Пише: Синан Гуџевић
У недјељу, 8. септембра, близу аутобуске станице у Сјеници, јави ми се човјек доста млађи од мене:
– Мерхаба, рођаче, Синане!
– Мерхаба и теби, но шта но мерхаба!
– А познајеш ли ме?
– Познајем те, а не знам који си.
– Ето, а ја тебе познадох одмах, и знам који си, а нијесмо се видели, па има и триес година. Ја сам стално тај и тај.
– Мило ми је, ја сам понекад Синан.
– Е тако ти Бога, да те нешто питам.
– Питај ме, па ћу ти казати шта знам.
– Е памтиш ли Тита добро?
– Тита памтим добро.
– Е је ли Тито био стално на телевизији?
– Тито на телевизији није био стално, данас бих рекао да није био ни често, ни много. А и да је био много, многима би то било мало. А што ме то питаш, роде?
– Па ево што: овај Вучић као да живи у телевизији, сваки час га има!
– Кажу људи да у неколико телевизија има и по пиџаму.
– Добро кажу. А јеси ли гледао шта је јуче зборио у Љубовији?
– Нисам гледао, нисам слушао, мене тај Вучић не привлачи ничим, а одбија ме ама дибидус.
– Е видиш, ја сам се јуче пола дана ама дибидус заковао за телевизор! Да сам имао стоке, рикала би и блејала од жеђи, дибидус ме бог био заборавио уз телевизор са Вучићем.
– Пола дана си се закрпио за телевизор: па није свјетско првенство у фудбалу да гледаш три утакмице једну за другом.
– Е није, на жалост није, но сам гледао Вучића како кобајаги разговара са народом. А довео са собом и некаког госта, некакога Данца, главнога из те фирме што треба да копа ту руду, тај некаки јадарит, крај јадног Јадра.
– Е богами ти ни батину не би осјетио по хрбату, кад си толико остао пред телевизором да трпиш предсједниково пренемагање у непомагање.
– Ада он је више пренемагало него непомагало, но сам шћео да схватим шта је толико запео за тај Рио Тинто! Хоће да га доведе да копа ту некаку руду литијум, ваљда је то руда у тој руди јадариту. Хоће да га доведе, ако га не доведе, има да пукне посред хрбата. Ево сад ћу навршити педесет година, а до прије неку година нисам знао ни шта је Рио Тинто ни шта је тај литијум.
– О литијуму, то јест о литију, како ми у Хрватској слушамо, ни ја ти много не знам, а о Рио Тинту понешто знам.
– Нешто мислим да ту нијесу чиста посла: Рио Тинто па Рио Тинто.
– Види, роде мој, понешто сам читао о томе. Има више књига о тој компанији. Једна од књига има наслов „Злочин државе на рубовима царства“, а поднаслов „Рио Тинто, рат на Бугаинвилу и отпор рударењу“. Ту би књигу требало превести на наш језик, па би се од читања и најжмиравије очи избуљиле. Укратко, по свему што се зна, Рио Тинто није никаква срећа, а велика несрећа јесте. Та је компанија од самог оснивања починила велике штете, изазвала велике невоље свуда гдје се нашла. Загадила је воде, оставила читаве планине отровне јаловине, уништила рибе у води и тице у гори. Поразболијевала људе, многе раселила без повратка. А није презала ни да изазове рат: на Папуи Новој Гвинеји је Рио Тинтово рударење изазвало и грађански рат. У њему је Рио Тинто чак био једна од страна у сукобу. Тамо, у тој централној Бугенвилији постојао је чувени рудник бакра, сребра и злата Пангуна, највеће налазиште бакарне руде на свијету. Око рудника се заметнула побуна, а из побуне рат. Побунили су се власници земље на којој је отворен рудник, од побуњеника је настала револуционарна армија, која је упала у рудник, заузела га и затворила, а рат је трајао шест година. Сад је рудник затворен, но рударски концерни по свијету хоће да га опет отворе. Али им домаћи политичари сад не вјерују, јер знају шта су починили. Рио Тинто је био међу главним починиоцима.
– Добро, а умијеш ли ми казати зашто је Вучић навалио да тај Рио Тинто гради тај рудник у Србији?
– То бих и ја радо знао. Иако не знам шта бих с тим знањем започео. Вучић је случај за себе: по ципцијеле дане и по ципцијеле ноћи опсједнут опсједнутошћу за својом влашћу, ваљда рачуна да ће му Рио Тинто помоћи да власт учврсти. Чак сам и ја чуо Вучића како ономе недужном крају обећава свијетлу будућност са Рио Тинтом!
– Чекај, како ће му Рио Тинто учврстити власт, а народ се све више буни против Рио Тинта? А Вучића ваљда бира народ, јок Рио Тинто.
