Piše: Slavica Batos
Kad je čuo da njegov talentovani student planira da napusti Beograd i ode u Pariz, Milo Milunović se zabrinuo. Tačno je da je taj Ljuba Popović oduvek bio prilično na svoju ruku, ali otisnuti se tako u nepoznato, u zemlju čiji jezik ne govori, gde nikog ne poznaje, gde ne zna ni da li će uspeti da preživi prvih mesec dana, izgledalo je i nerazumno i nerazumljivo.
U Beogradu je imao atelje, nije bio ni bez novca zahvaljujući zanatu koji je stekao na primenjenoj, čak je i njegovo slikarstvo bilo zanimljivo iako se mnogima nije dopadalo. Iako je neke baš onako pošteno iritiralo.
Ljuba, međutim, smatra da je jedna etapa njegovog života zaokružena i da se pred njim postavlja izbor: ili će nastaviti da se doveka vrti u tom krugu ili će se izvući kroz pukotinu koja mu se ukazala u svesti i suočiti se s novim reperima, uzorima, izazovima.
Nešto od tog nepoznatog univerzuma prvi put je naslutio kad je, u proleće 1955. godine, video izložbu skulptura i crteža Henrija Mura, u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu. Nije to bilo bog zna šta, ali je istovremeno bilo ogromno. Svet je došao u Beograd.
Studije i život na ivici
Organizator izložbe bila je Savezna komisija za kulturne veze sa inostranstvom. Tadašnja komunistička vlada, držeći se načela ustanovljenih početkom pedesetih, „čini korak dalje u pravcu oslabljenja ideoloških stega na umetnost i podsticanja lokalnih umetnika na usvajanje slobodnijih i apstraktnijih formi“.
Ovo je prva izložba jednog velikog svetskog umetnika koju je Ljuba video. Dotle su mu bile dostupne samo reprodukcije iz knjiga. Njih je žudno prelistavao u biblioteci Akademije likovnih umetnosti, u društvu još nekolicine momaka koji će, od strane studentskog rukovodstva, biti okvalifikovani kao „besprizorni“. Među njima Dado Đurić, Uroš Tošković, Tupa Vukotić…
Studentski život na ivici bede već je postao opšte mesto u svim Ljubinim biografijama: švercovanje po domovima, hranjenje ostacima jela u menzama, spavanje u kupoli sa nezastakljenim prozorima, buđenje sa snegom u kosi i ledom u prstima… Živelo se kako se živelo, nije ni drugima bilo mnogo bolje.
Problem je nastao kad je isteran s Akademije primenjenih umetnosti, pred kraj treće godine studija. To je značilo gubitak šanse da stekne diplomu i društveno priznat status umetnika. Iako je konkretan povod za izbacivanje bila nekakva detinjasta igra sa kolegom Živojinom Pavlovićem (budući reditelj je, usred Akademije, Ljubu „upucao“ glomaznim startnim pištoljem, što je za posledicu imalo padanje u nesvest žrtve, strahovitu pometnju u klasi itd.), pravi razlog bi se mogao svrstati u kategoriju „političkih nepodobnosti“.
Promena političke situacije u zemlji krajem četrdesetih povukla je za sobom značajne ideološke promene, između ostalih i raskid sa ikonografijom socijalističkog realizma. Profesori s Akademije likovnih umetnosti priklonili su se masovno novoproklamovanim slobodama u umetničkom izrazu, oličenim u pojednostavljenoj formi, apstrakciji, enformelu i slično, pa su identičan zaokret očekivali i od svojih studenata.
Taj novi „zapadni trend“, međutim, nije bio po ukusu nekolicine buntovnika. Među njima se posebno isticao Ljuba. Njegova neposlušnost ispoljavala se kako na planu unošenja previše „likovnosti“ u primenjenu umetnost, tako i u jasno iskazanom preziru prema nametnutim „slobodama“. Sukob sa politički korektnim nastavnim osobljem i još korektnijim studentskim rukovodstvom je bio neizbežan. Srećom, našlo se nekoliko profesora koji su Ljubu podržali u njegovom ličnom shvatanju umetničkih sloboda. Jedan od njih bio je Ivan Tabaković.
