Пише: Татјана Њежић
На овогодишњи конкурс за НИН-ову награду за роман године, подсетимо, пристигло је 185 наслова (које смо по редоследу пристизања објавили у прошлом броју). Шири избор биће објављен у следећем, новогодишњем броју, 31. децембра, а проглашење лауреата је крајем јануара 2025.
Нови гласови
Говорећи о томе шта јој је привукло пажњу, Тамара Митровић каже да у домаћој књижевности, која традиционално не приређује велика изненађења, наиђу нови гласови који обрадују.
– Најмлађи писци који у првој књизи покажу завидан таленат, чију другу књигу с нестрпљењем чекамо, нажалост у следећем делу често не дају ништа више или чак долази до пада квалитета, чега смо сведоци и ове године. Једна од најчешћих тематских опсесија млађе генерације су односи: љубавни/сексуални/пријатељски/породични/трансгенерацијски… Код средње генерације, пре свега писаца рођених седамдесетих година, честа је ратна тематика. Приступи сагледавању последица, па и зачетака грађанског рата некадашњих Југословена битно се разликују. Аутори старије генерације остају, углавном, верни својим темама, као и тону и техникама које познајемо из њиховог досадашњег опуса. Док су теме укупног броја романа који конкуришу разноврсне, поетике су, уопштено говорећи, сводљиве на реалистички приступ, с ретким упливима лирског и, још ређим, фантастике, па и епске фантастике. Необично велико је присуство илустрација у романима написаним ове године; има их у најмање шест, иначе сасвим солидних књига. Занимљива је и топографија. Неки од овогодишњих романескних рејона су: Зеница, Приштина, Ријека, Тузла, Нови Сад, Мостар, Шангај, Нагасаки, Месина, Обреновац, Њујорк, „с ове стране Ловћена“, Чад… све до имагинарних – Криводола и земље Тамна, каже Тамара Митровић.
Напомиње Владимир Гвозден да су утисци о овогодишњој романескној продукцији сада, крајем године, свакако потпунији.
-Незахвално је давати општу оцену, али чини се да она у књижевном смислу успелија дела проблематизују чињеницу да, упркос великим обећањима о променама набоље, живимо у неуспешном друштву, те да се показало да нисмо у стању да градимо свет по властитој мери. Наравно, нема ничег новог у чињеници да је књижевност као таква повезана са стањем несреће, али несрећа није довољна за добру књижевност. Романескна потрага за фаталним грешкама у ближој прошлости задобија вредност онда када се у њу укључе искре поезије и зрнца утопије. Одређени романи се тим грешкама баве тако што уметнички доследно дочаравају потресне појединачне судбине, са вером да је писање још увек у стању да на књижевни начин говори о ономе о чему се обично ћути. Неки други су пронашли занимљиве формалне углове из којих приповедају о разноврсним друштвеним феноменима (културни живот, малограђанштина, бирократија, породица…). Уверен сам да ћемо успети да издвојимо она дела која успешно плешу на танкој жици што повезује лично и опште, локално и глобално, и која од прве странице својом језичком магијом мењају наше читалачке навике и отварају другачије перспективе, рекао је Владимир Гвозден.
Сведочанства о ратовима
По речима Адријане Марчетић, иако је по броју објављених романа година на измаку била рекордна (185 наслова), по чисто књижевним мерилима овогодишња романескна продукција не истиче се ни вредношћу ни иновативношћу објављених дела.
-Настављајући традицију претходних деценија, српски писци (и уредници) окрећу се тржишно занимљивим темама, што се види по бујању различитих врста лаке и забавне литературе. Српски роман данас је више комерцијални но уметнички жанр. С друге стране, тренд историјских романа, који је на врхунцу био у деценијама после распада СФРЈ, полако пролази, што је добра вест. Промене су у књижевности увек добродошле. Пролази и мода „документарног“ романа, инспирисана још Кишовим „Пешчаником“, и нарочито популарна код писаца постмодерниста. Са становишта поетике и приповедне технике, у српском роману нема значајнијих новина; зрели писци иду већ утабаним путевима своје првобитне инспирације, док писци млађе генерације тек траже сопствени књижевни израз. Најзанимљивији део овогодишње продукције, по оцени овог критичара, јесте појава романа који у форми сведочанства говоре о догађајима из ратова за југословенско наслеђе. Њихови јунаци приповедају о сопственом искуству ратних збивања у којима су учествовали или као актери или као сведоци, али у сваком случају као жртве трајно обележене траумом грађанског рата. Очигледно је било потребно да прође извесно време да би се створили предуслови за уметничку обраду и фикционализацију стварних искустава, као и одговарајући контекст за њихову рецепцију. Фикционална сведочанства о ратовима из деведесетих су, чини се, најпродуктивнија новина у нашем савременом роману, каже Адријана Марчетић.
