Пише: Слободан Владушић
Негде током деведесетих година, извео сам један наоко бесмислен експеримент. Затворен у хладној соби и прекривен ћебетом, вртео сам педесетак канала на тадашњој кабловској телевизији, толико брзо да нисам стизао да чујем тон програма чија би слика, попут експлозије, бљеснула на екрану, да би одмах затим уступила место следећем бљеску.
Тек понекад бих се зауставио, не дуже од десетак секунди, а затим бих поново притиснуо дугме на даљинском управљачу и пред мојим очима би се наставила бујица светлосних експлозија.
Коначно, после три сата, искључио сам телевизор и тако сам остао сам у мрачној и глувој соби.
Да ме је неко питао шта сам радио током претходна три сата, одговорио бих да нисам радио ништа. А, ипак, мој мозак је имао утисак као да је видео и осетио све што се може видети и осетити. Тада сам схватио да мој мозак није више мој.
У време када сам изводио овај експеримент, постојао је већ појам zappinga, односно брзог мењана канала. Дакле, већ тада задовољство није више морало да проистиче из гледање програма, већ је довољна била само брза промена канала. Сада се наравно, више нико не сећа zappinga, зато што имамо мобилне телефоне на којима ефекат брзог мењања канала, постижемо непрекидним скроловањем екрана, бљесковима кратких вести (слика + две реченице), видео-клиповима од 10 секунди и узастопном провером наших профила на друштвеним мрежама, у потрази за новим лајком или поруком коју смо добили.
Последице допаминске културе на физиолошком нивоу су добро познате: труљење мозга (brain rot је проглашена за реч године 2024) плус опадање чувених когнитивних способности. Ова запажања нису нетачна, али су, наравно, плитка зато што остају у сфери човековог тела.
Узроци допаминске зависности су много дубљи од смарт телефона, reel-ова и социјалних мрежа, па чак и од настанка даљинског управљача. Рекао бих да су све ове справе & апликације само послужиле да се убрза и учини ефикаснијим један процес који је у нашој свести почео онда када смо прихватили наметнуту потрошачку слику света.
Потрошач тако постаје усамљеник који се уместо са другим људима, дружи са предметима и сензацијама.
Аристотел је на једном месту рекао да је човек који живи изван полиса (заједнице) бог или звер. У преводу: или је олигарх или је серијски убица.
Данас бисмо могли да додамо да је такав човек само једно тело. Лишен заједнице, која му није потребна за шопинг, потрошач губи елементе људскости (идентитет, чврсте породичне и пријатељске везе), али исто тако и потребу за сећањем.
Историја, филозофија, књижевност, историја уметности, у којима се неке реченице, слике или музичке секвенце, чувају од заборава, за потрошача немају никакву важност, јер он по дефиницији нити има неке везе са другим људима, нити било чега жели да се сећа. Једина наука која за потрошача има неки смисао тада постаје (олако схваћена) психологија и то само зато што га она уверава да је његово задовољство и његова среће његова лична ствар која не зависи од других људи или нечега што надмашује њега и његову потрошачку свакодневицу.
Нема више потребе да маштамо како постижемо одлучујући кош за репрезентацију или да годинама пишемо неки роман у који ћемо уложити не само сате и сате времена, већ и цео свој дотадашњи живот, или да направимо неко добро дело и обрадујемо људе у нашој близини. Уместо свега тога, биће нам довољно само то да хемијским путем увећамо количину серотонина и допамина у свом (безличном) телу, што нам одузима много мање времена и напора него лично дело или лични подвиг, а ствара исти ефекат (тако некако размишља Харари у свом глобално промовисаном Homo Deusu).
Да ли је заиста допаминска срећа иста, као срећа коју у нама ствара неки наш подвиг или неко дело?
Ипак није иста: допаминска култура ствара осећај задовољства, али без трага тог задовољства у меморији човека, зато што потрошач мора да остане празан. Хуманистичка култура ствара осећај задовољства у нама, али тако да истовремено оставља и траг тог задовољства у нама. Дела, подвизи, али и обичне сензације и доживљаји, било да су личне или туђе, могу да постану наша искуства и преко хуманистичких дисциплина као што су историја, књижевност, филозофија, историја уметности, али и преко приватног читања и личне библиотеке, односно разговора са пријатељима.