Prepoznavši kod Ljube autentičan i snažan umetnički impuls, preporučio ga je Marku Čelebonoviću i ovaj vrsni pedagog ga je prihvatio u svoju klasu na Akademiji likovnih umetnosti, direktno na četvrtu godinu. Taj trenutak prepoznavanja talenta u njegovoj rođenoj zemlji značajan je za Ljubu, mada u to vreme njegova vizija o sopstvenom putu ne ide dalje od želje da nekako iznese na svetlo dana svoje unutrašnje tenzije i da s njima uspostavi dijalog putem boje i poteza.
Marko Čelebonović diskretno prati ono što njegov novi student radi i ne meša se. Pojavi se jednom nedeljno u klasi, koriguje tu i tamo poneku mrtvu prirodu (najčešći motiv kod većine studenata), konstatuje da su na Ljubinim platnima i dalje čudne, bolesno žute spodobe.
Njemu se takva vrsta slikarstva ne dopada – on to čak i ne krije, ali veruje u Ljubin umetnički potencijal i podržava ga. Već sledeće školske godine, Čelebonović odlazi u penziju i klasu preuzima Đorđe Andrejević Kun. Po savetu Čelebonovića, Ljuba će upisati postdiplomske studije (tzv. specijalku) kod Mila Milunovića, koji će mu takođe dopustiti da ostane dosledan samom sebi i pomoći mu korisnim savetima.
Novi univerzum
Upravo u to vreme, u Beogradu se, na umetničkom planu, događa nešto sasvim izuzetno. U Umetničkom paviljonu u Masarikovoj ulici održava se izložba „Zbirke Urvater“. Iza ovog zagonetnog naziva krije se baron Jozef-Bertold Urvater, belgijski trgovac dijamantima, kolekcionar, filantrop i mecena, u čijoj kolekciji su svi značajniji umetnici XX veka, posebno nadrealisti (De Kiriko, Maks Ernst, Magrit, Delvo).
Rado je svoju zbirku prikazivao u muzejima širom sveta, pa je ona tako dospela i u Beograd. To je bio Ljubin drugi susret sa savremenom umetnošću iz drugih zemalja. Zanimljivo je da će, kasnije, belgijski galeristi i kolekcionari imati značajnog udela u njegovoj karijeri.
Prozor u svet koji se ovom izložbom otvorio izgleda da se više nikad neće zatvoriti. Za studente pete godine Likovne akademije organizuje se ekskurzija u Pariz. Za Ljubu će tu od najvećeg značaja biti poseta Luvru i susret sa originalnim delima klasične umetnosti. Leonardo da Vinči, Rafael, Fra Anđeliko… pravi, a ne oni sa reprodukcija iz školskih knjiga. Kulturni šok.
Novi univerzum i dotle nepoznat osećaj neophodnosti napajanja sa tih izvora, vitalna potreba uspostavljanja dijaloga s majstorima s kojima saučestvuje u istoj misiji. Pa onda, uz sve to, i susret s Dadom Đurićem. On se u Parizu već bio udomio, stekao dobrog galeristu, postigao prve uspehe. Ljuba to nikad nije rekao, ali vrlo je verovatno da se upravo u tom trenutku u njemu rodila pomisao da bi tako nešto moglo biti i za njega moguće.
U Beogradu, međutim, Ljuba privlači pažnju jedne harizmatične ličnosti i njegov život se, nenadano, uklapa u sasvim novi kontekst. Leonid Šejka i Mediala. Šejka, koji je oko sebe već okupio nekoliko istomišljenika, prepoznao je Ljubu kao „jednog od njihovih“ i praktično ga uvrstio u grupu.
