Пише: Тимоти Кук
Иако нам Џорџ Орвел каже да је на идеју за Животињску фарму дошао захваљујући непосредном доживљају, док је гледао како неки ситан дечак лако уз помоћ бича управља огромним запрежним коњем, различити проучаваоци наводили су и књижевне изворе и претече његове басне. Међу њима је више Киплингових прича, четврта књига Гуливерових путовања и, најмање уверљиво, одломак из досадне јадиковке на латинском Vox Clamantis Џона Гавера, а на њу се позива Шон О’Кејси, који је показивао нетрпељивост према Животињској фарми и презир према онима који је сматрају оригиналном.
Орвел је, наравно, био више него начитан да би тврдио да му је идеја “оригинална” у ужем смислу те речи – као да је он први искористио однос људи и животиња за политички или друштвени коментар. Он је, као итонски ђак, добро знао да та традиција сеже бар до Аристофанових Птица. А што је још важније, из његових списа сазнајемо колико је ценио Свифта, посебно Гуливерова путовања, у којима је однос између човека и коња приказан као поражавајуће наопак; заиста је занимљиво што је Орвел сматрао да су Хојнхнми достигли “највиши стадијум тоталитарне организације”, стадијум у ком је конформизам толико устаљен да више нема потребе ни за полицијом. Другим речима, та нација је остварила коњску верзију идеалне Партије каквој тежи О’Брајен у роману 1984.
Чизма какву Орвел замишља да вечно гази лице човека наговештена је у непоткованом копиту које држи Јахуе стално потчињенима. У том контексту, поједностављени језик Хојнхнма, иако није свесно креиран, може према томе што онемогућава рађање одређених мисли да се схвати као пандан новоговору.
Сличности између Животињске фарме и земље Хојнхнма су површне. Ова друга је, према Орвеловим речима, можда “најбоља [сиц] утопија какву је Свифт могао да замисли”, али свакако се може посматрати као утопија, док Животињска фарма, с друге стране, приказује верзију нечега што се заиста догодило у стварном свету. У ствари, оно што се крије иза О’Кејсијевог одбацивања Орвеловог књижевног значаја и презира према критичарима који Орвела упоређују са Свифтом јесте његова огорченост због онога што је заправо било “оригинално” у Животињској фарми – Орвелова способност да аналогију са фармом развије у детаљан и разоран експозе о издаји Октобарске револуције у Русији, револуције која је за О’Кејсија и друге чланове Партије и даље била величанствено, неокаљано достигнуће.
Орвел и Хаксли, весници новог доба: Најавили свет срећних робова лишен племенитости и храбрости
Као и сви митови о идеалним друштвима, мит о социјалистичкој утопији почео је да губи своју привлачност онда када се указала прилика да она буде стварно успостављена. Међутим, 11 година пре настанка совјетске Русије могло се са много више жара веровати у истинитост тог мита као решења за људску беду. Када је Џунгла Аптона Синклера објављена 1906. године, читаоци, потресени сликовитим и мучним описима патњи литванских емиграната у чикашким кланицама, још су могли да осете усхићење пред револуционарним порукама социјалистичких говорника и теоретичара са страница на крају књиге.
Орвелу је Џунгла свакако била позната, а тврдим да Животињска фарма више дугује том Синклеровом најпознатијем роману него било којој ранијој басни или причи о животињама. У неку руку се она може читати и као Орвелов одговор на оптимистичну поруку из те књиге, иако је мало вероватно да му је то била свесна и доследна намера. Иако је поштовао Аптона Синклера због тога што се држао чињеница, нарочито у Џунгли, његове романе критиковао је као тек нешто више од политичких трактата са непостојећом радњом и неубедљивим ликовима. На једном месту иде чак дотле да Синклера, заједно са још неким писцима, одбацује као “досадне брбљивце”.
Џунгла заиста и јесте брбљива, у смислу претеране реторичности и упорног понављања истих поенти, али би већина читалаца прву половина романа, невоље Јургиса Рудкуса и његове породице док покушавају да преживе усред чикашких кланица и фабрика за прераду меса, тешко могла назвати досадном. За ту прву половину Синклер је у аутобиографији навео: “Писао сам је с болом и сузама, преливајући на странице сву патњу коју ми је нанео живот. Гледано споља, прича се бавила породицом радника у кланици, али је изнутра то била прича о мојој сопственој породици”.
