Иако је књижевно-критички оцјењиван од стране значајних књижевних критичара и аутора, Радована Бећировића Требјешког је од почетка 2000. године заборављала наша официјална књижевна критика – каже др Будимир Алексић

Друго вече петог међународног фестивала књига „Ауто(р) на корзоу“ који се одржава у организацији Удружења издавача и књижара Црне Горе под покровитељством Општине Никшић, било је посвећено сјећању на великог срског епског пјесника Хаџи Радована Бећировића.
Требјешког који је од средине двадесетих година прошлог вијека до 1986. године када се упокојио, писао српску епику. О његовом дјелу говорио је проф. др Будимир Алексић а одабране Бећировићеве стихове публици је уз гусле пјевао народни гуслар Бошко Вујачић. Такође, гуслар је отпјевао и једну своју пјесму посвећену епском барду, аутору великог броја десетерачких, али и осмерачких и једанестерачких стихова у којима је опјевао читаву историју српског народа.
– У свом пјесничком дјеловању потврдио је снагу свог истрајног и даровитог стварања а о томе колико је омиљен говорио је и блаженопочивши митрополит Амфилохије који је у предговору Бећиревићеве књиге „Стабљике српства“ која је објављена 1979. године написао да „нема колибе црногорске, ни босанске, ни херцеговачке, гдје се не чују звуци гусала и гдје се не пјевају пјесме Радована Бећировића“. Иако је књижевно-критички оцјењиван од стране значајних књижевних критичара и аутора, Бећировић је од почетка 2000. године био заборављен од стране наше официјалне књижевне критике – казао је Алексић.
„Женидбу бега Љубовића“ препјевао краљ Никола
Бећировић је био и најпопуларнији пјесник у Зетској бановини а између два свјетска рата прославиле су га три пјесме „Мојковачка битка“, „Посјета краља Александра Црној Гори“ и „Погибја краља Александра“. Двије пјесме из шездесетих година које су биле веома популарне и скренуле пажњу на Бећиревићево стварање су „Горски престо“ чији је поднаслов „Трагом црногорске историје“ била је негативно примљена од стране публике, наводи Алексић, јер говори о томе да је стара Црна Гора ипак плаћала турски харач. Друга пјесма је „Женидба бега Љубовића“ коју је препјевао краљ Никола.
Та несразмјера између популарности његовог пјесничког опуса и књижевних оцјена о њему гријех је науке о народној књижевности и тежак превид те науке а, како каже Алексић, Бећировић је један од жртава људскога немара и заборава.
Алексић је овом приликом казао да се може говорити о мотивима и разлозима тог „ћутања“ о Бећировићу, ствараоцу чија је пјесничка заслуга што је од заборава сачувао многе догађаје и личности и насадио их у колективно памћење.
– Јер они које Радован није поменуо у својим пјесмама као да и нису постојали, а многи живе и постоје само зато што их је Бећировић опјевао у својим препознатљивим римованим десетерцима. Тешко се литерарним и естетским разлозима може објаснити то вишедеценијско ћутање о пјеснику и пророку који је пророчки истакао да ће доћи вакат и вријеме да сви мудри људи занијеме – казао је Алексић.
Најсвеобухватнију студију Бећиревићевог стваралаштва написао је 2003. године професор књижевности Милун Марић припремајући докторат под називом „Старац Радован или феномен пјесничке популарности“. Он тада није успио да је објави јер се упокојио, али је ова студија ипак угледала свјетлост дана захваљујући Милораду Средојевићу.
Водитељ програма била је књижевница Милица Бакрач која је на самом почетку прочитала пјесму „Хаџи Радован Бећировић“ из пера његовог пријатеља Матије Бећковића.
Извор: dan.co.me