Пише: Славица Батос
Кад је чуо да његов талентовани студент планира да напусти Београд и оде у Париз, Мило Милуновић се забринуо. Тачно је да је тај Љуба Поповић одувек био прилично на своју руку, али отиснути се тако у непознато, у земљу чији језик не говори, где никог не познаје, где не зна ни да ли ће успети да преживи првих месец дана, изгледало је и неразумно и неразумљиво.
У Београду је имао атеље, није био ни без новца захваљујући занату који је стекао на примењеној, чак је и његово сликарство било занимљиво иако се многима није допадало. Иако је неке баш онако поштено иритирало.
Љуба, међутим, сматра да је једна етапа његовог живота заокружена и да се пред њим поставља избор: или ће наставити да се довека врти у том кругу или ће се извући кроз пукотину која му се указала у свести и суочити се с новим реперима, узорима, изазовима.
Нешто од тог непознатог универзума први пут је наслутио кад је, у пролеће 1955. године, видео изложбу скулптура и цртежа Хенрија Мура, у Уметничком павиљону на Калемегдану. Није то било бог зна шта, али је истовремено било огромно. Свет је дошао у Београд.
Студије и живот на ивици
Организатор изложбе била је Савезна комисија за културне везе са иностранством. Тадашња комунистичка влада, држећи се начела установљених почетком педесетих, „чини корак даље у правцу ослабљења идеолошких стега на уметност и подстицања локалних уметника на усвајање слободнијих и апстрактнијих форми“.
Ово је прва изложба једног великог светског уметника коју је Љуба видео. Дотле су му биле доступне само репродукције из књига. Њих је жудно прелиставао у библиотеци Академије ликовних уметности, у друштву још неколицине момака који ће, од стране студентског руководства, бити оквалификовани као „беспризорни“. Међу њима Дадо Ђурић, Урош Тошковић, Тупа Вукотић…
Студентски живот на ивици беде већ је постао опште место у свим Љубиним биографијама: шверцовање по домовима, храњење остацима јела у мензама, спавање у куполи са незастакљеним прозорима, буђење са снегом у коси и ледом у прстима… Живело се како се живело, није ни другима било много боље.
Проблем је настао кад је истеран с Академије примењених уметности, пред крај треће године студија. То је значило губитак шансе да стекне диплому и друштвено признат статус уметника. Иако је конкретан повод за избацивање била некаква детињаста игра са колегом Живојином Павловићем (будући редитељ је, усред Академије, Љубу „упуцао“ гломазним стартним пиштољем, што је за последицу имало падање у несвест жртве, страховиту пометњу у класи итд.), прави разлог би се могао сврстати у категорију „политичких неподобности“.
Промена политичке ситуације у земљи крајем четрдесетих повукла је за собом значајне идеолошке промене, између осталих и раскид са иконографијом социјалистичког реализма. Професори с Академије ликовних уметности приклонили су се масовно новопрокламованим слободама у уметничком изразу, оличеним у поједностављеној форми, апстракцији, енформелу и слично, па су идентичан заокрет очекивали и од својих студената.
Тај нови „западни тренд“, међутим, није био по укусу неколицине бунтовника. Међу њима се посебно истицао Љуба. Његова непослушност испољавала се како на плану уношења превише „ликовности“ у примењену уметност, тако и у јасно исказаном презиру према наметнутим „слободама“. Сукоб са политички коректним наставним особљем и још коректнијим студентским руководством је био неизбежан. Срећом, нашло се неколико професора који су Љубу подржали у његовом личном схватању уметничких слобода. Један од њих био је Иван Табаковић.
Препознавши код Љубе аутентичан и снажан уметнички импулс, препоручио га је Марку Челебоновићу и овај врсни педагог га је прихватио у своју класу на Академији ликовних уметности, директно на четврту годину. Тај тренутак препознавања талента у његовој рођеној земљи значајан је за Љубу, мада у то време његова визија о сопственом путу не иде даље од жеље да некако изнесе на светло дана своје унутрашње тензије и да с њима успостави дијалог путем боје и потеза.