Толико страсно поистовећивање још непознатог писца са својим главним ликовима допринело је томе да се Џунгла непрекидно штампа све до данас, пружајући причи убедљивост какву не проналазимо у већини Синклерове касније написане документарне прозе. На Орвела је свакако оставила снажан утисак, јер за искуства литванске породице каже да су “истински дирљива”.
Ова књига, наравно, није басна, иако је поређење човека и звери у њој присутно већ у самом наслову. И Џунгла је, попут Животињске фарме, написана да би срушила један мит, али је у овом случају реч о супротном, старијем миту: оном о Америци као обећаној земљи, капиталистичком Сиону, миту уклесаном на табле на Кипу слободе. Управо је тај мит довео Јургиса из његове родне, напола феудалне Литваније (земље, да иронија буде већа, под доминацијом царске Русије) у систем у ком се убрзо осети беспомоћно и изгубљено, слично свињама које стоје у реду да би биле претворене у производе огромне фабрике свињског меса Дурам.
У снажном опису механичке прераде свинског меса, Синклер наглашава индивидуалност и људске особине свиња, све до тренутка када, упркос свом “отпору, крицима” сваку од њих граби судбина која им “пресеца гркљан и гледа како издишу у ропцу”. Јургис Рудкус, снажни, наивни сељак, главна личност Синклеровог романа, окреће главу пред призором клања уз речи: “Диеве, што сам срећан што нисам свиња!” Он само што је стигао у Чикаго, а управо тог јутра је добио свој први посао у фабрици. Ускоро ће се оженити својом драгом, Оном Лукошајте, и живеће у наоко новој кући, купљеној на кредит, али ће већ тад почети да схвата колико је небитан у новој земљи.
Касније, осиромашен и лишен жене и деце, Јургис се нађе на политичком скупу и слуша поруку говорника који позива на социјалистичку револуцију. Говор који чује је дуг, веома емотиван и пореди судбину радника које “мељу у светском млину економске моћи зарад профита” са положајем неколико хиљада газда који живе у својим “палатама” од “производа рада ума и мишића” целог друштва. Говор се завршава снажним позивом окупљеним радницима, двапут упоређенима са теглећом марвом, да се окрену ка тренутку када ће велики џин потлаченог Радника раскинути своје ланце. Та завршна визија подиже публику на ноге у налету одушевљења. Неколико тренутака касније, када неко започне Марсељезу и цео скуп се занесено прикључи, Јургис је потресен као никада раније у животу. Тражи да сазна више о социјализму од говорника и бива упућен на једног пољског кројача, под чијим руководством почиње да учи о систему за који је, како открива, све време радио:
За Јургиса су кланице до тада представљале нешто налик судбини; Острински му је показао да су оне заправо део Говеђег труста… Јургис се присетио како је, кад је први пут дошао у Кланичку четврт, стајао и посматрао клање свиња, мислећи како је то сурово и дивљачки, и како је тада себи честитао што није свиња; а сада му је његов нови познаник показао да је управо то и био – једна од свиња тог истог кланичарског система.
Ови пасуси су лако могли Орвелу да пруже, свесно или несвесно, почетну идеју да одабере управо свиње као животиње које предводе револуцију, а затим и кључне елементе реторике у говору старог Мајора, којим су животиње на почетку Животињске фарме надахнуте да се побуне против својих људских газда. Заста, Синклерова свиња са израженом индивидуалношћу, која се опире и скичи док се бори за дах, свакако прототип за прасиће који ће (како им каже Мајор) “искичати своје животе у обору до краја године”, а певање Марсељезе по завршетку говора социјалисте као да наговештава певање химне ослобођења животиња Животиње Енглеске након Мајоровог говора. Јургиса, израбљеног “кланичког вепра”, та прилика покреће да преузме контролу над сопственом судбином, као и животиње са Менорове фарме, под вођством свиње.
