Piše: Slobodan Vladušić
Negde tokom devedesetih godina, izveo sam jedan naoko besmislen eksperiment. Zatvoren u hladnoj sobi i prekriven ćebetom, vrteo sam pedesetak kanala na tadašnjoj kablovskoj televiziji, toliko brzo da nisam stizao da čujem ton programa čija bi slika, poput eksplozije, bljesnula na ekranu, da bi odmah zatim ustupila mesto sledećem bljesku.
Tek ponekad bih se zaustavio, ne duže od desetak sekundi, a zatim bih ponovo pritisnuo dugme na daljinskom upravljaču i pred mojim očima bi se nastavila bujica svetlosnih eksplozija.
Konačno, posle tri sata, isključio sam televizor i tako sam ostao sam u mračnoj i gluvoj sobi.
Da me je neko pitao šta sam radio tokom prethodna tri sata, odgovorio bih da nisam radio ništa. A, ipak, moj mozak je imao utisak kao da je video i osetio sve što se može videti i osetiti. Tada sam shvatio da moj mozak nije više moj.
U vreme kada sam izvodio ovaj eksperiment, postojao je već pojam zappinga, odnosno brzog menjana kanala. Dakle, već tada zadovoljstvo nije više moralo da proističe iz gledanje programa, već je dovoljna bila samo brza promena kanala. Sada se naravno, više niko ne seća zappinga, zato što imamo mobilne telefone na kojima efekat brzog menjanja kanala, postižemo neprekidnim skrolovanjem ekrana, bljeskovima kratkih vesti (slika + dve rečenice), video-klipovima od 10 sekundi i uzastopnom proverom naših profila na društvenim mrežama, u potrazi za novim lajkom ili porukom koju smo dobili.
Posledice dopaminske kulture na fiziološkom nivou su dobro poznate: truljenje mozga (brain rot je proglašena za reč godine 2024) plus opadanje čuvenih kognitivnih sposobnosti. Ova zapažanja nisu netačna, ali su, naravno, plitka zato što ostaju u sferi čovekovog tela.
Uzroci dopaminske zavisnosti su mnogo dublji od smart telefona, reel-ova i socijalnih mreža, pa čak i od nastanka daljinskog upravljača. Rekao bih da su sve ove sprave & aplikacije samo poslužile da se ubrza i učini efikasnijim jedan proces koji je u našoj svesti počeo onda kada smo prihvatili nametnutu potrošačku sliku sveta.
Potrošač tako postaje usamljenik koji se umesto sa drugim ljudima, druži sa predmetima i senzacijama.
Aristotel je na jednom mestu rekao da je čovek koji živi izvan polisa (zajednice) bog ili zver. U prevodu: ili je oligarh ili je serijski ubica.
Danas bismo mogli da dodamo da je takav čovek samo jedno telo. Lišen zajednice, koja mu nije potrebna za šoping, potrošač gubi elemente ljudskosti (identitet, čvrste porodične i prijateljske veze), ali isto tako i potrebu za sećanjem.
Istorija, filozofija, književnost, istorija umetnosti, u kojima se neke rečenice, slike ili muzičke sekvence, čuvaju od zaborava, za potrošača nemaju nikakvu važnost, jer on po definiciji niti ima neke veze sa drugim ljudima, niti bilo čega želi da se seća. Jedina nauka koja za potrošača ima neki smisao tada postaje (olako shvaćena) psihologija i to samo zato što ga ona uverava da je njegovo zadovoljstvo i njegova sreće njegova lična stvar koja ne zavisi od drugih ljudi ili nečega što nadmašuje njega i njegovu potrošačku svakodnevicu.
Nema više potrebe da maštamo kako postižemo odlučujući koš za reprezentaciju ili da godinama pišemo neki roman u koji ćemo uložiti ne samo sate i sate vremena, već i ceo svoj dotadašnji život, ili da napravimo neko dobro delo i obradujemo ljude u našoj blizini. Umesto svega toga, biće nam dovoljno samo to da hemijskim putem uvećamo količinu serotonina i dopamina u svom (bezličnom) telu, što nam oduzima mnogo manje vremena i napora nego lično delo ili lični podvig, a stvara isti efekat (tako nekako razmišlja Harari u svom globalno promovisanom Homo Deusu).
Da li je zaista dopaminska sreća ista, kao sreća koju u nama stvara neki naš podvig ili neko delo?
Ipak nije ista: dopaminska kultura stvara osećaj zadovoljstva, ali bez traga tog zadovoljstva u memoriji čoveka, zato što potrošač mora da ostane prazan. Humanistička kultura stvara osećaj zadovoljstva u nama, ali tako da istovremeno ostavlja i trag tog zadovoljstva u nama. Dela, podvizi, ali i obične senzacije i doživljaji, bilo da su lične ili tuđe, mogu da postanu naša iskustva i preko humanističkih disciplina kao što su istorija, književnost, filozofija, istorija umetnosti, ali i preko privatnog čitanja i lične biblioteke, odnosno razgovora sa prijateljima.