Марко Челебоновић дискретно прати оно што његов нови студент ради и не меша се. Појави се једном недељно у класи, коригује ту и тамо понеку мртву природу (најчешћи мотив код већине студената), констатује да су на Љубиним платнима и даље чудне, болесно жуте сподобе.
Њему се таква врста сликарства не допада – он то чак и не крије, али верује у Љубин уметнички потенцијал и подржава га. Већ следеће школске године, Челебоновић одлази у пензију и класу преузима Ђорђе Андрејевић Кун. По савету Челебоновића, Љуба ће уписати постдипломске студије (тзв. специјалку) код Мила Милуновића, који ће му такође допустити да остане доследан самом себи и помоћи му корисним саветима.
Нови универзум
Управо у то време, у Београду се, на уметничком плану, догађа нешто сасвим изузетно. У Уметничком павиљону у Масариковој улици одржава се изложба „Збирке Урватер“. Иза овог загонетног назива крије се барон Јозеф-Бертолд Урватер, белгијски трговац дијамантима, колекционар, филантроп и мецена, у чијој колекцији су сви значајнији уметници XX века, посебно надреалисти (Де Кирико, Макс Ернст, Магрит, Делво).
Радо је своју збирку приказивао у музејима широм света, па је она тако доспела и у Београд. То је био Љубин други сусрет са савременом уметношћу из других земаља. Занимљиво је да ће, касније, белгијски галеристи и колекционари имати значајног удела у његовој каријери.
Прозор у свет који се овом изложбом отворио изгледа да се више никад неће затворити. За студенте пете године Ликовне академије организује се екскурзија у Париз. За Љубу ће ту од највећег значаја бити посета Лувру и сусрет са оригиналним делима класичне уметности. Леонардо да Винчи, Рафаел, Фра Анђелико… прави, а не они са репродукција из школских књига. Културни шок.
Нови универзум и дотле непознат осећај неопходности напајања са тих извора, витална потреба успостављања дијалога с мајсторима с којима саучествује у истој мисији. Па онда, уз све то, и сусрет с Дадом Ђурићем. Он се у Паризу већ био удомио, стекао доброг галеристу, постигао прве успехе. Љуба то никад није рекао, али врло је вероватно да се управо у том тренутку у њему родила помисао да би тако нешто могло бити и за њега могуће.
У Београду, међутим, Љуба привлачи пажњу једне харизматичне личности и његов живот се, ненадано, уклапа у сасвим нови контекст. Леонид Шејка и Медиала. Шејка, који је око себе већ окупио неколико истомишљеника, препознао је Љубу као „једног од њихових“ и практично га уврстио у групу.
Љуби је то импоновало али га је истовремено и иритирала перспектива да буде „увршћен“, да „припада“, да се нађе у ситуацији да излаже и с људима чије сликарство не цени. А то се десило. За време служења војног рока у Билећи, у јесен 1960, сазнао је да се његове две слике налазе на III изложби Медиале у Графичком колективу. Судећи по једном сачуваном писму пријатељу, није му било баш право. Али, с друге стране, много је држао до пријатељства са Шејком. Све то скупа остало је прилично нејасно.
Стога је најбоље да се Љубина веза с Медиалом посматра искључиво кроз призму дружења са Шејком и Миром Главуртићем. Неистинит је податак да Љуба спада у осниваче Медиале. Он је од почетка био упознат с постојањем групе. Знао је да је Медиала у раскораку са званичним сликарским трендом, да је у немилости као таква и то је ценио као херојски чин.
Али теоријске претпоставке покрета деловале су му херметично и неразумљиво. Све до почетка дружења са Шејком, кад га је прича о интегралном сликарству, о споју класичног и модерног, о могућој хармонији између наоко ружних садржаја и племените сликарске фактуре, обележила за цео живот.
