Пише: Туфик Софтић
Док се у свијету све чешће говори да ће питка вода постати један од најважнијих природних ресурса 21. вијека, Црна Гора и даље не успијева да своје богате изворе претвори у озбиљну извозну и привредну грану.
Иако територијално није велика, наша држава располаже бројним висококвалитетним извориштима, а и даље увози значајне количине флаширане воде, док домаћа производња остаје испод потенцијала.
Подаци и анализе институција који су јавно доступни говоре да у Црној Гори послује мали број произвођача флаширане воде, а велики дио расположивих изворишта уопште није индустријски валоризован. Истовремено, полице домаћих маркета пуне су увозних брендова из региона и Европе.
Стручњаци истичу да проблем није у квалитету воде. Напротив, бројна црногорска изворишта одликују се изузетним хемијским саставом и природном чистоћом што потврђују и међународна истраживања која Црну Гору рангирају у том погледу у врху европске листе.
Оно што, како кажу, недостаје јесу веће инвестиције, развој производних капацитета, снажније брендирање и организован наступ на међународном тржишту.
Индустрија флаширане воде данас представља значајан извозни сектор у бројним европским државама. Тако су, на примјер, Италија, Француска и Словенија изградиле глобално препознатљиве брендове који се извозе широм свијета. Њихов успјех није заснован само на квалитету воде, већ и на дугорочним улагањима у маркетинг, логистику, технологију и међународну дистрибуцију.
Црна Гора, упркос природним предностима, још није развила сличан модел. Разлози су вишеструки – од спорог инвестиционог циклуса и административних процедура, преко малог домаћег тржишта, до недовољно развијене индустријске политике која би сектор флаширане воде препознала као стратешку развојну шансу.
Економски аналитичари сматрају да би управо извоз производа са већом додатом вриједношћу требало да буде један од развојних приоритета државе. Умјесто извоза сировина или ослањања готово искључиво на туризам, Црна Гора би могла развијати индустрију која користи обновљив природни ресурс уз строго поштовање еколошких стандарда и одрживе експлоатације.
Такав развој, међутим, подразумијева пажљиво управљање. Прекомјерно коришћење изворишта могло би угрозити дугорочну одрживост водних ресурса, због чега стручњаци наглашавају да свако повећање производње мора бити засновано на научним процјенама капацитета изворишта и строгом надзору државе.
Остаје отворено питање због чега Црна Гора ни након више деценија није успјела да од једног од својих најврједнијих природних богатстава изгради препознатљиву извозну индустрију. Да ли је ријеч о недостатку инвестиција, одсуству дугорочне стратегије, спорости администрације или недовољној иницијативи приватног сектора – тема је о којој ће се, по свему судећи, још дуго водити расправе.
Оно око чега постоји широка сагласност јесте да Црна Гора посједује ресурс који је у свијету све траженији. Питање више није да ли земља има квалитетну воду, већ да ли ће успјети да је, уз одговорно управљање и заштиту изворишта, претвори у одржив извор нових радних мјеста, већег извоза и дугорочног економског развоја.
Портал РТЦГ је раније писао о томе да апсурдно звучи податак да су на читавом планинском пространству сјевера Црне Горе, фабрике воде до сада отворене једино у Колашину и Шавнику, док су сви досадашњи покушаји неких предузетника да граде фабрике у Андријевици, Гусињу и Рожајама, пропали из, наводно, непознатих разлога.
Туфик Софтић: Словенија од дрвета прави луксуз, Црна Гора огрјев
Према тренутно расположивим подацима, постојеће фабрике за флаширање воде у Црној Гори годишње могу да произведу 350 милиона литара флаширане воде, и то би за наше потребе било више него довољно, али се производи знатно мањи проценат потреба домаћег тржишта.
То је разлог што је домаће тржиште преплављено флашираним водама из увоза, који покрива преко шездесет одсто укупних потреба Црне Горе. Према неким подацима, Црна Гора је у једној години увезе чак двадесет и два милиона литара флаширане воде.
Тако, на примјер, на Али-пашиним изворима у Гусињу воде најбољег квалитета свакодневно у неизмјерним количинама отичу у неповрат, а скоро је невјероватан податак да је само на подручју општина Беране, Андријевица и Петњица катастарски регистровано преко три хиљаде извора питке воде, од којих ни један, не рачунајући оне који су искориштени за градске или сеоске водоводе, није индустријски валоризован.
У Петњици истичу да би само комерцијализација изворишта и изградња фабрика на двије највеће ријеке на територији те општине, Трпешке и Попче, било довољно да овај крај заживи и добије значајну индустријску грану.
Истовјетна прича о неискориштеним ресурсима, као у Гусињу, Беранама или Петњици, може се чути у Бијелом Пољу, Плаву, Рожајама, Пљевљима и, најапсурдније звучи, на Жабљаку.
Држава и локална управа у Рожајама још увијек нијесу ни индустријски ни туристички валоризовали чак ни огромне капацитете најквалитетније изворске воде на Врелу Ибра у том сјеверном граду.
Док су рафови домаћих продавница у јеку љетње туристичке сезоне пуни увозних флашираних вода, у времену када питка вода у свијету постаје траженија течност чак и од нафте, воде са ових и других изворишта на сјеверу Црне Горе, свакодневно отичу у неповрат. Могло би се рећи – извори теку, прилике пролазе.
Извор: РТЦГ