Слободан Владушић: Илон, Грета, најспретнија овца и какве то везе има са Србијом
Та искуства се таложе и стварају наш унутрашњи живот. Овај унутрашњи живот можемо замислити као наш лични, унутрашњи „интернет“, састављен од великог броја међусобно повезаних „сајтова“/искустава. Када се пред човеком који располаже унутрашњим животом појави нешто ново, он неће попут потрошача, ту новост само пробати и одмах затим одбацити; он ће кушати ту новост (причу, роман, филм, серију, песму, есеје, град у коме се налази), проверавајући да ли та новост има неке везе са његовим унутрашњим „интернетом“.
Ако је има, она ће постати „сајт“ у том интернету; ако нема, просто ће бити заборављена.
Разуме се, за ову проверу је потребно време, али човек који има унутрашњи живот нигде не жури. Он има времена, зато што већ нешто има – свој унутрашњи живот. На супротној страни, налази се потрошач који нема ништа, па зато нема ни времена.
Једна од највеличанственијих слика деловања унутрашњег живота коју памтим, иако је нисам лично видео, јесте она о којој, у својим Писмима из Италије, пише Љубомир Ненадовић.
Пратећи Његоша на његовом путовању по Италији, Ненадовић бележи сусрет великог српског песника са Рафаеловом сликом Преображење: „Владика је сео на столицу и тридесет минута гледао је непрестано у божанско лице Христово.“
И док би се неки потрошач после две секунде већ упутио ка наредној слици, ја могу само да замислим шта се дешавало у свести Његоша и какве су се све везе између његових богатих животних искустава, чулних и надчулних, религиозних, успостављале пред Рафаеловим платном.
Личност је сваки човек који има свој унутрашњи живот; биочестица је сваки човек који га нема. Уверен сам да би сваки човек пожелео стекне свој унутрашњи живот. То је разумљиво, лепо и хумано. Међутим, питање унутрашњег живота је политичко питање, а не питање популарне психологије.
Мегалополис – појам којим описујем владавину олигархијске мањине над већином – зна да се таква владавина може остварити само ако је већина редукована на ниво „потрошача“, односно биочестица које немају свој унутрашњи живот и које зависност од допаминског шприца онемогућује да прочитају два реда овог текста, а да их то не „смори“.
Мегалополис може да тим биочестима цинично поручи да ће им од допаминске културе иструлити мозак, само зато што је пре тог признања учинио стигматизовао све друге концепте живота, а посебно оне у којима мозак не трује, већ се развија. Зато се и поред труљења мозга, потрошачка слика света намеће већини као једини могући начин живота: личностима, који су успели да умакну од потрошачке перспективе, лепе се рутински етикете „елитиста“ и ,“фашиста“, или „религиозних фанатика“, док се хуманистичко наслеђе, које није замисливо без хришћанских темеља, на различите начине брише или забрањује.
Стога и није чудно што се тзв. хуманистичке дисциплине у школама спинују као нешто застарело, непотребно и сувишно (наспрам тзв. практичних знања).
Смисао хуманистичког образовања није у томе да ученици или студенти усвоје гомилу чињеница, већ да те чињенице емоционално обоје, што значи да их доживе као нешто важно и битно за њихов лични живот, као што је за мој живот важно Његошево посматрање Преображења. Када се чињенице емоционално обоје и претворе у искуства, оне ће се међусобно и повезивати, а човек ће и сам пожелети да расположе са што више таквих искустава. Тада ће читање и размишљање почети да личе на путовања, односно на шетњу душе, како су процес размишљања називали стари Грци.
Да бисмо правилно схватили хуманистичке дисциплине, потребно је да најпре ресуверенизујемо образовни процес, а то значи да разумемо да хуманистика није неки бесмислени реликт прошлости, већ савремено оруђе у борби против допаминске зависности и ропства Мегалополису. Без те ресуверенизације, хуманистичке дисциплине ће се и даље у нашој земљи постепено урушавати, све док једном њихово коначно укидање и замена неким потпуним будалаштинама, не буде не само могућа, него и прихваћена од стране поробљених биочестица, као чин орвеловског „ослобођења“ – ослобођења од слободе унутрашњег живота, је последње слободе која нам је преостала.
Извор: РТ Балкан