Пут у непознато
С том причом у глави и надом у срцу запутио се у Париз, 21. септембра 1963. Дан-два касније обрео се на станици Гар д’ Лион. Необријан, обучен у црну мајицу и отрцане сомотске панталоне, у цокулама без пертли, с врећом за спавање и конзервама хране у ранцу, с блоком пуним цртежа под мишком и с ролном од пет осликаних платана у рукама.
Свуда унаоколо људи који говоре неразумљивим језиком и који остављају утисак да тачно знају куда су се упутили. За разлику од њега. Он не зна ни где је, ни шта је тачно тај Монмартр, на коме би требало да пронађе некаквог Берића из Ваљева, који би евентуално могао да га негде смести, и да му нађе посао на кречењу станова.
Умире од жеђи, а не зна како да наручи пиће у бистроу. Види црнца који пије нешто дречаво зелене боје. Даје знак келнеру да му послужи то исто. Пиће је одвратно. Упамтиће га за цео живот, као и контраст између тамномрке боје коже и кристалне свежине сирупа од нане разређеног лимунадом.
Берића је, на крају, некако пронашао. Овај му уступа своју собицу „тесну ко гроб“, у мизерном хотелу у пасажу Абес, свратишту проститутки из краја. Одмах му налази и посао. Љубина вештина припремања зидова „да буду ко стакло“ оставља утисак на главног газду, који му допушта да у тим становима и преспава. У паузама од посла успева да помало црта. Фином, паучинастом линијом, на блоку ослоњеном на колена. Беда живљења и отменост креације. Тренуци избављења. Као и кад недостатак простора за било какав озбиљнији рад надомести одласцима у галерије и музеје.
Свестан је, ипак, да то клошарско бивствовање не би смело да се настави унедоглед. И одлучује се на смели корак. Јавиће се госпођи Сињак, показаће јој писмо које је у ту сврху написао Марко Челебоновић, топло препоручујући њеној пажњи талентованог младог земљака.
На овом месту требало би мало завирити у биографију Марка Челебоновића и подсетити се на његове везе са Француском. Потомак имућне београдске породице, школован у европским престоницама, полиглота и успешан сликар, Марко Челебоновић још од 1925. године поседује кућу у Сен Тропеу, у то време потпуно непознатом рибарском сеоцету на Азурној обали.
У истом месту живи и познати француски сликар Пол Сињак. Марко се с њим спријатељује, склапајући истовремено познанства и с другим важним француским сликарима. Зближава се и са Сињаковом ћерком Жинет, која у то време има између 10 и 15 година. Жинет ће заволети Марка, његову породицу, пријатеље, одлазиће с њима на одмор на црногорско приморје, постаће и сама сликар.
Отуда спремност да Љуби помогне чим јој се овај обратио с препоруком од Марка. Њихово пријатељство потрајаће све до њене смрти 1980, о чему сведочи неколико малих акварела, поклоњених као честитке за Нове године.
Шездесетих година Жинет Сињак живи у стану који је наследила од оца, на париском острву Сен Луј. У знак добродошлице и подршке даје Љуби на коришћење собицу на последњем спрату своје зграде. А у новембру месецу, дакле само неколико недеља по Љубином доласку у Париз, представља га Ренеу де Солијеу, врло утицајној личности из париског културног миљеа. Сусрет је удешен на отварању једне изложбе у престижној галерији Крезво, на авенији Матињон.
Лако је претпоставити да се међу свим тим отменим светом Љуба осећао нелагодно. Француски још увек није говорио па се око превођења потрудила супруга Марка Челебоновића. Де Солије није показао готово никакво интересовање за сметеног и незграпног Балканца, мада, ни утисак који је он оставио на Љубу није био ништа бољи.
Вукао је хрпу новина са собом, деловао је запуштено, поднапито, раздражено. Али некако је ипак пристао да га прими у свом стану, за недељу-две, рекавши му да донесе неколико цртежа, никако слике.
