Пише: Слађана Вукашиновић
Шта је заједничко Србији и Кајманским острвима? Сличности нису географске нити културолошке, већ фискалне, пошто су обе државе од стране Европске уније сврстане у „сиву листу” земаља које „гледају кроз прсте” на пореске манипулације, али и на друге погодности које омогућавају „социјализам за богате”. И то кроз ниске дажбине на добит светских компанија, које притом профит не реинвестирају у Србију већ га извлаче из земље.
У том друштву „сивих“ су и БиХ, Македонија, Црна Гора, али и Хонг Конг, Швајцарска, Бермуда. Државама Старог континента Брисел је наложио да ускладе своје законодавство са оним у Унији, посебно по питању борбе против пореских манипулација, међутим, није им наложио да пробају да смање одлив добити страних компанија, којима су широм отвориле врата за инвестирање, укључујући и помоћ попут енормних субвенција.
То је очигледно остављено локалним властима да саме реше, укључујући и Србију, која нажалост, „жмури” на ове, не баш фер, пословне потезе. Можда ће се на неки потез одлучити након упозорења Благоја Пауновића, председника Фискалног савета Србије, које је професор изнео на Копаоник бизнис форуму.
„У 2024. години прилив страних директних инвестиција (СДИ) износио је 6,6 милијарди евра, што је пораст од 8 посто у односу на 2023. годину, али је, истовремено, у том периоду повучена добит у износу од 4,3 милијарде евра. То је чак две трећине износа који је уложен у 2024. години, што је пораст од чак 40% у односу на 2023. годину. Мислим да се приближава тренутак када ће се нето ефекат страних директних инвестиција свести на нулу, што за српску економију може бити веома озбиљно“, рекао је Пауновић на панелу „Да ли можемо да достигнемо економије високих прихода“ .
Оно што је извесно јесте да држава примењује различите аршине за домаће и стране компаније. Другим речима, српске фирме, посебно оне које су сврстане у категорију малих и средњих, немају пореске, али ни друге олакшице, попут субвенција које су углавном резервисане за „странце” на име отварања погона. Зато је и јасно да су српске компаније у подређеном положају и да у трци са оним глобалним, немају шансу да стигну на циљ.
Ово тим пре што од 2006. године, када су различите владе почеле са посебним програмима субвенција за инвеститоре, уредбама и политичким договорима је додељиван новац из буџета. Од тада до данас промењено је много влада различитих партија на власти, али принцип је остао исти, а то је да је реч о недовољно транспарентном процесу, због чега се тешко може доћи до података о висини новца који је додељен странцима, њиховом реинвестирању, а посебно о изношењу добити из наше државе. Ако се негде и појави, попут анализе МАТ-а из децембра (часопис Макроекономске анализе и трендови), та информација се стидљиво пласира.
„Укупан одлив примарног дохотка по основу СДИ износио је 3.147,6 милиона евра, од чега се 2.091,3 милиона односи на одливе по основу дивиденди, 291,3 милиона на одливе по основу камата, док је 765 милиона евра одлив по основу реинвестиране добити, која представља задржану добит предузећа у страном власништву, односно добит која није исплаћена власницима“, стоји у анализи.
Председник Фискалног савета Србије упозорава и на околност да се приближава тренутак када ће се нето ефекат страних директних инвестиција свести на нулу, што за српску економију може бити веома озбиљно.