Ljubi je to imponovalo ali ga je istovremeno i iritirala perspektiva da bude „uvršćen“, da „pripada“, da se nađe u situaciji da izlaže i s ljudima čije slikarstvo ne ceni. A to se desilo. Za vreme služenja vojnog roka u Bileći, u jesen 1960, saznao je da se njegove dve slike nalaze na III izložbi Mediale u Grafičkom kolektivu. Sudeći po jednom sačuvanom pismu prijatelju, nije mu bilo baš pravo. Ali, s druge strane, mnogo je držao do prijateljstva sa Šejkom. Sve to skupa ostalo je prilično nejasno.
Stoga je najbolje da se Ljubina veza s Medialom posmatra isključivo kroz prizmu druženja sa Šejkom i Mirom Glavurtićem. Neistinit je podatak da Ljuba spada u osnivače Mediale. On je od početka bio upoznat s postojanjem grupe. Znao je da je Mediala u raskoraku sa zvaničnim slikarskim trendom, da je u nemilosti kao takva i to je cenio kao herojski čin.
Ali teorijske pretpostavke pokreta delovale su mu hermetično i nerazumljivo. Sve do početka druženja sa Šejkom, kad ga je priča o integralnom slikarstvu, o spoju klasičnog i modernog, o mogućoj harmoniji između naoko ružnih sadržaja i plemenite slikarske fakture, obeležila za ceo život.
Put u nepoznato
S tom pričom u glavi i nadom u srcu zaputio se u Pariz, 21. septembra 1963. Dan-dva kasnije obreo se na stanici Gar d’ Lion. Neobrijan, obučen u crnu majicu i otrcane somotske pantalone, u cokulama bez pertli, s vrećom za spavanje i konzervama hrane u rancu, s blokom punim crteža pod miškom i s rolnom od pet oslikanih platana u rukama.
Svuda unaokolo ljudi koji govore nerazumljivim jezikom i koji ostavljaju utisak da tačno znaju kuda su se uputili. Za razliku od njega. On ne zna ni gde je, ni šta je tačno taj Monmartr, na kome bi trebalo da pronađe nekakvog Berića iz Valjeva, koji bi eventualno mogao da ga negde smesti, i da mu nađe posao na krečenju stanova.
Umire od žeđi, a ne zna kako da naruči piće u bistrou. Vidi crnca koji pije nešto drečavo zelene boje. Daje znak kelneru da mu posluži to isto. Piće je odvratno. Upamtiće ga za ceo život, kao i kontrast između tamnomrke boje kože i kristalne svežine sirupa od nane razređenog limunadom.
Berića je, na kraju, nekako pronašao. Ovaj mu ustupa svoju sobicu „tesnu ko grob“, u mizernom hotelu u pasažu Abes, svratištu prostitutki iz kraja. Odmah mu nalazi i posao. Ljubina veština pripremanja zidova „da budu ko staklo“ ostavlja utisak na glavnog gazdu, koji mu dopušta da u tim stanovima i prespava. U pauzama od posla uspeva da pomalo crta. Finom, paučinastom linijom, na bloku oslonjenom na kolena. Beda življenja i otmenost kreacije. Trenuci izbavljenja. Kao i kad nedostatak prostora za bilo kakav ozbiljniji rad nadomesti odlascima u galerije i muzeje.
Svestan je, ipak, da to klošarsko bivstvovanje ne bi smelo da se nastavi unedogled. I odlučuje se na smeli korak. Javiće se gospođi Sinjak, pokazaće joj pismo koje je u tu svrhu napisao Marko Čelebonović, toplo preporučujući njenoj pažnji talentovanog mladog zemljaka.
Na ovom mestu trebalo bi malo zaviriti u biografiju Marka Čelebonovića i podsetiti se na njegove veze sa Francuskom. Potomak imućne beogradske porodice, školovan u evropskim prestonicama, poliglota i uspešan slikar, Marko Čelebonović još od 1925. godine poseduje kuću u Sen Tropeu, u to vreme potpuno nepoznatom ribarskom seocetu na Azurnoj obali.
