До сада смо ваљда раскрстили с тим да нема те теме које се у међусобном препуцавању, оптуживању и пљувању неће латити србистанска власт и опозиција. Па ипак, постоји један догађај о коме већ седамнаест година громогласно ћуте и једни и други, мада он до танчина осликава институционални глиб у коме се деценијама батрга србистанско друштво.
Додуше, помену га они ту и тамо, али онако стидљиво и са пола гласа, тек колико да нам ставе до знања како поменути догађај нису заборавили и пруже нам лажну наду да србистанске институције ипак нису урушене до темеља.
Многе власти и властодршци најразличитијих идеолошких профила су се током протеклих седамнаест година смијениле на овим србистанским просторима обећавајући народу све и свашта. Па ипак, упркос њиховој одлучности, испоставило се вербалној, да се ухвате укоштац и ријеше све наслијеђене проблеме и брљотине, породице Јаковљевић и Миловановић не знају ко је и због чега убио њихове синове. Донекле је разумљиво, ако уопште може и смиjе да буде, да о томе ћути дио србистанске опозиције која је у вријеме када су гардисти Драган Јаковљевић и Дражен Миловановић убијени у пријестоничкој касарни Топчидер били дио савезне и републичке власти. Биће да их је стид, ако политичари уопште у свом генетском коду посједују пигмент за црвенило. Напросто, упркос обећањима овај догађај не само да није ријешен, већ су се у једном моменту званични истражни органи брутално и бестидно тврдњама да су се војници међусобно поубијали поигравали са здравим разумом унесрећених породица и читаве јавности.
Само, шта је са бескомпромисним борцима против криминала и корупције предвођених свемогућим и свезнајућим господарем Вучићем?
Пет година је прошло од када је ондашњи премијер Србистана, а данас његов неприкосновени господар примио унесрећене породице Јаковљевић и Миловановић обећавши им да ће поводом убиства двојице гардиста бити формирана комисија која ће истражити и ријешити овај случај. Није ваљда да се, будући да нико послије пет година не помиње обећану комисију а камоли неке конкретне резултате њеног рада, све поново свело на оно о обећању и радовању.
У посљедње вријеме дежурне срБске патриЈоте и добровољни даваоци туђе крви најављују увођење обавезног служења војног рока, а да ниједног тренутка нису поменули када ће и да ли ће уопште родитељи Драгана Јаковљевића и Дражена Миловановића доживјети да сазнају ко је и због чега убио њихове синове док су служили народу.
Односно, да ли ће ико том истом народу коме су служила ова два младића објаснити седамнаестогодишњу завјеру ћутања која обавија овај случај, а које се очигледно придржавају и власт и опозиција.
Александар Арсенијевић
Извор: ozonpress.net