Младен Весковић скреће пажњу да, иако је прошло 29 година од завршетка грађанског рата у Босни и Херцеговини, он је и даље релативно фреквентна тема у нашој књижевности.
-И у овогодишњој романескној продукцији један број дела се бави овим догађајем. „Лашва блуз“ Радмиле Војиновић, „Дуж оштрог ножа лети птица“ Тање Ступар Трифуновић, „Станд бy“ Љиљане Булајић или „Лимени лијес за Заимовић Зејну“ Мухарема Баздуља. У одређеном смислу, и роман Мирка Демића „Небеска диванхана“ могао би се читати као рефлексија о балканским грађанским ратовима и границама које су исцртали, јер ма колико материјалистички звучало, књижевност јесте, поред осталог, и огледало друштва и чини се да је слика коју пружа све оштрија како се временски размак повећава.
По његовим речима романи који се баве ратом и избеглиштвом имају готово исти тематски оквир:
-Трауматизација, борба за живот, носталгија, потрага за сигурнијим животом, криза идентитета и поновно стварање живота. Тема путовања, савладавања препрека, такође има значајно структурално место. Иако су тематске целине исте, начин приповедања чини разлику, па тако романи Радмиле Војиновић и Љиљане Булајић прате хронологију казивања о избеглиштву и пружају тон личног, неретко сентименталног искуства везаног за живот пре кризе. Након доласка до свог новог идентитета и прилагођавања новом културном оквиру, носталгија је још једна баријера коју треба превазићи. Роман Тање Ступар Трифуновић, напротив, у ратни оквир литерарно упечатљиво уткива причу о сексуалном злостављању девојчице и социјалном занемаривању унутар једног многоструко девастираног социјалног оквира. Мухарем Баздуљ, пак, у свом роману пушта приповедача-избеглицу да из канадске временске и просторне даљине заводљиво и вишеструко садржајно ретроспективно приповеда о животу у новој земљи, али још више о Зеници и Босни из предратних и ратних година. Због свега овога верујем да констатација о повећању оштрине и квалитета романескне слике рата у Босни и Херцеговини с повећањем временског размака у романима Тање Ступар Трифуновић и Мухарема Баздуља добија пуну потврду, вели Весковић.
Метафора
Председник жирија, Александар Јерков, за ову прилику послужио се својеврсном метафором.
-Има у Јапану много појмова о којима мало, или ништа не знамо. Неки су очаравајући, као кинцуги и сашимоно. Кинцуги је вештина да нешто што се поломило тако поправиш да изгледа и буде још боље. Рецимо да делове разбијене шоље или вазе залепиш златним ливом. Тако треба поправити и ову нашу разбијену државу. Сашимоно је вештина да се изузетно вешто уклопе делови дрвета, направи јединствена веза делова само њиховим усецањем и склапањем у целину, без ексера, шрафова и кламфи. Тако треба уклопити све противречности од којих се састоје наша историја и животи. Тако морају бити склопљени и делови романа да би настало вредно дело. Кинцуги је оно што уметност постиже: наше слупане дане оплемени златом имагинације. И једно и друго се тражи и ове године од српског романа, али недовољно налази. (Мени се сашимоно допада и зато што садржи мој надимак Саша.)
Додаје потом:
-Има и сасвим другачијих појмова, као што су цундоку и кароши. Кароши је изненадна смрт од исцрпљености радом. Ових дана су од таквог рада спасавани радници у Бразилу, који су радили за највећу кинеску аутомобилску компанију. Чланови жирија пред којима је двестотинак романа, то је можда најјачи утисак, добро би учинили да обрате пажњу и на овај појам.
Цундоку је пак нагомилавање књига које ниси прочитао и тек ћеш их читати. Израчунајте колико је само књижевних дела објављено у овом веку. Ко ће ту планину књига прочитати и имати прави увид у оно што је написано? Будући да пре краја рада жирија нећу ништа да кажем о делима док их колико-толико све не сагледамо, можда ће читаоцима бити занимљиво да се упознају са оваквим појмовима једне далеке културе. Они описују ситуацију у којој се налазимо.
Извор: НИН