Судбински састанак
Љуба је тај састанак схватио озбиљно. Донео је своје најбоље цртеже. Чак и једну слику, али се није усудио да је унесе у стан. Чим је отворио блок, обојица су осетили да се дешава нешто судбоносно. Рене је у Љуби наслутио синтезу фантастичног, исконског, традиционалног, модерног, никад виђеног… свега оног што га је деценијама заокупљало и, ево, дочекало прилику да се сједини у преплитању с једним актуелним стваралаштвом. Које ће он, осим тога, моћи да прати уживо, изблиза, да га посматра у настајању и разрастању, да можда докучи из којих тмина се рађа и којој опскурној звезди тежи.
Сусрет се завршио тако што је задржао за себе четири Љубина цртежа и узгред га упитао да ли случајно помало и слика. Јер, волео би и то да види. Љуба му је тад признао да је донео и једно платно, које је оставио испред врата, на степеништу. Да скратимо, Љуба је из стана изашао с цедуљицом на којој су била исписана имена пет познатих париских галерија и с налогом да се без одлагања јави у било коју од њих. И да само каже послао ме Рене де Солије.
У Паризу су сви знали ко је Рене де Солије. Писац, историчар и теоретичар уметности, ликовни критичар, уз све то и муж познате скулпторке Жермен Ришије, чију је смрт врло тешко поднео. Контроверзан и загонетан он се, с једне стране, интересовао за свет фантастичног (езотерија, алхемија, окултизам, стародревне мистерије и ритуали…) а, с друге, за авангардне тенденције у уметности, како на француској, тако и на белгијској ликовној сцени.
Две године пре познанства с Љубом управо је завршио и објавио исцрпну студију о фантастичној уметности, не престајући да истовремено пише текстове за уметничке часописе и каталоге актуелних уметника.
Прва на Де Солијеовом списку била је галерија Дидро. Налазила се у срцу легендарног кварта Сен Жермен де Пре а њоме је управљао Марсел Зербиб, чије име је дотле Љуби било потпуно непознато. Љуба је на први састанак повео са собом Бату Михајловића, да му преводи, а и да заједнички процене профил и реноме галерије.
Чим су ушли, било им је јасно да је оријентација галерије надреалистичка и да је избор уметника на врло високом нивоу: Ман Реј, Макс Ернст, Вилфредо Лам, Роберто Мата, Ханс Белмер… уз још нека врло позната имена апстракције и нове фигурације. Зербиб се у погледу Љубе није много двоумио, мада је препорука Ренеа де Солијеа сама по себи већ била довољна гаранција. Брзо су склопили договор. Марсел је „откупио“ све слике које је Љуба донео из Београда и известан број цртежа.
Прецизније речено, одређена им је цена која ће бити исплаћена у случају продаје а у међувремену ће Љуба добијати неку врсту месечне ренте – отприлике у висини ондашње минималне плате. Ако би дошло до неких значајнијих продаја, била би поравната и евентуална дуговања.
Љуби је све ово лепо звучало, али је (можда дрско, можда несмотрено) рекао галеристи да му то ништа не вреди ако нема атеље у коме би могао да ради. Зербиб овој жељи није могао да удовољи одмах, али је, видећемо, није ни изгубио из вида. У бризи за каријеру свог будућег штићеника, предложио му је за почетак да изабере неке друго име, које би Французима било лакше за изговор.
Припремио је и цедуљицу са више предлога. „Не. Научиће“ – одговорио је Љуба који никада, ни у стваралаштву ни у свакодневном животу, није одустао од очувања сопственог идентитета. У Француској је, тако, остао познат само као Љуба а његово презиме било је помињано једино у биографијама. Облачио се увек на исти начин. Пријатељи знају да је од француског хирурга који му је оперисао нос (смрскан приликом једне туче за време окупације) тражио да му потпише да ће спољашњи изглед остати исти. Овај му је био предложио да га приликом интервенције мало „улепша“.