Иако би неко могао да помисли да су идеје из ових делова Синклерове књиге биле већ спремне и доступне у бројним политичким трактатима, Орвелово познавање Џунгле отвара могућност да су му управо ти одломци, са поређењима људи и свиња и референцама на раднике као на теглећу марву, били негде у глави док је радио на Животињској фарми и да је његова басна делом ироничан и разочаран одговор на пропагандистички занос ове раније књиге, те да показује колико наде о социјалистичком рају на земљи могу да буду сурово варљиве; заправо, Животињска фарма се у том смислу може читати и као наставак Џунгле.
Ова претпоставка постаје додатно појачана када погледамо први део књиге, у ком се Јургис и његова породица боре за опстанак у Кланичкој четврти, не знајући ништа о силама које управљају њиховим судбинама. Јургис је један од двоје физички најјачих чланова породице; друга је његова рођака, крупна и добродушна Марија, која има “широко словенско лице са упадљивим руменим образима. Кад отвори уста, призор је трагичан, али не можете а да не помислите на коња”. Синклер ову слику користи још једном, да би описао како је Марија на свом првом послу привукла предрадницу својом “комбинацијом лица пуног безграничне доброте и мишића вучног коња”. Касније, када остане без првог посла у фабрици конзерви, Марија опет буде описана као “људски коњ”.
Јургис је такође портретисан преко своје снаге, његових “моћних рамена и дивовских шака”, његових “широких леђа” и “затегнутих мишића”. Њих двоје су стубови породице и док, на овај или онај начин, не наиђу на препреке и наруше систем, и њихови шефови и радници их цене. На почетку романа, Јургис и његова младолика девојка, а потом жена Она откривају да ће њихово весеље, или свадба, коштати много више него што су очекивали због превара са пићем и разних марифетлука којима се други припадници литванске заједнице, искварени животом у Америци, служе да би избегли да плате свој традиционални удео у трошковима. Јургис се окреће невести и теши је:
“Малена”, рекао је кроз шапат, “не брини, није нам то важно. Платићемо им некако. Радићу више. Јургис је то увек говорио. Она се већ привикла на то да у тој реченици препозна решење на све недаће: “Радићу више”.
Кад Она открије да ће кућа коју их је слаткоречиви агент наговорио да купе, осим што једва вреди новца који дају за њу, коштати још и више због камата које не могу да приуште, Јургис одговара слично: “Јургис је то сталожено прихватио. До тада се већ помирио са тим. Судбина је и то носила са собом; снаћи ће се већ некако. Дао је свој уобичајени одговор: ‘Радићу више’”. Када је на крају послат у затвор јер је претукао шефа возача, коме је Она у међувремену постала љубавница, његов цимер из ћелије, цинични обијач сефова Двејн, описује га као “неку врсту теглеће мазге”.
У дивовском Јургису и Марији, снажној као вучни коњ, док се стоички и простодушно боре у туђини у првом делу књиге, свакако имамо људске прототипове за Орвелова два запрежна коња, Боксера и Кловера, који, попут њих, представљају праве раднике и жртве сила које не разумеју. Заиста, сличност са Јургисом и начин на који Орвел описује Боксера у одломку који следи свакако је више од случајности:
Боксер их је својим силним мишићима увек извлачио из невоље. Био је вредан радник још у Џонсова времена, али сада је деловао више као три коња него као један; било је дана када се чинило да цео посао на фарми лежи на његовим моћним плећима. Његов одговор на сваки проблем, на сваку препреку, био је: “Радићу више” – што је усвојио и као свој лични мото.
Као и код Синклеровог Јургиса, и код Боксера се тај мото понавља више пута у књизи. На губици му је и док ради на обнови ветрењаче, све до свог коначног слома. Међутим, док Јургис много пре краја Џунгле постаје свестан да су сав његов рад, зној и мука служили само за јачање система у ком се он сматра потпуно потрошним, Боксер прекасно схвата праву природу ситуације у којој је – када се нађе заробљен у колима која га возе ка кланици, не метафоричкој, већ стварној, а издале су га исте оне свиње са којима је сарађивао у стварању животињске верзије оне револуције којој се Синклеров говорник, понављајући поређење радника с теглећом марвом, толико надао.