U istom mestu živi i poznati francuski slikar Pol Sinjak. Marko se s njim sprijateljuje, sklapajući istovremeno poznanstva i s drugim važnim francuskim slikarima. Zbližava se i sa Sinjakovom ćerkom Žinet, koja u to vreme ima između 10 i 15 godina. Žinet će zavoleti Marka, njegovu porodicu, prijatelje, odlaziće s njima na odmor na crnogorsko primorje, postaće i sama slikar.
Otuda spremnost da Ljubi pomogne čim joj se ovaj obratio s preporukom od Marka. Njihovo prijateljstvo potrajaće sve do njene smrti 1980, o čemu svedoči nekoliko malih akvarela, poklonjenih kao čestitke za Nove godine.
Šezdesetih godina Žinet Sinjak živi u stanu koji je nasledila od oca, na pariskom ostrvu Sen Luj. U znak dobrodošlice i podrške daje Ljubi na korišćenje sobicu na poslednjem spratu svoje zgrade. A u novembru mesecu, dakle samo nekoliko nedelja po Ljubinom dolasku u Pariz, predstavlja ga Reneu de Solijeu, vrlo uticajnoj ličnosti iz pariskog kulturnog miljea. Susret je udešen na otvaranju jedne izložbe u prestižnoj galeriji Krezvo, na aveniji Matinjon.
Lako je pretpostaviti da se među svim tim otmenim svetom Ljuba osećao nelagodno. Francuski još uvek nije govorio pa se oko prevođenja potrudila supruga Marka Čelebonovića. De Solije nije pokazao gotovo nikakvo interesovanje za smetenog i nezgrapnog Balkanca, mada, ni utisak koji je on ostavio na Ljubu nije bio ništa bolji.
Vukao je hrpu novina sa sobom, delovao je zapušteno, podnapito, razdraženo. Ali nekako je ipak pristao da ga primi u svom stanu, za nedelju-dve, rekavši mu da donese nekoliko crteža, nikako slike.
Sudbinski sastanak
Ljuba je taj sastanak shvatio ozbiljno. Doneo je svoje najbolje crteže. Čak i jednu sliku, ali se nije usudio da je unese u stan. Čim je otvorio blok, obojica su osetili da se dešava nešto sudbonosno. Rene je u Ljubi naslutio sintezu fantastičnog, iskonskog, tradicionalnog, modernog, nikad viđenog… svega onog što ga je decenijama zaokupljalo i, evo, dočekalo priliku da se sjedini u preplitanju s jednim aktuelnim stvaralaštvom. Koje će on, osim toga, moći da prati uživo, izbliza, da ga posmatra u nastajanju i razrastanju, da možda dokuči iz kojih tmina se rađa i kojoj opskurnoj zvezdi teži.
Susret se završio tako što je zadržao za sebe četiri Ljubina crteža i uzgred ga upitao da li slučajno pomalo i slika. Jer, voleo bi i to da vidi. Ljuba mu je tad priznao da je doneo i jedno platno, koje je ostavio ispred vrata, na stepeništu. Da skratimo, Ljuba je iz stana izašao s ceduljicom na kojoj su bila ispisana imena pet poznatih pariskih galerija i s nalogom da se bez odlaganja javi u bilo koju od njih. I da samo kaže poslao me Rene de Solije.
U Parizu su svi znali ko je Rene de Solije. Pisac, istoričar i teoretičar umetnosti, likovni kritičar, uz sve to i muž poznate skulptorke Žermen Rišije, čiju je smrt vrlo teško podneo. Kontroverzan i zagonetan on se, s jedne strane, interesovao za svet fantastičnog (ezoterija, alhemija, okultizam, starodrevne misterije i rituali…) a, s druge, za avangardne tendencije u umetnosti, kako na francuskoj, tako i na belgijskoj likovnoj sceni.
