ, за покрајину и за област, онда се треба јасно изјаснити да ли си наш или њихов, јер нечији мораш да будеш (Час анатомије). Очито, својим списатељским даром Киш је успијевао да направи отклон од националног, држећи се става: Арс дефинитио хоминис (Час анатомије), дистанцира од уских националних зидова који дијеле, успјевши да својим текстом ствара над-националну књижевност и тиме потврди своју припадност замишљеној оси средњоевропских интелектуалаца. Такав просвећени идеал брише као кошава Панонском равницом све вјерске, расне и националне баријере, да би се раздаљина од јеврејског поријекла учинила дјелотворном и подстицајном, превазилазећи националне границе, кратко речено прерастајући у врхунску умјетничку прозу. Својом ерудицијом и талентом Киш је надилазио свако одређење па и усуд јеврејства у својој крви, коб јудаизма као трагизам, чиме би се његовим критичарима олакшавао посао, сводећи га искључиво на писца одређене литературе, коју уз то ако не на хербејском, пише на јидишу: И реци тада да ниси ни наш ни њихов, а ако те још увек буду питали, онда то значи да си оно што они интимно мисле да јеси, нешто треће, можда не њихов, можда не још противник, али у сваком случају неко на кога се не може рачунати на општенародном збору књижевника и фарисеја (Час анатомије).
У случају Данила Киша јеврејство је јудаизам без речи, као Менделсонове песме, једно непроменљиво психолошко стање, метафизички план у коме титра његова породична несрећа: А то осјећање породичне несреће јесте нека врста анксиозности која једнако на књижевном и психолошком плану потхрањује осећање релативности и – потеклу из ње – иронију. Због тога је обузетост човјеком као жртвом пред слијепим силама насиља које је присутно у њиховом животу од најмлађих дана, одразивши се у његовим текстовима, не као припадницима јеврејског народа, већ људским бићем у антрополошком значењу, истовремено његово најважније морално и интелектуално опредељење. Те репресивне структуре су трајне, изазивају трагедију нашег свијета, јер сазнањем о стаљинистичким логорима руше се илузије, потхрањује стрепња тако снажно испољена у Кишовој белетристици. Што се тиче јеврејског насљеђа у Гробници за Бориса Давидовича, код Бориса Новског има нешто од оне снажне и афективне привлачности о којој говори Фројд, нешто од оне узнемирујуће необичности, која је већ сама по себи вид онеобичавања на књижевном плану. Свакако да јудаизам није без значаја на формирање свијести његових јунака као нека врста латентне побуне, матрица коју објашњава Фројд када каже: Ја сам као Јеврејин био спреман да приступим опозицији и да се одрекнем сваког споразума са компактном већином (Час анатомије). Отпор према умасовљеној гомили медиокритета који не мисле сопственом главом, то је јеврејско код Кишових књижевних ликова, у психолошком смислу та побуњеничка норма урезана у њиховој јеврејској крви је удаљавање од сваког поретка који стреми политичком идолопоклонству. На књижевном плану удио јеврејства у Гробници има двоструко значење: С једне стране захваљујући мојим ранијим књигама, ствара нужну везу и проширује митологеме, и на тај начин кроз проблем јеврејства даје приступницу једној теми, а с друге стране јеврејство је ту као и у мојим ранијим књигама само ефекат онеобичавања (Час анатомије). У књижевној транспозицији јеврејство даје ауру необичности књижевним ликовима, додаје арому древне културе, оне која је један од важних пра-извора читаве људске цивилизације.
Киш сматра себе југословенским писцем, али и припадником евроцентричне, али и свјетске културне традиције. То се доживљавало као његово признање о безавичајности: Јер је тим опредељењем покушао прикрити своју интимну припадност… ни кућић ни оџаковић, Лутајући Јеврејин, који у потаји кобајаги користи јеврејство да на притворан начин осигура европске и ваневропске издаваче.
У прилог тези да је писац по свом најинтимнијем осјећању космополитски дух указујемо на цијели спектар идеја у којима он критикује сваки национализам. Најкраће речено, он је одбацивао сваки вид хипостазирања националне свијести, на личном или општем плану, залажући се за неку врсту културног релативизма. (Израз културни релативизам настаје као аксиома у антополошким радовима Франца Боаса у првим деценијама 20. вијека, који сматра да су наше идеје и концепције истините само онолико колико и наша цивилизација.)
До схватање релативности свих културних вриједности, идеја и вјеровања Киш је долазио постепено, увјеривши се емпиријски у валидност свјетске културне баштине, критичан према свакој врсти етноцентризма, гледишта да је сопствена култура центар свијета, према чему се процјењују све остале културе. Киш потврђује својим животним искуством, да се проучавање других народа мора проводити на емпатичан начин, јер свака култура има своје особености, ниједна није вреднија од друге по својим стваралачким дометима. Према овом тумачењу културни релативизам прије води не-насиљу и толеранцији него нихилизму и субјективизму, просвјетљењу ума, антрополошкој идеји на којој се може оснивати једнакост свих људи, без обзира на њихове националне и културне различитости. (Клифорд Герц говори о неоправданом страху од културног релативизма).
Склоност ка релативизму, на неки начин, подстицана је начином живота пишчеве породице, честим сељењима и промјенама мјеста. Он је упознавао културне обичаје директно, асимилиран привремено од владајућег културног концепта, што га је наводило на мисао о универзалној вриједности људске природе у њеним различитим манифестацијама.
Када говоримо о Кишовом начину размишљања онда је неизоставно поменути његово лично искуство, зато што се ту налази кључ за разумијевање његове релативистичке слике цивилизације, не као плод апстрактне теорије, већ непосредних увида у разлике међу народима, њиховим навикама и вјеровањима: Имао сам срећу (или несрећу) да године када се стичу појмови о свету, када се у души утискују митови и предрасуде, када се формира човеково митско и друштвено биће, да схватим снагом емпиријског искуства, релативност свих митова (Час анатомије). Као каква романенскна личност Киш мијења тачке гледишта, поинт оф виеw, од селидбе из Бемеове у Грчкошколску, из Луја Бартуа у Телеп. Промјена адреса и несхватљива сељакања, за дјечака, нихови нејасни мотиви, доприносили су пишчевој анксиозности, неурози страха, у складу са неком врстом ендемске болести средњоевропске јеврејске интелигенције. Али су та стална сељакања створила у свијести помисао о релативности свих митова, и то не у смислу да митови немају вриједност, већ да се њихова важност која се чини огромног домета, распростире само у домену дате културе. (Михаило Пантић у својим варијацијама Киш и средња Европа, указује на значење средњоевропске културе и традиције на мисао и дјело Данила Киша.) Зато константа књижевног дјела треба да почива на одавно уоченим карактеристикама нарације, поетској густини, кондензованости, схватању – прозе као непосредног прелажења жанровских граница према есеју и филозофском тексту, мијешању лирског и апстракције, личног и националног плана историје, кроз интертекстуално поигравање са идејама других писаца, других култура.
Извор: Вијести
