Piše: Dragutin Nenezić
U proteklom periodu, od izlaska iz institucija u novembru 2022, Srbi na Severu Kosova su se suočili sa najširim mogućim dijapazonom diskriminatorskih mera – iseljenjima iz stanova, kupovinom objekata, uzurpacijom zemljišta i policijskim nasiljem – kao i svakodnevnim paradiranjem funkcionera i aktivista Samoopredeljenja, od mitrovačkog korzoa, preko jezera Gazivode i stradalne Banjske, do Leška. Ako se na to dodaju mere koje pogađaju sve Srbe na KiM bez izuzetka – poput zabrane dinara i uvoza robe, hapšenja zbog navodnih ratnih zločina, kao i zatvaranja privremenih organa, pošti i drugih institucija – može se reći da na Kosovu nije bilo teže od 1999/2004. Sve to, pogotovo posle sukoba u Banjskoj, pratilo je neverovatna pasivnost zvaničnog Beograda, da bi se prošle nedelje obznanio novi plan za Kosovo u tačkama (ovog puta Vučićevih pet umesto Tadićevih četiri).
U ovom i narednim tekstovima ću analizirati ove tačke, s tim da ću za punu obradu preostale tri sačekati donošenje odgovarajućih akata kojima će se one operacionalizovati, a danas ću se fokusirati na prvu.
U ovom trenutku se neću baviti formalnim aspektima, poput onoga da se ovaj plan ne može podvesti ni pod jednu kategoriju javnih politika koju poznaje srpsko zakonodavstvo (npr. strategiju), ili onoga da se, u skladu sa ustaljenom praksom, za sada sprovodi zaključcima Vlade, kako ne bih zamagljivao suštinu.
Dakle, prva tačka je naslovljena, pomalo jezičko-logički suvišno, „Povratak na ‘Status quo ante’“ (budući da se na Status quo ante svakako mora vratiti), i sadrži sedam zahteva (ili lepih želja), uz kraći diplomatski panegirik pred Generalnu skupštinu UN, i zanimljivu najavu povratka u UN (istina na nižem nivou od priželjkivanog). Kao i uvek, krenimo redom.
Dragutin Nenezić: O evropskom predlogu/sporazumu – šta se (ni)je izgubilo u prevodu
Prvi zahtev se tiče lokalnih izbora na Severnom Kosovu, i on će svakako biti ispunjen u redovnom izbornom ciklusu sledeće godine, kako sam već pisao povodom neuspelih inicijativa za vanredne izbore. Otvoreno je pitanje ko će na te izbore izaći, kao i ko će se i u kom sastavu kandidovati.
Drugi i treći zahtev se tiču povratka Srba u policiju i pravosuđe, kako bi se uspostavilo stanje predviđeno Briselskim sporazumom, i njegovom ispunjenju će prethoditi razrešenje dileme o karakteru tog sporazuma – da li se radi o jednokratnom dogovoru, pa ispunjenjem obaveza sadržanim u njemu prestaje njegovo važenje, ili te obaveze moraju biti ispunjene u svakom trenutku. Kako Briselski sporazum ne sadrži odredbe o organu nadležnom za njegovo tumačenje i rešavanje sporova, merodavan će biti kako stav EU kao posrednika, tako i faktičko ponašanje Prištine, u čijem pravnom sistemu se on realizovao (i opet će, ako Kurti hoće). Drugim rečima, ako EU ne pritisne, i Kurti ne dozvoli, od ispunjenja ovih zahteva nema ništa.
Četvrti zahtev se tiče povlačenja policijskih snaga iz nelegalno sagrađenih baza i kontrolnih punktova (ali ne i uklanjanja tih baza!), kao i „institucija“ (pod čim se verovatno misli na objekte koje su te institucije koristile). Nejasno je, pored toga, zašto se ovde ne traži i povlačenje iz ostalih objekata, poput Rajske banje, ili vile na jezeru Gazivode, koji se ne mogu svrstati u „institucije“. Iako na ovome insistiram od kako se borim protiv uzurpacije sakrivene u formi eksproprijacije, bojim se da se ovaj zahtev ne može ispuniti tek tako, i da se, kako je pokazalo iskustvo sa neotvaranjem glavnog mosta na Ibru, sila Kurtijeve policije može ograničiti samo drugom, većom silom.
Peti zahtev se tiče ZSO, o čemu sam toliko pisao da sam dosadan skoro kao i insistiranje Beograda na uspostavljanju iste. Ipak, još jednom – ZSO je kao bezuba zverka ili prazna ljuštura, telo skoro bez nadležnosti, koje u trenutnim uslovima može poslužiti samo za formalizovanje prijema novca iz Beograda preko prištinskog trezora, kao i apsorbovanje preostalih institucija poput zdravstva i školstva (uz opreznu ogradu da nisam siguran kakva bi bila sudbina univerziteta u tom scenariju). Ovde se, s obzirom na prethodne zahteve, formulaciju ovog zahteva i duh celokupne tačke, insistira na povratku na integralnu verziju ZSO, kakva je ona dogovorena u Briselu, pa i tu važi isto što i za ostvarivanje drugog i trećeg zahteva, s tim da je jasno da se EU već pomerila od integralne verzije ZSO, i da će konačna verzija zaista biti plod dogovora EU i Prištine, pa makar i Beograd u tome ne učestvovao aktivno.
