Пише: Радмила Станковић
Најтачније је рећи да је била фотографкиња, јер ми је пре више од двадесет година казала да је то њено право занимање. За све друго, историчар уметности по образовању, један од најзначајнијих уметничких фотографа Југославије и Србије по звању, није много марила. Ко год је познавао ову мајсторицу свог посла и сјајну особу, морао је Горанку волети и ценити. Та два не иду увек заједно, код ње је то било неодвојиво.
Ко је била Горанка Матић?
Њен отац је пореклом из Горског котара, и тако је добила име Горанка. Рођена у Марибору, у Словенији, завршила је основну школу ’Војвода Мишић’ и Десету београдски гимназију која баш није била на гласу. Памтила је из првог разреда гимназије Дуњу Блажевић и Борку Павићевић које су биле на матури. Имала је 12 година када је први пут узела татин канонет са силиконским мерењем да би на годишњем одмору сликала маму и тату. Исти тај апарат ће користити и 1980. године када је умро Јосип Броз Тито, а Горанка ишла по Београду и сликала београдске излоге. Касније ће од тога настати изложба ’Дани бола и поноса’, што је сматрала својим најбољим делом. Ако је шира јавност тада први пут чула за њу, рок музичари из осамдесетих је памте као старију другарицу која их је волела и направила њихове најбоље фотографије:
„Сви су они били добра деца. Деца из овог града, из овог миљеа. Имали су таленат којим су хтели да обележе урбану културу што је нама до тада било непознато. Били су само сензибилнији и слабији од других и нису могли да се изборе са животом. И не могу да их кривим што нису били јачи. За њих имам сентимент и мисао о неправди коју смо им нанели.”
Када је превазишла канонет, позајмила је практику од сниматеља Предрага Бамбића, док није купила свој олимпус. После је имала канон, па дигитални никон…
Питала сам је једном шта прво памти кад је о фотографији реч, а она ми је испричала како је њена бака по мајци била лепотица и једном је, гледајући њене фотографије од пре Првог светског рата, упитала: “Бако, јеси знала да ћеш тако да изгледаш на фотографији?“
Васко Попа: Човјек који је цијелог живота волио само једну жену
И Горанкин деда по мајци се аматерски бавио фотографијом, отац такође, па су фотографије биле целог живота свуда око ње. Али, говорила ми је: „Постоји једна фотографија коју памтим због апсурда који је био на њој. Једна жена фотограф је за време рата у Никарагви снимила особу у фармеркама која нема горњи део тела. То је деловало као реклама за фармерке. Тада овде још нисмо били окружени ужасом рата.“
Није ишла на ратиште некадашње Југославије јер је сматрала до јој тамо није место поред толико клинаца фотографа:„У мом случају би то био више сафари. Осећала бих се мало лицемерно. Исти сам проблем имала увек са избеглицама које су долазиле у Београд, ти призори су ми увек терали сузе на очи.“
Нема тог значајног политичара или уметника са јавне сцене кога није ухватила својим апаратом. Хтела је да слика и Слободана Милошевића, али он није дао интервју за ’Време’ па није могла да направи његов портре. Жао јој је што није у објективу имала Кочу Поповића који је за њу био „интригантна личност као декадент наше револуције.“
Њена прва изложба звала се ’Улепшани свет Горанке Матић’, њено прво историјско кршетење било је 9. марта 1991.године. За изложбу ’Тихо тече Сутјеска’ је 2003. добила је Политикину награду за најбољу изложбу те године. Тако је била прва жена фотограф која је добила ту награду из фонда ‘Вадислав Рибникар’. Као што је била прва жена чланица УЛУПУДУС-а. Била је уредник фотографије у недељнику ’Време’, у дневном листу ’Политика’ и у Радио телевизији Србије. Њена велика ретроспективна изложба ’Искуство у гужви’ одржана је од 24. марта до 24. маја 2021. године у Музеју савремене уметности. Изложено је 600 фотографија у пет тематских целина. Говорила је да после тога не зна шта би још понудила.
После смрти Драгана Николића, Милена Дравић ме је замолила да урадим монографију о овом глумцу, а ја Горанку да ми помогне. Иза наслова ’Господин мангуп’, нашле су се највредније фотографије, од оне на корицама па даље. Био је то мој први радни сусрет са овом јединственом женом. Убрзо је уследило и пет незаборавни година о којима др Неда Тодоровић овим поводом сведочи:
„Када смо Радмила Станковић и ја добиле изазовну и захтевну понуду да напишемо текстове за четири велике монографије издавачке куће ‘’Зептер Боок Wорлд’’ (‘’Изузетне жене Србије XX И XXI века’’, ‘’Изузетни парови Србије XX и XXI века’’, ‘’Иконе стила Србије XX и XXI века’’ и ‘’Сви моји Љубимци’’ ) једногласно смо се сложиле да уредница фотографије може да буде само једна личност: Горанка Матић. Знале смо добро да ће визуелни идентитет тих скупоцених књига зависити, превасходно, од слика тих, неколико стотина одабраних личности а да се Горанка одавно доказала као велика мајсторица у жанру портрета. О њеном таленту и широком образовању сведочило је њено дотадашње дело као и имена квалитетних листова, часописа, продукција плоча у којима је остао њен неизбрисиви траг. Њен богати портфолио садржао је портрете свих који су нешто значили на културној и музичкој сцени Југославије. Са Горанком сам претходно сарађивала на Новинарском смеру Факултета политичких наука где је била предавачица на предмету Новинска фотографија. Није нас изненадило ни што су њене фотографије, током рада на овим монографијама, постале и део сталне поставке ‘’Музеја савремене уметности’’ у Београду.
А ипак, упознала сам је добро тек током ове незаборавне, петогодишње сарадње. Требало је да пронађе фотографије многих личности из неких ранијих времена, често затурене или изгубљене; требало је да од мноштва понуђених фотографија неких савременика изабере оне чије би објављивање хтела да потпише; ако није била задовољна понудом, сама је фотографисала бројне личности о којима смо писале. Била је идеална сарадница. То значи да никада није прекорачила задати рок, да никада није направила компромис тј. није одобрила да у монографију уђе ни једна неадекватна слика, није одбијала да сама фотографише сваки пут када је знала да ће њена фотографија бити квалитетнија и речитија од постојеће.
Одбијала је да прихвати било чију фотографију дорађену у фотошопу. Рад са Горанком протицао је без стреса, а њена духовитост давала је читавом послу неко осећање радости стварања и среће због постигнутих, изузетних резултата. Била је крајње скромна, као све велике, истински значајне личности. Нашем тиму ауторки текстова и дизајнера књиге подарила је осећање ведрине, задовољства и поноса постигнутим. А ми смо, на често питање читалаца о фото материјалу монографија с поносом наглашавале да је то дело – наше Горанке.”
До последњег тренутка, Горанка Матић је радила са Борисом Миљковићем на документарном филму о њој, који је у завршној фази. Репрезентативну монографију о њој која обухвата њен целокупни опус, ради уредник РТС Небојша Грујичић, а Уна Поповић припрема изложбу о њој. Све ово, планирано је да буде готово у пролеће ове године. Биће то последњи, велики опроштај од Горанке.
Извор: Радар