Први успеси
Већ у новембру или децембру, преко пријатељице Ренеа де Солијеа, Марсел Зербиб проналази један леп атеље на Пигалу. Он припада америчкој мултимедијалној уметници Рут Франкен, која је управо добила стипендију за годину дана боравка у Берлину. Рут оставља Љуби на коришћење боје и платна, чак и она на којима је нешто било започето. Љуба је задивљен оволиком дарежљивошћу, али истовремено и софистицираним изгледом уметнице, њеним мазним гласом, „секси подваљком“, папучама са ружичастом пуфном.
Прва слика која је настала у том атељеу је Мали принц, насликана преко једне апстрактне композиције Рут Франкен. Трагови те композиције биће пронађени деведесетих година, приликом рестаурације слике. Љуба ће са задовољством објаснити рестауратору зашто је слика, сва у топлој црвенкасто-смеђој гами, подсликана интензивном кобалт плавом.
Од тренутка кад му се остварила жеља да поседује сопствени атеље, Љуба се потпуно посвећује раду. Новац који, тих првих месеци, добија од галеристе није довољан и за кирију и за какву-такву нормалну исхрану, па радни простор с њим дели сликар Првослав Арсић, ненаметљив, потпуно предан раду и он.
Мизерне оброке комплетирају воћем и поврћем које су продавци са оближње пијаце одбацили, воде рачуна о хигијени и здрављу тако што редовно трљају тело крпом намоченом у алкохол, једу бели лук. Кад је видео нове слике, настале у периоду од једва четири месеца, Марсел Зербиб долази на идеју о изложби, иако изложбе никад нису биле његов приоритет.
Пошто је галерија Дидро мала, а Љуба му саопштава да у Београду има још слика, доноси одлуку да Љубу представи у галерији Едуар Смит, коју води његов брат Арман Зербиб а која се налази у кварту на супротној страни булевара Сен Жермен.
Љубина прва париска изложба одржана је од 15. маја до 6. јуна 1964. На њој је било показано 13 слика – међу њима и оних пет које је Љуба понео са собом из Београда. У међувремену су некако стигла још четири платна из београдског периода. У кварту крцатом галеријама догађај је изазвао интересовање. И Марсел Зербиб и Рене де Солије – који је одржао уводну реч на отварању, постарали су се да изложбу виде бројни људи из уметничког и културног миљеа.
Од Југословена дошло је само неколико Љубиних пријатеља сликара и друштво са Монмартра. Нико из амбасаде, нити из било које званичне институције. Никаква вест ни у југословенској штампи. Краћи напис изашао је ипак у француском дневном листу „Парисиен“. Много важније од тога: на сам дан отварања продато је осам слика и већи број цртежа. Марсел Зербиб је тако добио потврду да је с Љубом направио добар избор, а Љуба да су његовој каријери постављени темељи. И то управо сликама које у Београду нису имале никакву шансу.
Од тог момента па надаље, Љубине слике се више не скидају са зидова галерије Дидро. Почињу да привлаче пажњу и других галериста, али и колекционара, писаца, теоретичара уметности… Међу њима су Патрик Валдберг (један од водећих ауторитета за надреалистичку мисао и стваралаштво) и Жак Кермоал, који ће написати врло леп текст о Љуби поводом следеће изложбе.
Љубин стваралачки елан је у пуном напону, настају слике које најављују продор у нову поетику, оличену у умножавању форми и раскошнијој хроматској гами. Нажалост, у фебруару 1965. Рут Франкен најављује свој повратак у Париз. Љуба је принуђен да напусти атеље. Нови простор за рад проналази у париском предграђу Шарантон, на обали реке Марне.
То је релативно комфоран и светао стан у коме се, истовремено, окушава и у заједничком животу са тадашњом девојком, архитектом Наташом Јанчић. Миран период од скоро годину дана, у коме настаје неколико врло важних великих формата. Кад му понестане енергије за сликање, Љуба игра фудбал на оближњој ливади, са шпанским имигрантима.