Šesti zahtev se tiče oslobađanja zatvorenika. I to podržavam, i za to se borim, ali se istovremeno bojim da se ovaj zahtev ne može ostvariti bez amnestije, koja je uostalom prethodila i inicijalnoj primeni Briselskog sporazuma. Isto tako, bojim se da se amnestija ne može očekivati od predizbornog Kurtija, a svakako je nezahvalno sada prognozirati šta će biti posle izbora.
Konačno, sedmi zahtev se tiče omogućavanja platnog prometa i poštanskih usluga. Iako tako deluje, ovim zahtevom se ne traži povratak dinara, odnosno on se može ispuniti i nekim od modaliteta finansiranja unutar prištinskog sistema, kroz ZSO ili licenciranu banku (na čemu, po svemu sudeći, insistira srpska strana u pregovorima). Jako je čudno, u najmanju ruku, da se ne traži ukidanje zabrane uvoza, čiji su efekti podjednako teški. Što se tiče ispunjenja, mislim da je ono podjednako realno kao i za ZSO, samim tim što je organski vezano za istu usled ovakve formulacije.
Na kraju ovog pregleda, treba reći i da su zahtevi postavljeni na ovakav način, bez ikakve sankcije, upitne delotvornosti, ali na to smo već navikli – Beograd igra ulogu dobrog đaka, kooperativnog i pasivnog, koji neće odgovarati retorzivnim merama, već samo ponavljati isto što i do sad, samo malo drugačije. Istakao bih i da je jasno da sve ostaje u okvirima briselskih pregovora, koji se već sutra (utorak) nastavljaju, te da se svi ovi zahtevi zapravo tiču kosovskog pravnog sistema, što je možda i razlog nedostatka bilo kakvih sankcija.
Sveukupno, od sedam zahteva, po meni je sigurno da će se realizovati samo prvi, i to u redovnom roku tj. sledeće godine, dok se peti i sedmi (koji se moraju realizovati zajedno) mogu realizovati ali po meri Prištine, i to verovatno posle prvog. Drugi, treći i šesti su po meni upitni, dok je četvrti u ovim uslovima nemoguć. Ako je ova procena ispravna, beogradska kosovska politika je na granici nemogućeg, a stvarnost je u velikoj meri nepovoljna po takvu politiku (i svakako po Srbe na KiM).
Slobodan Samardžić i Dragutin Nenezić o Vučićevoj politici na Kosovu i Metohiji
Međutim, ono što bih pohvalio je da je beogradska kosovska politika po prvi put posle duže vremena javno formulisana (opet bez obzira na formu i proceduru), te da ima nekakvu koherenciju, bez obzira na to što smatram da je puna nedostataka, i suštinski protivrečna – ali o tome više u narednim nastavcima.
Tu se jasno vidi kontrast sa Kurtijevom politikom, koja je sadržana u političkom programu Samoopredeljenja (o čemu se do sada već dosta pisalo), i čije smernice za sprovođenje se mogu jasno videti u predizbornom spotu iste partije. Kome do sada nije jasno šta Kurti hoće, taj ima ozbiljan problem sa kognitivnim sposobnostima, a ko se i dalje njime oduševljava, taj ima problem sa moralom. U tom smislu, potvrđuje se i nerealnost ovih zahteva sve dok je Kurti tu gde jeste.
Početkom jula sam boravio u Strmici kod Knina, i pomalo obilazio Bukovicu i Ravne Kotare. Iako sam bio tamo i ranije (a tamo sam i delimično odrastao), ovog puta je bilo drugačije, jer sam sve vreme razmišljao o sličnostima sa Kosovom, pre svega kroz sudbinu Srba na tim prostorima. Poneka opština ima srpskog predsednika, ali su i opštine i županije formirane tako da spreče i samu mogućnost formiranja neke nove RSK. Srba nema u policiji, ni u pravosuđu. Ćirilica u službenoj upotrebi može ako ih ima preko trećine, ali svakako deca idu u školu u kojoj se uči po hrvatskom programu, uključujući tu pismo, lektiru i istorijske interpretacije. Mislim da je to ono što Kurti želi da postigne, s tim da mu je za to neophodno da sprovede promenu ustava (čime je, uostalom, i započeo rat u Hrvatskoj, kada su Srbi izgubili status konstitutivnog naroda). Do tad, a to može biti već u sledećem mandatu, stvara faktičke pretpostavke za te izmene. Ono što je porazno je da je u Hrvatskoj za sprovođenje toga trebalo da se desi Oluja (5 godina posle izmena ustava), a na Kosovu se ide ka tome nižim intenzitetom, većom brzinom i obrnutim redosledom.
Izvor: KoSSev
