Пише: Иван Ђурђевић
Ми смо у Токију освојили девет медаља, али људски је, спортски је надати се да сада у Паризу освојимо једну више. Биће тешко, Олимпијске игре су велика фешта, али и сурово такмичење у које сви улажу огроман новац – каже у интервјуу за НИН председник Олимпијског комитета Србије Божидар Маљковић.
У разговору за наш лист, Маљковић је говорио о припремама и очекивањима за Париз, о Ђоковићу и Јокићу, о страним спортистима који играју за Србију, али и о српским који отказују наступе под државном заставом, о вези Олимпијских игара и политике, а открио је и да наши спортисти неће бојкотовати спортисте са Косова уколико буду морали да се такмиче против њих или ако се нађу на победничком постољу заједно са њима.
Идемо у Париз са 112 спортиста у 15 спортова. Неке специјализоване агенције нам предвиђају 11 медаља. Са колико бисте ви били задовољни?
Ја сам у разним интервјуима рекао да бих био задовољен са десет. Ми смо у Токију оборили рекорд, узели смо девет медаља. Људски је, спортски је, тренерски је желети да се узме бар једна медаља више. Све преко десет је фантастично. Много је тежа конкуренција него у Токију. Огроман новац је уложен у олимпијске тимове, огромна средства, инфраструктура. Рецимо, КОНИ, олимпијски комитет Италије, има буџет преко 440 милиона евра. Олимпијада је велика фешта, али и јако сурово такмичење. Олимпијада је много другачија од сваког светског и европског првенства. Сви те гледају, цео свет. Морам да кажем да смо ми у Токију били несрећни. И због пехова Новака и Иване Шпановић, али и због тога што смо имали пет четвртих места. Ја да се питам, а не питам се, премирао бих и четврту позицију.
Верујете ли да наши адути леже у индивидуалним спортовима или у колективним, где смо увек били јаки?
Олимпијада увек изроди неког хероја. У Токију је то био Севић, стрелац. Ја бих волео да то сад буде неко млађи, рецимо, Топићка или Вилагош, што је много тешко, али је оствариво. Или неко други на кога не рачунамо – у боксу, у рвању… Што се тиче колективних спортова, ту смо доста јаки, многи отписују ватерполо, ја их не бих отписао. Ништа тој екипи не недостаје да је не сматрамо врхунском. Жао ми је јако што рукомет није ту. Ми смо рукометна нација, држава хоће да помогне рукомету и морамо сви да имамо добар рукомет јер имамо добре играче.
У нашем олимпијском тиму имамо две велике, планетарне звезде, Новака Ђоковића и Николу Јокића. Како све можемо да искористимо ту привилегију осим у оном класичном, такмичарском смислу?
Рећи ћу вам Новаково искуство из Токија. Он је имао хотел као специјални спортиста, мегазвезда. Међутим, он је више времена проводио са нашим спортистима у Олимпијском селу, одговарао на њихова питања – од начина припреме до исхране, како се опоравља од великих напора.
То је та едукативна функција, наравно да и Јокић то исто хоће и може да ради. А кад једна мала земља, као што је Србија, има таква два великана, онда је то један фантастичан податак на понос свима нама. Али имамо још доста људи који су вредни пажње. Имамо једног Немању Мајдова, који је до сада освојио седам медаља, који у дневној соби има хипербаричну комору. И он користи хипербаричну комору, то никада у животу нисам видео. Ради себе, улаже у своје здравље.
Када смо поменули Јокића, подигла се велика прашина због тога што није наступао за национални тим. Сада је ту и делује мотивисанији него икада. Имате разумевање за спортисте који у одређеним тренуцима не могу да се ставе на располагање својој држави?
Имам велику толеранцију када су такве ствари у питању. Зашто? Зато што сам дуго боравио напољу и видео како то тамо функционише. Имамо пример Поа Гасола, без кога шпанска репрезентација није могла да игра. Он кад каже да хоће да се одмори током лета, народ се не љути. Никакав притисак, никаква критика. Бодирога је био толико оптерећен да није могао да нађе времена да се ожени. То треба разумети. И ако погледате све моје интервјуе, ја браним спортисте. Ја сам рекао да је Јокић један диван дечко из честите фамилије и да ће доћи на Олимпијаду у Паризу. Е онда су ме многи питали откуд ја то знам кад нико не зна. Ја сам у шали рекао – „јавило ми се“. Сад ми је посебно драго што је Никола ту, што игра фантастично. Још се он загрева, још је у фази доласка себи, својим вредностима.
Са друге стране, имамо тренд натурализовања, да за једну земљу играју спортисти пореклом из других земаља. Има их и код нас. Којих се критеријума треба држати у том тренду?
Па ако их нема много, то је разумљиво. Ако је један, два, као што је некад било у моје време. Јесте, то је мало чудно када један Холден, Американац, освоји медаљу за Русију. То је чудно, али је разумљиво. Ми то мало гледамо једнострано. Ми смо против странаца, али када ми тренери одемо напоље, када наши врхунски играчи иду напоље, људи нас примају фантастично, гостољубиви су, имате један топао осећај око срца. А друго, погледајте Звезду и Партизан. Ако играју само са ефективом играча које имају, не могу ништа направити. И онда их критикују. И председнике и тренере. Ако купе стране играче који имају квалитет, опет не ваља. Значи, као што кажу у преферансу, у маказама смо, а једна и друга ствар има своје позитивне и негативне ствари.