Slobodan Vladušić: Ilon, Greta, najspretnija ovca i kakve to veze ima sa Srbijom
Ta iskustva se talože i stvaraju naš unutrašnji život. Ovaj unutrašnji život možemo zamisliti kao naš lični, unutrašnji „internet“, sastavljen od velikog broja međusobno povezanih „sajtova“/iskustava. Kada se pred čovekom koji raspolaže unutrašnjim životom pojavi nešto novo, on neće poput potrošača, tu novost samo probati i odmah zatim odbaciti; on će kušati tu novost (priču, roman, film, seriju, pesmu, eseje, grad u kome se nalazi), proveravajući da li ta novost ima neke veze sa njegovim unutrašnjim „internetom“.
Ako je ima, ona će postati „sajt“ u tom internetu; ako nema, prosto će biti zaboravljena.
Razume se, za ovu proveru je potrebno vreme, ali čovek koji ima unutrašnji život nigde ne žuri. On ima vremena, zato što već nešto ima – svoj unutrašnji život. Na suprotnoj strani, nalazi se potrošač koji nema ništa, pa zato nema ni vremena.
Jedna od najveličanstvenijih slika delovanja unutrašnjeg života koju pamtim, iako je nisam lično video, jeste ona o kojoj, u svojim Pismima iz Italije, piše Ljubomir Nenadović.
Prateći Njegoša na njegovom putovanju po Italiji, Nenadović beleži susret velikog srpskog pesnika sa Rafaelovom slikom Preobraženje: „Vladika je seo na stolicu i trideset minuta gledao je neprestano u božansko lice Hristovo.“
I dok bi se neki potrošač posle dve sekunde već uputio ka narednoj slici, ja mogu samo da zamislim šta se dešavalo u svesti Njegoša i kakve su se sve veze između njegovih bogatih životnih iskustava, čulnih i nadčulnih, religioznih, uspostavljale pred Rafaelovim platnom.
Ličnost je svaki čovek koji ima svoj unutrašnji život; biočestica je svaki čovek koji ga nema. Uveren sam da bi svaki čovek poželeo stekne svoj unutrašnji život. To je razumljivo, lepo i humano. Međutim, pitanje unutrašnjeg života je političko pitanje, a ne pitanje popularne psihologije.
Megalopolis – pojam kojim opisujem vladavinu oligarhijske manjine nad većinom – zna da se takva vladavina može ostvariti samo ako je većina redukovana na nivo „potrošača“, odnosno biočestica koje nemaju svoj unutrašnji život i koje zavisnost od dopaminskog šprica onemogućuje da pročitaju dva reda ovog teksta, a da ih to ne „smori“.
Megalopolis može da tim biočestima cinično poruči da će im od dopaminske kulture istruliti mozak, samo zato što je pre tog priznanja učinio stigmatizovao sve druge koncepte života, a posebno one u kojima mozak ne truje, već se razvija. Zato se i pored truljenja mozga, potrošačka slika sveta nameće većini kao jedini mogući način života: ličnostima, koji su uspeli da umaknu od potrošačke perspektive, lepe se rutinski etikete „elitista“ i ,“fašista“, ili „religioznih fanatika“, dok se humanističko nasleđe, koje nije zamislivo bez hrišćanskih temelja, na različite načine briše ili zabranjuje.
Stoga i nije čudno što se tzv. humanističke discipline u školama spinuju kao nešto zastarelo, nepotrebno i suvišno (naspram tzv. praktičnih znanja).
Smisao humanističkog obrazovanja nije u tome da učenici ili studenti usvoje gomilu činjenica, već da te činjenice emocionalno oboje, što znači da ih dožive kao nešto važno i bitno za njihov lični život, kao što je za moj život važno Njegoševo posmatranje Preobraženja. Kada se činjenice emocionalno oboje i pretvore u iskustva, one će se međusobno i povezivati, a čovek će i sam poželeti da raspolože sa što više takvih iskustava. Tada će čitanje i razmišljanje početi da liče na putovanja, odnosno na šetnju duše, kako su proces razmišljanja nazivali stari Grci.
Da bismo pravilno shvatili humanističke discipline, potrebno je da najpre resuverenizujemo obrazovni proces, a to znači da razumemo da humanistika nije neki besmisleni relikt prošlosti, već savremeno oruđe u borbi protiv dopaminske zavisnosti i ropstva Megalopolisu. Bez te resuverenizacije, humanističke discipline će se i dalje u našoj zemlji postepeno urušavati, sve dok jednom njihovo konačno ukidanje i zamena nekim potpunim budalaštinama, ne bude ne samo moguća, nego i prihvaćena od strane porobljenih biočestica, kao čin orvelovskog „oslobođenja“ – oslobođenja od slobode unutrašnjeg života, je poslednje slobode koja nam je preostala.
Izvor: RT Balkan