– Добро је што кажеш ваљда. Знаш како се каже: може да буде, али не мора да значи.
– Мени се сад чини да би Рио Тинто могао да буде замена за народ, па ће Вучића да бира Рио Тинто, а народ нека се осећа одмијењено.
– Мени Вучић помало личи на нашег рођака Мусу, ако га ниси знао, за њега си чуо. Он је сваки дан ишао на бразде у ливаде и навртао воду на своју ливаду. Стисла љута зима, снијег покрио све, лед оковао потоке, мрзне се јаје у кокоши, а Мусага мотику у шаке и на ливаду. Разбиј лед па наврни воду у бразду, а бразда воду на ливаду. Тако по цијелу зиму, ама сваки дан, о прољећу да не зборимо. Мисли да ће му ливада у љето боље родити ако је залива и зими. То је радио стално, до смрти. А ливада му рађала исто као и друге ливаде. Један наш рођак му је рекао да ће му бразду наврнути и у гроб.
– Е да си видио синоћ како Вучић људима дијели асфалтни пут! Те овоме пола километра, те ономе триста метара. Шаком и капом. Исто као кад дође гост у кућу и дадне деци бонбона.
– Кад спомену бонбоне, дошао у једну кућу на нашој Одвраћеници зет из Београда, дошао први пут у тазбину. И донио дарова, сваког даровао. Донио, то јест довезао, и доста флаша ракије и силу вина и сандуке пива. И комшије се запиле с њиме и са тастом и шурацима, па му један, мало припит, казао: „Е зете, лепих си нам дарова донео, хвала ти, зете, но, зете, што не донесе и деци бомбона?!“
– А шта мислиш, би ли Тито, дао Тинту да копа литијум?
– Тито Тинту не би дао ништа. Тинто никад није провирио у долину Јадра. Рио Тинто се у Титово вријеме није чуо ни да је жив. А постојао је, чинио је копачине бакра, израбљивао и тлачио рударе и рудна насеља. Тинто је рођен прије Тита, а ево га још је жив и чини штете по земљи, а од штета згрће паре. А види, ево ћу ти казати нешто из времена послије Тита. Крајем године 1986. прочуло се по београдским кафанама како је Југославија потписала тајни уговор са Њемачком о уступању напуштених јама тузланских рудника соли за одлагање њемачког нуклеарног отпада. Прочуло се, па се ширило из кафана у куће. То је било у вријеме кад је београдска чаршија свашта мрморила, доста тога је долазило из куће и кухиње Добрице Ћосића, то знам данас, онда нисам знао. Ја сам тада, у Београду, био члан у неком Одбору за заштиту човека и околине. И кад се прочуло то о нуклеарном њемачком отпаду, срочио сам, заједно са мојом другарицом Биљаном Јовановић, писмо и послао га на Савезно извршно вијеће. У писму смо навели шта смо чули и шта се прича, и као чланови тога одбора затражили објашњење. И након двадесетак дана добили смо термин за разговор у СИВ-у. Ишао сам сам, Биљана није хтјела. Примио ме најприје Исмет Кресо, он је био помоћник премијеру Бранку Микулићу. Кад је чуо и усмено зашто сам дошао, рекао је да уђем код предсједника. Тада сам први и једини пут уживо видио Бранка Микулића. Био сам двадесетак минута код њега. Врло срдачан, и у срдачности одлучан, казао ми је: „Запањило ме је ово што сте навели у писму. Знајте, роде Синане, никад ми партизани не бисмо такву ствар починили својој земљи! Никада, никада, никада! Поздравите ваш одбор и реците члановима нека се брину за човјека и околину, а око њемачког нуклеарног отпада нека буду мирни.“
– Е вала, роде Синане, ово ми би мило. Таквих чуда више нема.
– Има чуда свуда, чуда су разна. Ево и над наш крај се надвило једно чудо. Боље би га било звати бауком. Ако се шта не учини, то нас чудо неће лишити, па таман да Рио Тинто и оде из Србије празних лопата.
– А знам шта збориш! А куку нама, богоми! Ако отворе тај кобајаги златни, а заправо рудник бакра и олова и цинка, па нам по темељу запогане Рогозну, ни ми у Сјеници нећемо дисати шта смо досад дисали. А Пазару се пише црно, шта црно, најцрње! Но, имаш ли ми казати барем неко лијепо чудо?
– Имам. Ево, прекјуче сам, код Каима Елезовића, сина моје тетке Киме, у овоме вашем сјеничком Крћу видио како је једна бијела кучка смајчила једну црну мачкицу, и мачкица доји на сисама кучкиним.
– Е немој! Е то још нисам ни чуо ни видио.
– Ево ти па види снимак, начинио га је за мене Каим.
Извор: Портал Новости
