Пише: Филип Драговић
Некако у исто вријеме одгледао сам „Свадбу“ и трећу сезону „Сјенки над Балканом“, најновија остварења Драгана Бјелогрлића. Шта да кажем? „Свадба“ је понижавајуће, чак безобразно, неквалитетан садржај. Толики добри глумци, толика пропаганда, толико пливање на болној теми Срби – Хрвати, и толико ничега. Нити једна успјела шала, нити једна оригинална сцена, нити каква порука коју нијесмо чули бар 100 пута раније. Ништа! Престао сам да гледам након пола сата и немам жељу да икада наставим.
Са „Сјенкама“ није било тако. Велики сам поштовалац идеје прве сезоне, и опростио сам себи и Бјелогрлићу што смо (ја гледао а он режирао) протраћили вријеме на наврат-нанос збрзану другу сезону. Зато сам са ишчекивањем сладокусца, вјерујући у добру енергију и високе домете „Рода“ и „Монтевидеа“, почео и завршио гледање треће сезоне, прављене послије 4-5 година паузе, са новим глумцима и новом енергијом.
Основа за причу је била изванредна: мало измаштане мистерије, преко мистериозно ломљиве историјске реалности, бајковити ликови и најбољи глумци. Али авај. Бјелогрлић, или ко му већ пише сценарио, испустио је из руку дизгине свога умјетничког вранца, и настао је наративни карамбол у ком се не зна „ко пије а ко плаћа“.
Цио европски свијет, политички, идеолошко-револуционарни, привреднички, умјетнички… завртио се око планине Ртањ (што би била легитимна умјетничка фикција), а цио свијет пред-ратне Европе, злокобно опкољава Југославију (што би било обећавајуће историјско подсјећање за добар филм или серијал). Међутим, уз добар одабир глумаца, то би било све. Прича није мрднула са својих перспективних почетака. Односно, камо среће да је на њима остала. Аутор „Сјенки“ је пред нама исплео клупко прича које су етички болно и естетски ружно недовршене и противурјечне. До мјере да се од 4 или 5 епизоде не може гледати, јер је већ све јасно, све карте и тајне су откривене, а ликови страдају и копне пред нашим очима, без икаквог смисла и поруке.
Шта ради генерал Петар Живковић у цијелој серији? Коме он смета и докле може да добаци? Ћорак. И да га нема, серија би била иста као са њим. Шта ради лик који тумачи Наташа Нинковић? Чини злочин ради скривања тајне која је разоткривена неколико епизода прије тога. Исто је и са оном опасницом коју глуми Нина Јанковић. Њена рола се завршава тако што до посљедњег даха крије идентитет онога за кога одавно сви већ знамо или основано сумњамо ко је и шта је? Чему СФ сцена мистериозне фрау Оршић, код јаме ртањског подземља? Изван сваког сљеда и контекста. Чему најава месијанске улоге Бјелогрлићевог инспектора у вези Ртња, а од стране локалне вјештице? Само зато што ће он динамитом затворити улазе у стари рудник? Чему обилне сцене секса, од којих ни једна нема узрочно-посљедничну везу ни са чим у току приче? Шта би са доминантним ликом Данила Томасовића? Гдје нестаде? Да ли је имао ико, у шареноликој палети ликова, да саопшти начелнику полиције да га чека атентат, него нови искушеник, а бивши „Кројач“ кога игра Јездић, и који је само због те сцене извађен из нафталина? За чије бабе здравље је отета богаташица коју игра Бергманова? И тако даље, и томе слично…. Да сте било шта од горе набројаног изоставили из овог купуса од сценарија, серија би остала иста, ни боља ни гора него што јесте. Другим ријечима, све су то непотребни детаљи који не шире нити надограђују причу у било ком правцу. Џаба секс, џаба крв, џаба (не)очекивани обрти. Инспектор ће на крају серијала главном негативцу учинити слично, као ономад апотекару Мирићу, као да су њих двојица сами на свијету, и као да се то могло збити и на самом почетку серије. А да јесте бар би се уштедјело на новцу и на сатима безнадежног очекивања публике да ће видјети нешто друго или дубље од готово хумористичког краја фамозног Драшкића, или убиства оних несрећних Далматинаца Томића и Дежуловића; односно да ће им се историјски експлицитније и умјетнички интригантније приближити драма Стојадиновићевог политичког краха (а не да ће га се кнез намјесник одрећи у једној сцени као неке кућне помоћнице).
Једно је ипак успјело. Један лик је изведен од почетка до краја као занимљив, подједнако филмски и историјски. То је лик Јосипа Броза кога глуми Биковић. Сасвим наративно оправдано и досљедно, око њега се плету разне приче. Он је онај лик са позорнице који опстаје упркос свим невољама, и то – држи причу гледљивом и занимљивом. Он је онај, чије поруке и надања пребацују даље, у будућност, преко краја серије. Њему је аутор приписао потенцијал да разагна сјенке над Балканом. А како гледалац зна како се то историјски збило и завршило, и та умјетнички развијена нада, гасне пред очима које су видјеле распад Титовог пројекта. Па Бјела, ако „Сјенке“ нијесу могле да добаце даље од сјенке Брозовог шињела, односно ако се из ртањске заврзламе не види ништа постојаније ни досљедније од овог свјетског превртљивца и идеолошког „др Џекила и мистер Хајда“, онда је овај серијал навукао додатну сјенку безнадежности над нашу сурову стварност.