Повратак у постојбину
У децембру је већ спремно довољно слика за следећу изложбу, коју Марсел Зербиб планира за пролеће 1966. Долази, међутим, до нове селидбе, овај пут на Монпарнас, један од централних квартова Париза. Љуба ће од тог тренутка, па још скоро две године, сликати у простору у коме се одвија и породични живот, што му изузетно тешко пада. То искуство настојаће да никад више не понови.
Друга париска изложба одржава се у галерији Дидро, на булевару Сен Жермен. Изложено је око 25 слика, међу којима 10 великих формата. Пред саму изложбу Марсел Зербиб издаје малу монографију с текстом Жака Кермоала и петнаестак репродукција. Кермоалов текст, први објављен текст о Љуби у Француској, плени и данас проницљивошћу и сензибилношћу.
Писан је с очигледном намером да једно херметично сликарство приближи најширем кругу посматрача. Љуба, дакле, има све разлоге да буде задовољан. За мање од три године обезбедио је галерију која се њиме озбиљно бави, дошао до пристојног простора за рад и редовних прихода, стекао прве колекционаре. Упркос томе, у њему и даље тиња незадовољство.
При погледу на изложене слике, стешњене међу четири зида галерије, Љуба је поражен спознајом да је његов унутрашњи свет, пун страхова и мучнине, постао у тој мери очигледан. Наставља да бележи у свеску своја туробна осећања, изложбу једва и помиње. Она међутим изазива интересовање више значајних колекционара.
Један од њих је Џулијан Леви из Њујорка, истовремено и галериста, заслужан за продор надреализма на амерички континент. Други је Жан Давре, писац, драматург и есејиста, који је стекао велико богатство кад је постао директор маркетинга а потом и сувласник бренда минералне воде Перије. Он ће седамдесетих година поседовати највећу колекцију Љубиних слика у Француској, а потрудиће се и да им подигне цену на тржишту – с образложењем да не жели да у својој кући држи јефтине слике.
Захваљујући Давреу, Љубино име ће се прочути и у монденским круговима Париза. Сазнало се тако – најчешће приликом јавних продаја њихових заоставштина – да је Љубину слику Алфа и Омега поседовао Давреов интимни пријатељ Александер Браумилер, екстравагантни млади галериста у ког је било заљубљено пола Париза.
Милан Коњовић, драматичар, експресиониста и колориста: Сликар који није изневерио равницу
Кад је 1979. године прекратио себи живот скоком у Сену, Љуба му је посветио слику Пољубац смрти. Међу познатим личностима у чијим су се колекцијама нашле Љубине слике можда је најнеобичнији извесни барон Алексис де Реде. Био је један од краљева париског монденског живота, а његов легендарни пријем у палати Ламбер коштао је милион долара.
Требало би можда поменути и француску филмску легенду Пјера Брасера, који је дуго година био власник слике Купола. Или неке челнике француских масонских ложа који су у Љубином сликарству открили „масонске симболе“ и који ће касније покушати да га наговоре да постане и званично члан братства. Овде је, међутим, неопходно рећи да са свим тим светом Љуба практично није имао никакве контакте. Он је свим својим бићем био посвећен раду. Дружио се с малим бројем блиских пријатеља, углавном из југословенских република.
Судбина Љубиних слика из тог периода је такође вредна помена. Оне се сад – након што је њихова вредност „оверена“ у престоници уметности – полако враћају у Љубину постојбину. На изложби у АРТЕ галерији могу се видети и Купола, и Пољубац смрти, и Алфа и Омега, и неке од оних које су однесене из Београда оног судбоносног септембра 1963. Један круг се у овом моменту затвара, пре него што се отвори следећи. Јер Љубине слике ће свакако премашити оквире појединачних људских судбина и поднебља. Оне ће трајати.
Наставиће се…
Извор: Нови Стандард
