Пише: Вук Бачановић
Црногорски ревизионистички идеолог Новак Аџић, чији је досадашњи партијски задатак био да, по узору на сличне друштвене прегаоце из Србије, уљепшава биографије домаћих фашистичких идеолога и колаборациониста са њемачким и хрватским нацистима и италијанским фашистима (у црногорском случају: Савић Марковић Штедимлија, Секула Дрљевић, Крсто Зрнов Поповић), очигледно је добио нови задатак – ретуширање најзнаменитијих личности црногорске/српске историје, како би се уклопили у расистичке свјетоназоре, који су већ прошли процес уљепшавања у духу ДПС-овског новог „домовинског“ идентитета Црне Горе.
Петар II Петровић Његош, у аџићевској интерпретацији, није само раздвојен од самога себе у смислу свога најизраженијег идентитета као политичког бића – српског, већ га сада, у духу нацистичког неопаганизма, ваља одвојити и од његовог темељног духовног идентитета – као православног митрополита цетињског. Аџић нас је почастио, себи својственим памфлетом, чији дио ваља цитирати:
„Заборављају они и сљедеће: на његовом, односно црногорском новцу, којега је намјеравао ковати – црногорском Златном Перуну – налази се змија која уједа свој реп, а то је уроборос – египатски, антички, митолошки и религијски симбол живота и вјечности. Тај симбол змије која једе свој реп користио се у бројним старим цивилизацијама и културама у Европи и изван ње. Његошев, тј. црногорски новац у покушају, Златни Перун, кога је Његош покушао да кује (а можда је било исковано неколико примјерака – дилема постоји), отвара и питање: зашто је Његош хтио да се црногорски новац зове именом врховнога словенског паганског бога – Перуна? И одакле змија на њему? И змија – тачније, двије змије чије су главе окренуте једна према другој – налазе се на Његошевом владарском и владичанском печату који се чува у Биљарди на Цетињу. Елем, Његош је борац за слободу, независну државу и вјечност Црне Горе, а стари симбол змије, преузет из египатске и античке цивилизације, користио је у том значењу – за слободу и вјечан живот његове и наше државе Црне Горе.“
На страну сада то што Аџић не зна, или неће да зна, да су хришћански мислиоци и ствараоци вијековима – од источних отаца, преко Светог Августина до Дантеа – користили античку „паганску“ симболику, не зато што су прихватали паганске свјетоназоре, већ зато што су вјеровали да све и сва у Христу добија нови смисао и симболику. Тако и змије на владичанским жезлима представљају јеванђеоску мудрост змије у сагласју с безазленошћу голуба, као хришћански идеал, те и Уроборос у хришћанском кључу добија ново значење – иконичку представу Божје вјечности. Или: културолошко евоцирање историјске успомене на Јупитера или Перуна не подразумијева нужно и религијски култ Јупитера или Перуна.
Није тешко закључити зашто идеолог рехабилитације колаборационистичке Петровданске скупштине ово не схвата. Међутим, оно што је за њега посебно трагично јесте то што његова неопаганска „његошлогија“ не само што нема везе с Његошевом националном и духовном мишљу, већ своје коријене не вуче само од српских крајњих десничара попут Драгоша Калајића – за чије лукаве сљедбенике Његош није више од духовног насљедника аријевских брамина – већ ти коријени сежу до једног од родоначелника маргиналне расистичке политичке мисли код Срба, Црмничанина Николе Петановића, који у свом Црногорском огледалу записује сљедеће мисли:
„Неко може упитати: зар нису Црногорци Срби? Да, Црногорци јесу поријеклом Срби, али нису Србијанци. Али зашто бисмо уопште узимали у обзир тако површно тумачење националности? Постојало је вријеме када смо сви били хомогени по питању националности, а сада смо различити… Сваки Црногорац је имао толико љубави према Србијанцима док је Црна Гора била независна. Зашто? Зато што је постојало нешто иза чега су сви Срби стајали. Сада, када је то нешто нестало, требало би да постоји нешто друго што би ујединило све Србе и Словене са Балканског полуострва да стану иза тога…
Ми право, здраво српство никада нијесмо кудили, али видимо да се под кринком некада славног и племенитог српства крије циганија и поганштина турских – и још ко зна чијих – мулана; видимо да је тај „пасји милет“ монополисао и у – прах – претворио српство…
Када се Шумадија прозвала „Србија“, знали су они који су то учинили да то значи присвајање свега што је српско и црногорско… Сам краљ Никола – он пјева српству и слави га… док они, који су од српства фирму створили, копаху му испод земље.“
Вук Бачановић: О годишњици пробоја из Јасеновца, о Петру и два Горана
Другим ријечима, Аџићева идеологија несрпског, дукљанског црногорства није утемељена искључиво на Штедимлијином и Дрљевићевом паранаучном „црвеном Хрватству“, већ директно проистиче из најантихришћанскијих, најмаргиналнијих и најскареднијих праваца српске националне мисли, чија је друга, србијанска грана – љотићевштина, неољотићевштина и калајићевски филофашистички неопаганизам.
Управо из духа Петановићевог српског расизма, црногорског стила и искуства, односно „здравог“ српства, потичу прозивања „циганија и поганштина турских“, „мулана“ и „пасјег милета“ – односно кампања коју тобожњи грађански медији и активисти под контролом опозиционог ДПС-а данима шире против „србијанског кола“, тј. реномираног КУД-а „Абрашевић“, у археолошким остацима Диоклеје, у близини Подгорице.
Јер, грађанским антифашистима, који се у свим другим случајевима куну у хуманизам и интернационализам, остаје непојмљиво да су античка Дукља и коло, које Срби у Црној Гори такође сматрају својом баштином, савршено спојиви – будући да, у њиховом поимању (барем оних који имају отклон од бокановских интерпретација историје), нација није биолошка или провинцијално-херметички затворена, већ социјална и вриједносна категорија.
Ако такво знање примијенимо на незнање, односно на намјерну редукцију стварности идеолога попут Новака Аџића, Немање Батричевића и осталих перача нацистичких биографија, онда не преостаје ништа друго до закључак: вриједносна категорија расрбљавања и паганизовања Петра II Петровића Његоша нема никакве везе с историјском Црном Гором, већ с српским идеолошким отпадом, чији је данашњи амблем личност Драгослава Бокана, драгог госта Српске куће у Подгорици.
У том смислу, оно што се представља као сукоб већинских културолошко-идентитетских матрица у Црној Гори није ништа друго до параван за сурову борбу против историјског континуитета и вишеслојног идентитета, у којој се кључна улога додјељује фабриковању прошлости. Расрбљавање Његоша није чин било каквог просвјећеног преиспитивања историјских чињеница или чак новог читања Његошеве мисли, већ чин ултимативне духовне профанације – покушај да се из колективног памћења избрише не само аутентични српски траг, већ и свака могућност слободне и сложене историјске самосвијести.
