Пише: Фахрудин Кладничанин
Припадам генерацији која је почетком двехиљадитих, одлазећи у Београд с друштвом, по савету родитеља из безбедносних разлога на кратко преузимала већински идентитет и друго име: Александар, Јован, Лука, Марко или Саша. Наша „егзотична“ имена могла су, можда, да „запарају уши“ неком случајном пролазнику, навијачу или припаднику екстремних група – који су, у главама наших родитеља, само чекали нас, негде између Кнеза Михаила, Зеленог венца и Трга Републике. Било је нелагодно изговорити наглас: Ахмед, Мирсад, Демир, Мухамед или Јусуф. Због медијског и политичког наслеђа 90-тих наша имена означавала су неку далеку, сељачку, „балијску“ провинцију; из њих је говорио Џафер који носи џак – како је дуго година у буквару стајало објашњење двадесет и деветог слова азбуке. Овакав однос није био питање наше свести о сопственом идентитету, већ одговор на политику континуитета која је деведесетих гутала генерације, животе и људе.
Долазимо до појаве којој данас сведочимо – генерацијске промене. Догађај одржан у Новом Пазару под називом „Слобода влада чаршијом“ још једном потврђује процес који предводе нове генерације – неоптерећене баластом с краја двадесетог века, процесима суочавања с прошлошћу и другим тегобним фазама кроз које смо, као друштво, свакодневно пролазили. На улицама Београда и Новог Пазара више не марширају сакривени идентитети, већ уздигнуте заставе и јасно изговорена имена. Студенти које сам гледао прошле недеље нису носили терет туђег имена – носили су своје, с поносом. Испод једне заставе Санџака била је девојка са хиџабом, огрнута заставом Србије или студент са шајкачом који носи барјак заставе санџачких Бошњака. Више него икад жива је реченица коју често изговарамо: другу државу од Србије немамо.
Слике које су тог дана обишле регион биле су све само не уобичајене: експлозија емоција, младалачка побуњеност, еротичност слободе, одбијање да се пристане на ауторитарност, друштвену неправду и манипулацију. Нова генерација успела је да повеже град са младима из целе Србије – симболички и физички. Тог суботњег дана, Нови Пазар је био више од града – био је простор сусрета, заједништва и ослобођења. Владала је атмосфера која се не може прецизно описати – енергија која пуни срце, сузи очи и изазива оно ретко, драгоцено емотивно топљење. Био је то својеврсни рејв достојанства – ритам отпора и слободе, какав се у овом граду никада раније није осетио. Ипак, локални новинари који су дан провели на улицама бележе и једну важну ствар: иако је било много гостију из других градова, број грађана Новог Пазара који су присуствовали – био је скроман. Тај однос између „домаћих“ и „гостију“ остаје отворено питање за анализу. Локални политичари – као по договору – нису се мешали. Владајућа СДП се потрудила да све „прође како треба“, у сарадњи с полицијом и далеко од рефлектора. СПП је ћутала, као да се све то дешава у неком другом граду, док је СДА Санџака у протестима препознала прилику за фину политичку гимнастику – уздржано, али довољно да се рачуна.
Захваљујући томе што је Државни универзитет ушао у блокаду, Нови Пазар се нашао на мапи студентске блокадне туре по Србији. Без тог учешћа, ова студентска прича тешко да би стигла до југозападног дела земље. Јавност у Србији тако је имала прилику да се упозна не само са проблемом универзитета, већ и са марљивим, вредним и артикулисаним студентима. Баријере се руше већ више од две деценије, али су свој врхунац доживеле протекле седмице – кроз јавну манифестацију поштовања каква је донедавно била незамислива. Младост је бунтовна и побуњена, тако да ова генерација не пристаје на идеолошке оквире, етикетирање – напротив брани универзалне вредности без страха.
Догађај је обележила и интервенција полиције на раскрсници при улазу у насеље Шестово, након што су студенти покушали да зауставе аутобусе које је, према доступним информацијама, организовала локална испостава СНС-а за одлазак на митинг у Београд. Њихова намера била је јасна – изразити отпор страначкој мобилизацији – али начин на који је то изведено отворио је бројна питања. Блокада саобраћаја и директна конфронтација у локалном контексту какав је Нови Пазар носе са собом ризике који лако могу измаћи контроли. Полиција је реаговала брзо и одлучно. Већи инциденти су избегнути, али остаје утисак да је ситуација могла бити решена уз више промишљености и мање напетости – са једне и друге стране. Иако овакав став данас није популаран и често наилази на оштре критике, сматрам важним да се истакне професионалан приступ начелника Полицијске управе у Новом Пазару, који је дао допринос смиривању тензија и очувању безбедности свих учесника.
Студенти се јасно ограђују од политичких партија, опозиције и колектива попут ПроГласа, који има препознатљив опозициони тон.
Њихова побуна и кредибилитет који су стекли у јавности довољно су снажни да кроз политичку артикулацију допринесу деконтаминацији опозиционог простора и формирању новог политичког актера – оног који ће имати капацитет да парира актуелном режиму. Зато је студентска побуна реметилачки фактор у бинарној логици власт-опозиција. Студенти желе промену система; опозиција долазак на власт; а режим – статус кво. Резултати петомесечних блокада, пробуђени ентузијазам и политичко освешћивање младих чине темељ за преобликовање друштвеног система и трансформацију студентског бунта у политичку снагу. То је логичан, можда и једини пут – „ново организовање“ пошто је оно старо доживело потпуни крах након тринаест година понављања неуспеха.
Тијана Станић: Да ли је дошло до замора протеста: Куда даље?
Протест од 15. марта у Београду био је једна од кључних прекретница – због масовности, достојанствености и аутентичности. Био је израз огромног акумулираног незадовољства, чини се да је режим успео да амортизује његову снагу кроз различите тактике, укључујући и контрамитинг, али ови напори нису били довољно ефикасни. Упорност студената указује на дубоко незадовољство и озбиљан изазов за актуелну власт. Имајмо пред очима познати сценарио виђеном у свим ранијим протестима последњих година: велики протести, огромна еуфорија, и – неминовно разочарање. То је троугао недовршене промене. Ако студенти развију дугорочну стратегију и своју енергију усмере ка институционалном притиску – пре свега кроз изборе као најјаче оружје грађанске моћи – имаће реалну шансу да оставе трајан траг.
Јавни простор све је више инфициран јакобинском правоверношћу којом је обележена студентска блокада – и која, уместо да буде покретачка снага, све чешће делује као кочница побуне. Инсистирање на безусловној исправности сваког геста и наративном јединству додатно парализује јавни говор: критичко преиспитивање постаје готово забрањено. Живимо у својеврсној диктатури мишљења, где се свака рационална нијанса тумачи као дефетизам или издаја „правих вредности“.
Управо би политичка артикулација студентске побуне могла отворити простор за шире савезе – охрабрити ћутологе, покренути неодлучне и створити талас солидарности који би превазишао границе универзитетских аула. Без тога, енергија протеста остаје затворена у оквир моралног геста – снажног, али у суштини ограниченог у домету. Студентски протести нису само израз генерацијског бунта – они су симптом дубље пукотине у друштвеном договору. Без тог договора, заједничког језика циљева, вредности и простора за разлике – ниједна побуна не може трајати. Врло лако оно што изгледа као успех може прерасти у неуспех.
А неуспех колективне наде – увек највише боли.
Извор: Данас