Јургисов творац није могао, пишући 1906. године, да зна да ће марксизам, када му се укаже шанса да тријумфује, то неће бити у капиталистичкој Америци, него у релативно неразвијеној царистичкој Русији, а да ће исход тог тријумфа бити само замена једне тираније другом. Његова порука се отуд завршава надом за све Јургисе овог света. Орвел, пишући са историјским отклоном, описује сличне патње на својој постреволуционарној фарми, са много већом језичком економијом и у знатно опуштенијем тону, али не може да пружи никакву наду јер је видео колико власт неповратно квари свакога ко је освоји. Заправо, тиранија свиња у Животињској фарми, како примећује Бернард Крик, наговештава још суровију и далеко мрачније приказану власт партије у 1984.
Вредело би можда споменути још понеки начин на који се искуства Боксера и других животиња под влашћу свиња подударају са искуствима Јургиса и његове породице у Џунгли. У Животињској фарми имамо ветрењачу, као средишњи знак њихових надања да ће живети ослобођени тешког рада у заједници животиња. Ту ветрењачу је планирао Сноубол, а на њој су наставили да раде и након што је он протеран. У Џунгли имамо главни симбол демократије засноване на власништву у којој Јургис и његова породица сматрају себе независним учесницима: “засебну кућу”, коју су Јургис и Она наговорени да купе. И ветрењача и кућа постају узрок бесконачног, уништавајућег рада; обе доприносе катастрофама у животима главних јунака.
Хаксли против Орвела у књизи Нила Постмана о медијима будућности: Забава још траје
Реакција Јургиса, када излази из затвора и сазнаје да је кућа неповратно изгубљена, готово је идентична оној коју животиње имају када открију да им је ветрењача уништена. Одговарајући одломак у Џунгли завршава се овако:
Све што су платили било је изгубљено – сваки цент. А куће им више није било – били су опет тамо где су почели, избачени на хладноћу да гладују и мрзну се.
Поређења ради, изнесимо овде мисли животиња док посматрају рушевину око које су плели своје наде, разнету Џонсовим динамитом:
Неко време стајали су у тужној тишини на месту где је ветрењача некада стајала. Да, нестала је; скоро да више није било ни трага њиховом раду! … Као да ветрењаче никада није ни било!
Иако ће свако ко проучи ове одломке у целини уочити огромну разлику између Синклерове распојасане реторичности и Орвелове језичке штедљивости, својствене сатиричном баснописцу, емоционална и структурална подударност ових ситуација остаје упадљива.
Ево још неких паралела између две књиге. Боксерова неуспешна борба да научи азбуку подсећа на Јургисове почетне покушаје да научи да чита и говори енглески, као и на сво његово упињање у смеру ка политичкој освешћености. Несрећа која води директно до коначног уништења Јургисових нада да ће се он и породица усрећити – када схвати да је постао “полован, оштећен производ, да су га истрошили … и сада бацили” и када буде приморан да ради на сметлишту фабрике ђубрива – има свој пандан у Боксеровом колапсу, на шта свиње одговарају тако што га продају у кланицу.
Оба писца нас стално подсећају на то које је доба године. Годишња доба се смењују, а свако од њих носи своје проблеме, али ниједно није теже од зиме. Ако упоредимо седмо поглавље Џунгле, које почиње са: “Дошла је сад ужасна зима”, у ком се радници пореде са “зупчаницима у великој кланичкој машини” и где се описују оштри ветрови и снежни наноси са којима се суочавају, са Орвеловим описом “горке зиме” која је уследила после првог урушавања ветрењаче, приметићемо темељну сличност упркос целом једном свету, или макар океану, разлике између Синклеровог Чикага и Орвелове руралне Енглеске.
