Piše: Slađana Vukašinović
Šta je zajedničko Srbiji i Kajmanskim ostrvima? Sličnosti nisu geografske niti kulturološke, već fiskalne, pošto su obe države od strane Evropske unije svrstane u „sivu listu” zemalja koje „gledaju kroz prste” na poreske manipulacije, ali i na druge pogodnosti koje omogućavaju „socijalizam za bogate”. I to kroz niske dažbine na dobit svetskih kompanija, koje pritom profit ne reinvestiraju u Srbiju već ga izvlače iz zemlje.
U tom društvu „sivih“ su i BiH, Makedonija, Crna Gora, ali i Hong Kong, Švajcarska, Bermuda. Državama Starog kontinenta Brisel je naložio da usklade svoje zakonodavstvo sa onim u Uniji, posebno po pitanju borbe protiv poreskih manipulacija, međutim, nije im naložio da probaju da smanje odliv dobiti stranih kompanija, kojima su širom otvorile vrata za investiranje, uključujući i pomoć poput enormnih subvencija.
To je očigledno ostavljeno lokalnim vlastima da same reše, uključujući i Srbiju, koja nažalost, „žmuri” na ove, ne baš fer, poslovne poteze. Možda će se na neki potez odlučiti nakon upozorenja Blagoja Paunovića, predsednika Fiskalnog saveta Srbije, koje je profesor izneo na Kopaonik biznis forumu.
„U 2024. godini priliv stranih direktnih investicija (SDI) iznosio je 6,6 milijardi evra, što je porast od 8 posto u odnosu na 2023. godinu, ali je, istovremeno, u tom periodu povučena dobit u iznosu od 4,3 milijarde evra. To je čak dve trećine iznosa koji je uložen u 2024. godini, što je porast od čak 40% u odnosu na 2023. godinu. Mislim da se približava trenutak kada će se neto efekat stranih direktnih investicija svesti na nulu, što za srpsku ekonomiju može biti veoma ozbiljno“, rekao je Paunović na panelu „Da li možemo da dostignemo ekonomije visokih prihoda“ .
Ono što je izvesno jeste da država primenjuje različite aršine za domaće i strane kompanije. Drugim rečima, srpske firme, posebno one koje su svrstane u kategoriju malih i srednjih, nemaju poreske, ali ni druge olakšice, poput subvencija koje su uglavnom rezervisane za „strance” na ime otvaranja pogona. Zato je i jasno da su srpske kompanije u podređenom položaju i da u trci sa onim globalnim, nemaju šansu da stignu na cilj.
Ovo tim pre što od 2006. godine, kada su različite vlade počele sa posebnim programima subvencija za investitore, uredbama i političkim dogovorima je dodeljivan novac iz budžeta. Od tada do danas promenjeno je mnogo vlada različitih partija na vlasti, ali princip je ostao isti, a to je da je reč o nedovoljno transparentnom procesu, zbog čega se teško može doći do podataka o visini novca koji je dodeljen strancima, njihovom reinvestiranju, a posebno o iznošenju dobiti iz naše države. Ako se negde i pojavi, poput analize MAT-a iz decembra (časopis Makroekonomske analize i trendovi), ta informacija se stidljivo plasira.
M. K. Badrakumar: Iran se opredelio za osvetu dugog trajanja
„Ukupan odliv primarnog dohotka po osnovu SDI iznosio je 3.147,6 miliona evra, od čega se 2.091,3 miliona odnosi na odlive po osnovu dividendi, 291,3 miliona na odlive po osnovu kamata, dok je 765 miliona evra odliv po osnovu reinvestirane dobiti, koja predstavlja zadržanu dobit preduzeća u stranom vlasništvu, odnosno dobit koja nije isplaćena vlasnicima“, stoji u analizi.
Predsednik Fiskalnog saveta Srbije upozorava i na okolnost da se približava trenutak kada će se neto efekat stranih direktnih investicija svesti na nulu, što za srpsku ekonomiju može biti veoma ozbiljno.