Dve godine pre poznanstva s Ljubom upravo je završio i objavio iscrpnu studiju o fantastičnoj umetnosti, ne prestajući da istovremeno piše tekstove za umetničke časopise i kataloge aktuelnih umetnika.
Prva na De Solijeovom spisku bila je galerija Didro. Nalazila se u srcu legendarnog kvarta Sen Žermen de Pre a njome je upravljao Marsel Zerbib, čije ime je dotle Ljubi bilo potpuno nepoznato. Ljuba je na prvi sastanak poveo sa sobom Batu Mihajlovića, da mu prevodi, a i da zajednički procene profil i renome galerije.
Čim su ušli, bilo im je jasno da je orijentacija galerije nadrealistička i da je izbor umetnika na vrlo visokom nivou: Man Rej, Maks Ernst, Vilfredo Lam, Roberto Mata, Hans Belmer… uz još neka vrlo poznata imena apstrakcije i nove figuracije. Zerbib se u pogledu Ljube nije mnogo dvoumio, mada je preporuka Renea de Solijea sama po sebi već bila dovoljna garancija. Brzo su sklopili dogovor. Marsel je „otkupio“ sve slike koje je Ljuba doneo iz Beograda i izvestan broj crteža.
Preciznije rečeno, određena im je cena koja će biti isplaćena u slučaju prodaje a u međuvremenu će Ljuba dobijati neku vrstu mesečne rente – otprilike u visini ondašnje minimalne plate. Ako bi došlo do nekih značajnijih prodaja, bila bi poravnata i eventualna dugovanja.
Ljubi je sve ovo lepo zvučalo, ali je (možda drsko, možda nesmotreno) rekao galeristi da mu to ništa ne vredi ako nema atelje u kome bi mogao da radi. Zerbib ovoj želji nije mogao da udovolji odmah, ali je, videćemo, nije ni izgubio iz vida. U brizi za karijeru svog budućeg štićenika, predložio mu je za početak da izabere neke drugo ime, koje bi Francuzima bilo lakše za izgovor.
Pripremio je i ceduljicu sa više predloga. „Ne. Naučiće“ – odgovorio je Ljuba koji nikada, ni u stvaralaštvu ni u svakodnevnom životu, nije odustao od očuvanja sopstvenog identiteta. U Francuskoj je, tako, ostao poznat samo kao Ljuba a njegovo prezime bilo je pominjano jedino u biografijama. Oblačio se uvek na isti način. Prijatelji znaju da je od francuskog hirurga koji mu je operisao nos (smrskan prilikom jedne tuče za vreme okupacije) tražio da mu potpiše da će spoljašnji izgled ostati isti. Ovaj mu je bio predložio da ga prilikom intervencije malo „ulepša“.
Prvi uspesi
Već u novembru ili decembru, preko prijateljice Renea de Solijea, Marsel Zerbib pronalazi jedan lep atelje na Pigalu. On pripada američkoj multimedijalnoj umetnici Rut Franken, koja je upravo dobila stipendiju za godinu dana boravka u Berlinu. Rut ostavlja Ljubi na korišćenje boje i platna, čak i ona na kojima je nešto bilo započeto. Ljuba je zadivljen ovolikom darežljivošću, ali istovremeno i sofisticiranim izgledom umetnice, njenim maznim glasom, „seksi podvaljkom“, papučama sa ružičastom pufnom.
Prva slika koja je nastala u tom ateljeu je Mali princ, naslikana preko jedne apstraktne kompozicije Rut Franken. Tragovi te kompozicije biće pronađeni devedesetih godina, prilikom restauracije slike. Ljuba će sa zadovoljstvom objasniti restauratoru zašto je slika, sva u toploj crvenkasto-smeđoj gami, podslikana intenzivnom kobalt plavom.