ОКС има далеко мањи буџет од других комитета, условно речено, „великих земаља“. Како излазите на крај са финансијама?
Све паре које се сливају овде од добрих људи, од добрих спонзора који воле спорт, иду спортистима. Чак 78% пара које се сливају у овај комитет иду спортистима. Само 22% прима 25 људи, младих углавном, који раде овде. Дакле, овде онај који улаже новац, неће му новац пропасти. Већ у другим спортовима није тако.
Шта су највећи изазови и проблеми са којима сте се сусретали пред Париз?
Прво, корона, која нас је унаказила, не само нас, него генерално спорт. И ја имам информације које, нажалост, нису добре. Прво, да је министарство иностраних послова Француске, где мој син Небојша има јако добре другове, наредило да сви носе маске. Сад, пре пет дана.
Видео сам снимак аустралијске екипе приликом слетања на аеродром, сви носе маске. Мало се плашим тога. Али ваљда то неко гледа, па неће дозволити да поквари једну фешту као што су Олимпијске игре у једном од најлепших градова на свету као што је Париз. Хемингвеј је рекао: Париз је једна фијеста. Па хајде да буде и у спортском смислу прави празник. Да не буде тероризма, да не буде короне, да не буде ничега од онога од чега се сви нормални људи згражавају.
Верујете ли да Олимпијске игре могу да испуне онај свој антички задатак, да сукоби и ратови стану у време кад се одржавају? Битно је то због тога јер Олимпијске игре долазе у тренутку када свет никад није био подељенији, када се на само две хиљаде километара од Париза води рат у Украјини?
МОК има историјску прилику да покаже да поштује своје победе. Кодекс понашања. Има повеља и у њој има члан који каже да је спорт изнад политике. И да сви спортисти не смеју да се баве политиком, не смеју у ратовима да учествују, не смеју да буду пропагатори било какве спорне идеје. И они се кажњавају, они не могу да се такмиче. Сви остали могу. Зато сам ја против ембарга. Зато сам ја за то да и Руси учествују. Хиљаду пута сам питао какве везе има, рецимо, мала Вилагош из Малог Иђоша са државном политиком Србије. Какве везе има један веслач из Сегедина са политиком Орбана, нашег пријатеља. Какве везе има клинка од 15 година која се шест пута окреће у уметничком клизању са политиком Путина. И да не идемо даље. Био сам сведок у Пјонгчангу, на Зимској олимпијади у Кореји, када су Руси били кажњени. Јако ружно је било видети их без обележја у неким јадним мантилима. Када су руски хокејаши победили, певали су из све снаге руску химну. Они сами, без музике. Било је стравично гледати. Да завршимо с тим – никад санкције никоме.
Још једно политичко питање је и однос према спортистима који представљају Косово. Хоће ли наши спортисти играти против њих ако дође до тога и хоће ли напуштати постоље ако се и они појаве тамо, као што је раније наводно била препорука?
На том питању, на државном нивоу, не доносимо и не дефинишемо став. Идемо на постоље или не идемо на постоље? Мој став је да идемо на постоље, да није српски бежати. Победи тог противника са Косова! Они су члан МОК-а као и све друге чланице МОК. Као Британија, Немачка, као Србија. И Томас Бах, председник МОК, запретио је још у време Рија да ће нас суспендовати и избацити из свога чланства ако одбијемо да играмо.
Ја питам, ко има право да уништава своју омладину, ко има право да таквим потезом, ризикујући да не учествују на Олимпијади, угрожава њихову будућност? Ко је тај и зашто то ради? Ја сам председнику државе рекао мој став. Он је изашао доле пред целу екипу пред Токио, када нас је примио, и прихватио ово што сам ја предложио – да се не иде са постоља. Ја кажем, није српски бежати. И то је мој став. Наравно, некоме се то неће свиђати, ја то знам. Можда бих као цивилно лице другачије размишљао. Ово је, верујте, једино исправно.
Каква је перспектива српског спорта после Париза? Колико улажемо у младе, да од њих направимо врхунске спортисте који могу да освајају олимпијске медаље?
Имамо срећу да наш председник, а ја нисам члан ни СНС-а, ни осталих партија, вероватно нећу никад ни бити, манијакално прати и воли спорт. Кад год сам отишао код њега, дао је новац за развитак српског спорта. Скоро смо причали на отварању стадиона у Лозници где сам му ја рекао податке који нису добри. А то је да 68% српске омладине има равне табане, кифозу… Само 12% младих се бави спортом, а од тога 4% под надзором тренера. Знате колики је притисак на врат и кичму када дете седи за компјутером? Двадесет седам килограма! Нама је фискултура битна, морамо да вратимо статус тог предмета. Да га ставимо на пиједестал. Ми немамо тренера. Немамо једног Љубишу Мајдова, Галета Јовића, Декија Савића, Горана Обрадовића, Шпановићкиног тренера. У то треба да улажемо, да едукујемо нове тренере. Видели сте шта је Ла Фуенте направио са Шпанијом? Он је добио прилику да ради са генерацијом коју је изнео и постао је првак Европе у фудбалу.