„Šta je ranijih godina privlačilo strane direktne investicije u Srbiju? Relativno jeftina radna snaga, niski troškovi rada, lak pristup prirodnim resursima, niski ekološki standardi… Neki od tih faktora gube na značaju, pre svega, smanjuje se raspoloživost radne snage. Mnogo šta bi se moglo povezati sa tim trendovima, ali smanjenje stranih direktnih investicija može imati loš efekat na naš deficit tekućeg bilansa koji je iznosio 6,4% BDP-a, krajem prošle godine“, rekao je profesor Paunović, upozoravajući da je to samo samo jedna u nizu mogućih loših posledica i dodao:
„SDI su zbirno od 2017. do 2023. godine iznosile 25 milijardi evra, ali su i te investicije bile okrenute ka tradicionalnim sektorima. Oko 60% su otišle u oblasti povezane sa prirodnim resursima, rudarstvo, poljoprivredu, proizvodnju metala. Dakle, nisu išle u razvoj onih delatnosti koje imaju visoku dodatu vrednost i koje su tehnološki napredne. Direktne strane investicije se usporavaju već nekoliko godina, 2019. godine su činile 7,4 srpskog BDP-a, dok 2024. godine padaju na 5,6%. A još više zabrinjava pojava završavanja investicionog ciklusa, jer strani investitori sve više izvlače dobit iz zemlje da bi plasirali u neka druga područja.“
Pritom oni izvlače i novac poreskih obveznika, građana Srbije, koji umesto da ih zbog toga kazne, i dalje ih nagrađuju subvencijama za svako radno mesto. Da je to tako pokazuju i podaci po kojima poslednjih godina porezi od PDV i akciza učestvuju sa više od 80 posto u ukupnom budžetu (oko 52 posto iz PDV, odnosno oko 30 posto iz akciza). S druge strane, porez na dobit preduzeća doprinosi sa svega 9% ukupnih poreskih prihoda, jer je među najnižim u Evropi. Iznosi 15 posto, dok je, primera radi u Francuskoj, ta stopa 32, a u Portugaliji i Nemačkoj 31,5 i 29,9 posto.
Dakle, Srbija je idealno mesto za strane kompanije ako žele da plate što niži porez. Pored toga, nemate obavezu da svoj profit reinvestirate.
U takvom ambijentu strane investicije dobijaju mistična svojstva i svaki njihov „dolazak“ se proslavlja kao da će novozaposleni radnici imati plate kojima će moći sebi omogućiti luksuzan život, a ne da su od minimalne zarade uvećane samo za 20 posto. Uz to, imaju i druge dodatne olakšice, što je za domaće, misaona imenica.
Da je to tako, potvrđuje i Dragoljub Rajić iz Mreže za poslovnu podršku.
Miroslav Zdravković: Poljoprivredna razvijenost u SFRJ po opštinama u 1980. godini
„Već decenijama domaća mala i srednja preduzeća doživljavaju ekonomsku i poresku politiku države tako, da im je ona često ‚maćeha‘ a ne podrška u razvoju, kao što je to slučaj u ekonomski razvijenim evropskim zemljama. Akcenat stavljam na favorizovanje velikih kompanija u Srbiji, što je protivustavno, ali i protivno zdravoj ekonomskoj logici. MSP su do 2013. imali pravo da im se otpiše porez na dobit srazmerno ulaganju u osnovna sredstva u narednoj poslovnoj godini. Od tada nemaju to pravo. Istovremeno, država je dozvolila svim velikim kompanijama koje imaju godišnji promet preko milijardu dinara i svoju dobit srazmerno reinvestiraju, da im porez na dobit za taj iznos bude otpisan. Na ovaj način male i srednje firme stavljene su u nepovoljan položaj koji traje dugo, a posebno su ugrožene posle 2021. godine, kada je zaduživanje kod banaka, usled sveprisutne inflacije, ‚poskupelo”. Strancima se sve dozvoljava, pa se čak i naš novac, koji im je dat subvencijama, i od koga su došli do profita, sve više iznosi iz Srbije u njihove matične zemlje“, objašnjava Rajić za NIN.
Naravno niko ne spori značaj stranih investicija, ali pitanje je samo da li su visoke državne subvencije jedini mamac za strance.
Zoran Drakulić, doskorašnji predsednik Srpskog poslovnog kluba „Privrednik” i vlasnik „Point grupe“, za NIN navodi da je paradoksalno što poslovno okruženje nije isto za sve, već samo za strane kompanije.
„Ni kovid, ni rat u Ukrajini nisu nas naučili važnosti i samoodrživosti srpske privrede. Dali smo previše subvencija i resursa stranim ulagačima, bez pravih studija i sagledavanja sopstvenih interesa. Tu uvek zaboravljamo da interes stranih ulagača nije da ostave svoje profite u Srbiji, već da taj novac iznesu. Za ovu moju tezu daću samo jedan primer – „firme“, koja nam troši ogromne resurse, bez dobiti za državu, jer nisu pokazali profit poslednjih pet godina. Reč je o firmi koja godišnje troši 500.000 kubika domaćeg drveta i za to plati maksimalno oko 20 do 25 miliona evra. Napominjem da ta firma nema takvu proizvodnju u zemlji porekla, koja je bogatija drvetom od nas“, navodi Drakulić za NIN.
Ako je samo deo ovih navoda privrednika ili stručnjaka tačan, može se zaključiti da je u mnogim slučajevima država Srbija stranim kompanijama majka, a domaćim maćeha. Dok god je takva praksa, „stranci” će sve manje reinvestirati svoju dobit u našu zemlju, a sve više je iznositi. Za to oni nisu krivi, jer vlast decenijama unazad stvara atmosferu po meri „socijalizma bogatih” za strane i „kapitalizma siromašnih” za domaće firme.
Izvor: NIN