Od trenutka kad mu se ostvarila želja da poseduje sopstveni atelje, Ljuba se potpuno posvećuje radu. Novac koji, tih prvih meseci, dobija od galeriste nije dovoljan i za kiriju i za kakvu-takvu normalnu ishranu, pa radni prostor s njim deli slikar Prvoslav Arsić, nenametljiv, potpuno predan radu i on.
Mizerne obroke kompletiraju voćem i povrćem koje su prodavci sa obližnje pijace odbacili, vode računa o higijeni i zdravlju tako što redovno trljaju telo krpom namočenom u alkohol, jedu beli luk. Kad je video nove slike, nastale u periodu od jedva četiri meseca, Marsel Zerbib dolazi na ideju o izložbi, iako izložbe nikad nisu bile njegov prioritet.
Pošto je galerija Didro mala, a Ljuba mu saopštava da u Beogradu ima još slika, donosi odluku da Ljubu predstavi u galeriji Eduar Smit, koju vodi njegov brat Arman Zerbib a koja se nalazi u kvartu na suprotnoj strani bulevara Sen Žermen.
Ljubina prva pariska izložba održana je od 15. maja do 6. juna 1964. Na njoj je bilo pokazano 13 slika – među njima i onih pet koje je Ljuba poneo sa sobom iz Beograda. U međuvremenu su nekako stigla još četiri platna iz beogradskog perioda. U kvartu krcatom galerijama događaj je izazvao interesovanje. I Marsel Zerbib i Rene de Solije – koji je održao uvodnu reč na otvaranju, postarali su se da izložbu vide brojni ljudi iz umetničkog i kulturnog miljea.
Od Jugoslovena došlo je samo nekoliko Ljubinih prijatelja slikara i društvo sa Monmartra. Niko iz ambasade, niti iz bilo koje zvanične institucije. Nikakva vest ni u jugoslovenskoj štampi. Kraći napis izašao je ipak u francuskom dnevnom listu „Parisien“. Mnogo važnije od toga: na sam dan otvaranja prodato je osam slika i veći broj crteža. Marsel Zerbib je tako dobio potvrdu da je s Ljubom napravio dobar izbor, a Ljuba da su njegovoj karijeri postavljeni temelji. I to upravo slikama koje u Beogradu nisu imale nikakvu šansu.
Od tog momenta pa nadalje, Ljubine slike se više ne skidaju sa zidova galerije Didro. Počinju da privlače pažnju i drugih galerista, ali i kolekcionara, pisaca, teoretičara umetnosti… Među njima su Patrik Valdberg (jedan od vodećih autoriteta za nadrealističku misao i stvaralaštvo) i Žak Kermoal, koji će napisati vrlo lep tekst o Ljubi povodom sledeće izložbe.
Ljubin stvaralački elan je u punom naponu, nastaju slike koje najavljuju prodor u novu poetiku, oličenu u umnožavanju formi i raskošnijoj hromatskoj gami. Nažalost, u februaru 1965. Rut Franken najavljuje svoj povratak u Pariz. Ljuba je prinuđen da napusti atelje. Novi prostor za rad pronalazi u pariskom predgrađu Šaranton, na obali reke Marne.
To je relativno komforan i svetao stan u kome se, istovremeno, okušava i u zajedničkom životu sa tadašnjom devojkom, arhitektom Natašom Jančić. Miran period od skoro godinu dana, u kome nastaje nekoliko vrlo važnih velikih formata. Kad mu ponestane energije za slikanje, Ljuba igra fudbal na obližnjoj livadi, sa španskim imigrantima.
Povratak u postojbinu
U decembru je već spremno dovoljno slika za sledeću izložbu, koju Marsel Zerbib planira za proleće 1966. Dolazi, međutim, do nove selidbe, ovaj put na Monparnas, jedan od centralnih kvartova Pariza. Ljuba će od tog trenutka, pa još skoro dve godine, slikati u prostoru u kome se odvija i porodični život, što mu izuzetno teško pada. To iskustvo nastojaće da nikad više ne ponovi.
