Приближавамо се крају путовања са нашим водичем кроз предјеле нестварног Александром Вучићем који ће, након етапе стварања Народног покрета и иницијације вјешања за зулуфе одабраних и доказаних чланова у главном страначком шатору, наравно, све то виртуелно, не за стварно, бити коначно у прилици да по први пут за Србе отвори – Игре гладних. Како је до дана отворења Игара мање од годину дана, у јавности се узбуђено спекулише ко би могао бити предсједник савеза игара, које ће постати традиционална манифестација у Вођину част, на којима ће у тим свечаним данима бити дозвољена сва средства у доказивању оданости најбољем тати. Потреба за таквом церемонијом указала се Великом визионару на маргини састанака у Давосу док је јео сендвич поред излаза за особље у четвртој конгресној дворани са екипом с малог фудбала Едија Раме. У једном неформалном обраћању док је пресвлачила тамни кишни мантил за драматичне брифинге испод олука кућице за алат, Ана Брнабић је одала тајну да је усред ноћи пробудио позив са заштићеног телефона. Кад се јавила, схватила је да је Предсједник имао визију и сасвим случајно, у том визионарском магновењу дохватио телефон и окренуо баш њу. Све је то записала и сутра је послала у име владе званичан допис канцеларији Предсједника са детаљно изнешеном идејом коју је добила током ноћног позива.
Кад је Предсједнику предочен предлог, он је након цјеловитог размишљања и консултација са својим духовником идеју прихватио. Игре гладних су напросто, као и Народни покрет, након двије петољетке, односно два петогодишња периода Београдизације, реална потреба свих грађана. Мултидисциплинарном анализом водећих научних агенција утврђено је да је повлачењем Срба током ратова деведесетих са простора данашње Хрватске и Босне и Херцеговине, Косова и Метохије као и традиционалним миграцијама са подручја Црне Горе, а све у смјеру Београда обављено ваљано стапање националне разноврсности ка једном, европском, идентитетски и полно поравњеном, историјски блазираном, у контексту глобалних кретања спремном, од Завјета вакцинисаном српском човјеку.
Тако су Игре гладних као крајњи домет Мегалополиса, свјеже удахнути смисао свакодневици која је у тренутку свођења на микрокосмос и приватни простор увијек у опасности од ретроградних духовних комплекса. Не зна се поуздано ко је породио изврсну идеју, или је то дошло тако, само од себе, углавном незванично је већ прихваћено и чека на одобрење да чланови Народног покрета буду на неки начин привилеговани такмичари у Играма.
На улицама Београда, до почетка Игара живот протиче уобичајено. Грађани су уроњени у рутину, без пуно избора. Улице врве, трговачки центри, пуне променаде у новоподигнутим четвртима које су брзо замјениле старе шетнице. Са новим бетонским колосима нису се промјенили само обриси града. И поред сличне рутине и свакодневног понашања, људи зраче другачијом вибром. Окренути себи и задовољењу својих потреба изгледа да су неке навике отишле у прошлост. Тек спорадично се могу видјети на улицама града поворке оних који би да спријече неизбјежне процесе у име неког права, историјског или политичког.
Назире се да је управо визија стварања Народног покрета руковођење чињеницама да препрека рјешавању “политичких проблема“ како је назвао Предсједник двије теме, на емисији посвећеној Играма, мислећи на њемачко-француски план за Косово и Метохију и досадашње неувођење санкција Русији – заправо потреба да се формално потврди и унифицира опште расположење по ова два питања. То су реликти прошлости с којима се друштво мора обрачунати јер они умањују свечану атмосферу напретка пред Игре.
Косовски проблем одавно није проблем са Албанцима или са тзв. колективним западом. Косовски проблем је интерни српски проблем и да већина Срба сматра да Косово и Метохија морају остати у границама Србије, Косово и Метохија би могло тренутно имати неријешен и проблематичан територијални статус, односно, званично би било окупирано, али српско. Да већински проценат Срба има такво мишљење о Косову и Метохији, нико од оних који су учествовали у потписивању Бриселског споразума прије десет година не би присмрдио ни у савјет станара, а не да и даље води државу.
Проблем са Косовом и Метохијом је интерно српски и Косово је српско за један мањи број Срба и зато не иде ка свом разрешењу у српском интересу. Већину није брига. Одржање Вучића на власти је посредан пристанак бирачког српског тијела на независно Косово. То зна Александар Вучић и Народни Покрет за државу је унификација тог већинског мишљења. Та већина неће никад на молебане или литије, она се након двије петољетке влада искључиво по законима Мегалополиса – њена свијест је промјењена.
Отуда првобитно разочарење, још за вријеме претходног Патријарха, зашто се на улицама Београда у литијама није нашло пола града, ако је у Подгорици пола града могло изаћи у Крсни ход. Како се тај пелцер литија није примио у Србији? Србима у Црној Гори је било животно стало до Светиња, народу у Београду није стало до Косова. Теже је међусобно разумјети се Србима који су за Вучића или против њега, него предочити Албанцима прихватљив предлог мирне реинтеграције.
Покрет ће имати задатак да сваки отпор већинском мишљењу угуши. У циљу какве такве равноправности и доброг расположења пред Игре, на одређеним локацијама дозвољени су такозвани молебани, духовно-обичајни церемонијали ограниченог трајања, који имају сврху његовање историјске успомене на минуле идеале. У смислу испитивања расположења пред Игре, добар су показатељ какав програм очекују пратиоци будуће манифестације, за чији почетак се помиње 5. март, рођендан оснивача, али и доступан регистар потенцијалних неистомишљеника. С обзиром да су припреме већ далеко одмакле, већ је познато да ће сваки округ или дистрикт имати свог представника. 25. представник без обзира на предају јужне српске покрајине, уз дозволу страних амбасадора биће са Косова, из ЗСО.
Пише: Александар Тутуш
