Одломио врат Саво да студира у Београд. Била оскудна времена и прилике, што није срамота, па му мајка спемила једну пршутицу да чупне у студене дане кад погана кошава накриви. Кажем пршутицу, то су прије по вијека била ситна домаћа прасад. Сад на Цетињу расту веље свиње, па је то пршут из праве, да га не можеш заметнут’ преко рамена.
Појео Саво пршуту до кости, оглодао, не би орао с крша могао одвојити љушчицу, да осјети со. Али и кошчурина, онај чукаљ, ваља за на пасуљ, да комшилук замирише. Те Саво узми пространу дволисницу „Борбе“, био је понешен комуниста, па замотај онај чукаљ и шњим у обравницу и натраг у долину богова. Од тада му, код цетињских шерета, остао надимак Саво Чукаљ.
Израстао Саво у стасито момче, издужио се, зарана и посиједио, би рек’о од књиге и памети иње му у коси. Знајући гдје је сигурност највећа, и ђе ће бит’ најкориснији за државу, заврљачи Саво те се учлани у партију, комунистичку. Њему узор, а партији дика.
Послије дивнога Брозова комунизма дођоше још грђа времена њихова подмлатка. Некаква момчад, три голотрба у џемперима, двоје без „Р“ и једно са брцима, дођоше и узеше да воде државу. Једно најглаватије – биколико сједе на чело владе. Брко насмијани, и кад није за смијех, на чело државе, а треће, једна авезина пресамићена, заглавари се на посланике.
Видио Саво да је дошао брз напредак и осјети да се не може без њега па се ухвати у коло. Играло се коју годину сложно док се не свадише ово с брцима и ово биколико. На муку Саво на чију ће страну. Да му је снијевати ко је јачи, дао би цијелу пршуту и не би тражио чукаљ. Кад се морала дићи рука за једнога или другога договоре се четири Цетињаша, од којих је један Саво, који су били чланови главног одбора партије, да буду уздржани. Да се нико не љути и да свакоме могу рећи – били смо уздржани, али смо били ближи теби. Како је гласање одмицало, прва двојица по азбуци поштујући договор, буду уздржани, али пошто је постало јасно да ће бркати потпуно надјачати рковитога друга двојица гласају за брка.
Када се након које седмице, и вјештина и теренског рада Вука Мараша и његова еснафа, гласање поновило, и Саво и ова тројица су гласали паметније, за новога побједника. Овога што нас је оцрнио и обрукао па смо боље пласирани на листама гдје се котира криминал и корупција него на онима које мјере успјехе у спорту, рецимо мушком ватерполу и женском рукомету.
Саво, пошто није био даден за спорт окренуо се предано политици. Постао је предсједник Општине Цетиње. Доцније и народни посланик, државни директор у „Црнагорапуту“.
Кад је била заједничка жељезница Саво је за пола године директоровања узео плату и 180.000 еура отпремнине. Толико би просвјетни радник једва скупио за 30 година, али да не потроши ни пару.
Био је коју годину због медијског притиска нераспоређен, све док се прије неку годину није појавио на челу државне Дирекције за саобраћај.
И таман сам ових дана размишљао шта чини, што га ови нови не почисте? Кад неко рече не могу, понијеће велике паре за отпремнину због смјене прије краја мандата.
Каква отпремнина и какав мандат људи? Има ли краја глодању државе и чукаља?
Ово није прича ад хоминем – лична прича о Саву.
Ово је само скица за портрет Сава Параче. Заслужио је сваким еуром оглоданим из наше – државне касе. А њих је премного, и у хиљадама неупредиво више од оглоданих чукаља.
Мирко Пламенац