Druga pariska izložba održava se u galeriji Didro, na bulevaru Sen Žermen. Izloženo je oko 25 slika, među kojima 10 velikih formata. Pred samu izložbu Marsel Zerbib izdaje malu monografiju s tekstom Žaka Kermoala i petnaestak reprodukcija. Kermoalov tekst, prvi objavljen tekst o Ljubi u Francuskoj, pleni i danas pronicljivošću i senzibilnošću.
Pisan je s očiglednom namerom da jedno hermetično slikarstvo približi najširem krugu posmatrača. Ljuba, dakle, ima sve razloge da bude zadovoljan. Za manje od tri godine obezbedio je galeriju koja se njime ozbiljno bavi, došao do pristojnog prostora za rad i redovnih prihoda, stekao prve kolekcionare. Uprkos tome, u njemu i dalje tinja nezadovoljstvo.
Pri pogledu na izložene slike, stešnjene među četiri zida galerije, Ljuba je poražen spoznajom da je njegov unutrašnji svet, pun strahova i mučnine, postao u toj meri očigledan. Nastavlja da beleži u svesku svoja turobna osećanja, izložbu jedva i pominje. Ona međutim izaziva interesovanje više značajnih kolekcionara.
Jedan od njih je Džulijan Levi iz Njujorka, istovremeno i galerista, zaslužan za prodor nadrealizma na američki kontinent. Drugi je Žan Davre, pisac, dramaturg i esejista, koji je stekao veliko bogatstvo kad je postao direktor marketinga a potom i suvlasnik brenda mineralne vode Perije. On će sedamdesetih godina posedovati najveću kolekciju Ljubinih slika u Francuskoj, a potrudiće se i da im podigne cenu na tržištu – s obrazloženjem da ne želi da u svojoj kući drži jeftine slike.
Zahvaljujući Davreu, Ljubino ime će se pročuti i u mondenskim krugovima Pariza. Saznalo se tako – najčešće prilikom javnih prodaja njihovih zaostavština – da je Ljubinu sliku Alfa i Omega posedovao Davreov intimni prijatelj Aleksander Braumiler, ekstravagantni mladi galerista u kog je bilo zaljubljeno pola Pariza.
Milan Konjović, dramatičar, ekspresionista i kolorista: Slikar koji nije izneverio ravnicu
Kad je 1979. godine prekratio sebi život skokom u Senu, Ljuba mu je posvetio sliku Poljubac smrti. Među poznatim ličnostima u čijim su se kolekcijama našle Ljubine slike možda je najneobičniji izvesni baron Aleksis de Rede. Bio je jedan od kraljeva pariskog mondenskog života, a njegov legendarni prijem u palati Lamber koštao je milion dolara.
Trebalo bi možda pomenuti i francusku filmsku legendu Pjera Brasera, koji je dugo godina bio vlasnik slike Kupola. Ili neke čelnike francuskih masonskih loža koji su u Ljubinom slikarstvu otkrili „masonske simbole“ i koji će kasnije pokušati da ga nagovore da postane i zvanično član bratstva. Ovde je, međutim, neophodno reći da sa svim tim svetom Ljuba praktično nije imao nikakve kontakte. On je svim svojim bićem bio posvećen radu. Družio se s malim brojem bliskih prijatelja, uglavnom iz jugoslovenskih republika.
Sudbina Ljubinih slika iz tog perioda je takođe vredna pomena. One se sad – nakon što je njihova vrednost „overena“ u prestonici umetnosti – polako vraćaju u Ljubinu postojbinu. Na izložbi u ARTE galeriji mogu se videti i Kupola, i Poljubac smrti, i Alfa i Omega, i neke od onih koje su odnesene iz Beograda onog sudbonosnog septembra 1963. Jedan krug se u ovom momentu zatvara, pre nego što se otvori sledeći. Jer Ljubine slike će svakako premašiti okvire pojedinačnih ljudskih sudbina i podneblja. One će trajati.
Nastaviće se…
Izvor: Novi Standard