Ако се и учини да Орвелу мањка огорчености и да не користи сликовите и емотивне метафоре као Синклер, то је зато што његова намера, за разлику од Синклера, није да информише или заталаса. Он полази од чињеница које су већ познате, али их приказује у новом руху. Зна да не мора и сам да буде огорчен да би изазвао огорчење. Верује да ће згражавање доћи само, након што посматрамо како животиње претрпе толико тога градећи ветрењачу – која се, уместо да оствари Сноуболову визију лакшег живота за сваког радника на фарми, користи за млевење жита у корист свиња.
Ветрењача, која је на једном нивоу пандан Рудкусовој кући, може се тумачити и као Орвелова верзија онога што Синклер у управо цитираном одломку назива “великом кланичном машином” у целини. Два Синклерова одвојена симбола Орвел сједињује у свом згуснутом, рафинираном изразу – људску џунглу претвара у свињску диктатуру.
У свом занимљивом поређењу Орвела са Синклером, једином значајном, рекао бих, у било којој књизи о Орвелу објављеној до данас (Синклерово име се заиста не спомиње у Криковој недавно објављеној биографији, Мејеровој критичкој библиографији, нити у било ком мени познатом раду који истражује Орвелове везе са левицом) Џени Калдер похвално спомиње Џунглу, иако с правом критикује стил, тон и технику у њој. Међутим, дела која бира за поређење са Синклеровим романима, а спомиње неколико њих, јесу Орвелови романи и нефикцијска дела настала пре Животињске фарме.
Након што размотри Орвелове ставове о Синклеру, Колдерова долази до закључка да “Орвелова осетљивост на разблаживање књижевности пропагандом вероватно објашњава то зашто се сам уздржавао од покушаја да директно пренесе политичку поруку у својим романима, осим у облику алегорије и научне фантастике”. У ствари, управо тој Орвеловој “алегорији”, како је она назива, треба да се окренемо ако желимо да нађемо јасан доказ дубоког утицаја који је Џунгла оставила на њега.
Такође је вероватно да је осећај безнађа и беде изнет у првом делу Џунгле, са слабом храном, јефтиним алкохолом и неснађеним станарима сличним беспомоћној теглећој марви, допринело понечим Орвеловом свету прола у 1984, са његовим оронулим улицама, бедним намирницама и Виктори џином. Орвелова запањујућа способност да створи снажне слике помоћу непријатних, али тачних детаља, већ изражена у његовим ранијим књигама и есејима (коју је један новији критичар описао као “одбојну особину” његовог дела) такође можда много дугује управо томе што је проучио Џунглу.
Занимљиво је да је Синклер, након што је задржао своја социјалистичка убеђења током прве четири деценије 20. века, свим срцем подржао Октобарску револуцију и био активно укључен у позната дешавања на левици попут случаја Сака и Ванцетија, па и, издалека, Шпанског грађанског рата, пред крај живота је био можда и више забринут од умирућег Орвела због претње људској срећи и слободи коју представља тоталитаризам са леве стране политичког спектра. Штавише, отишао је тако далеко да је 1953. године активности сенатора Џозефа Макартија описао као мање зло од комунизма. Његовом разочарење избија у познијем роману Повратак Ленија Бада, за који Џон А. Јодер с правом примећује да показује како га је Хладни рат уништио и као либерала и као ефикасног пропагандисту.
Што се Синклерове реакције на Орвелова позна дела тиче, за читаоце на енглеском језику који немају приступ Синклеровим архивима, мало има доступних података. Ипак, значајно је то што је, пет година пре смрти, када је поновно објављено његово монументално издање литерарних одломака и документарне грађе о човековој борби за личну слободу, Крик за правдом (The Cry for Justice), међу новододатим текстовима било и О’Брајеново злослутно обраћање из 1984 – она застрашујућа визија чизме на људском лицу, на коју се позивамо и на почетку овог текста.
Враћајући се, на крају, опису самог Орвела о томе како је настала Животињска фарма, свакако треба прихватити да је призор дечака и запрежног коња, било као свеж доживљај, било као сећање, представљао иницијални подстицај за писање ове басне. Ипак, трагови које у њој налазимо, а који сведоче о утиску који је на његову имагинацију оставио Синклеров снажни радикални роман, чине се довољно јасним да он заслужи признање.
Извор: Глиф