„Шта је ранијих година привлачило стране директне инвестиције у Србију? Релативно јефтина радна снага, ниски трошкови рада, лак приступ природним ресурсима, ниски еколошки стандарди… Неки од тих фактора губе на значају, пре свега, смањује се расположивост радне снаге. Много шта би се могло повезати са тим трендовима, али смањење страних директних инвестиција може имати лош ефекат на наш дефицит текућег биланса који је износио 6,4% БДП-а, крајем прошле године“, рекао је професор Пауновић, упозоравајући да је то само само једна у низу могућих лоших последица и додао:
„СДИ су збирно од 2017. до 2023. године износиле 25 милијарди евра, али су и те инвестиције биле окренуте ка традиционалним секторима. Око 60% су отишле у области повезане са природним ресурсима, рударство, пољопривреду, производњу метала. Дакле, нису ишле у развој оних делатности које имају високу додату вредност и које су технолошки напредне. Директне стране инвестиције се успоравају већ неколико година, 2019. године су чиниле 7,4 српског БДП-а, док 2024. године падају на 5,6%. А још више забрињава појава завршавања инвестиционог циклуса, јер страни инвеститори све више извлаче добит из земље да би пласирали у нека друга подручја.“
Притом они извлаче и новац пореских обвезника, грађана Србије, који уместо да их због тога казне, и даље их награђују субвенцијама за свако радно место. Да је то тако показују и подаци по којима последњих година порези од ПДВ и акциза учествују са више од 80 посто у укупном буџету (око 52 посто из ПДВ, односно око 30 посто из акциза). С друге стране, порез на добит предузећа доприноси са свега 9% укупних пореских прихода, јер је међу најнижим у Европи. Износи 15 посто, док је, примера ради у Француској, та стопа 32, а у Португалији и Немачкој 31,5 и 29,9 посто.
Дакле, Србија је идеално место за стране компаније ако желе да плате што нижи порез. Поред тога, немате обавезу да свој профит реинвестирате.
У таквом амбијенту стране инвестиције добијају мистична својства и сваки њихов „долазак“ се прославља као да ће новозапослени радници имати плате којима ће моћи себи омогућити луксузан живот, а не да су од минималне зараде увећане само за 20 посто. Уз то, имају и друге додатне олакшице, што је за домаће, мисаона именица.
Да је то тако, потврђује и Драгољуб Рајић из Мреже за пословну подршку.
Мирослав Здравковић: Пољопривредна развијеност у СФРЈ по општинама у 1980. години
„Већ деценијама домаћа мала и средња предузећа доживљавају економску и пореску политику државе тако, да им је она често ‚маћеха‘ а не подршка у развоју, као што је то случај у економски развијеним европским земљама. Акценат стављам на фаворизовање великих компанија у Србији, што је противуставно, али и противно здравој економској логици. МСП су до 2013. имали право да им се отпише порез на добит сразмерно улагању у основна средства у наредној пословној години. Од тада немају то право. Истовремено, држава је дозволила свим великим компанијама које имају годишњи промет преко милијарду динара и своју добит сразмерно реинвестирају, да им порез на добит за тај износ буде отписан. На овај начин мале и средње фирме стављене су у неповољан положај који траје дуго, а посебно су угрожене после 2021. године, када је задуживање код банака, услед свеприсутне инфлације, ‚поскупело”. Странцима се све дозвољава, па се чак и наш новац, који им је дат субвенцијама, и од кога су дошли до профита, све више износи из Србије у њихове матичне земље“, објашњава Рајић за НИН.
Наравно нико не спори значај страних инвестиција, али питање је само да ли су високе државне субвенције једини мамац за странце.
Зоран Дракулић, доскорашњи председник Српског пословног клуба „Привредник” и власник „Поинт групе“, за НИН наводи да је парадоксално што пословно окружење није исто за све, већ само за стране компаније.
„Ни ковид, ни рат у Украјини нису нас научили важности и самоодрживости српске привреде. Дали смо превише субвенција и ресурса страним улагачима, без правих студија и сагледавања сопствених интереса. Ту увек заборављамо да интерес страних улагача није да оставе своје профите у Србији, већ да тај новац изнесу. За ову моју тезу даћу само један пример – „фирме“, која нам троши огромне ресурсе, без добити за државу, јер нису показали профит последњих пет година. Реч је о фирми која годишње троши 500.000 кубика домаћег дрвета и за то плати максимално око 20 до 25 милиона евра. Напомињем да та фирма нема такву производњу у земљи порекла, која је богатија дрветом од нас“, наводи Дракулић за НИН.
Ако је само део ових навода привредника или стручњака тачан, може се закључити да је у многим случајевима држава Србија страним компанијама мајка, а домаћим маћеха. Док год је таква пракса, „странци” ће све мање реинвестирати своју добит у нашу земљу, а све више је износити. За то они нису криви, јер власт деценијама уназад ствара атмосферу по мери „социјализма богатих” за стране и „капитализма сиромашних” за домаће фирме.
Извор: НИН
