Пише: Немања Рујевић
Неки дан је номинални премијер Србије Милош Вучевић најавио да ће „до краја недеље“ бити нових информација о оставкама и истрази због погибије петнаест људи под надстрешницом станице после напредњачке реконструкције.
Ово „до краја недеље“ односи се на прошлу седмицу, дакле и тај рок је прошао.
Знамо да је Вучевић формално премијер мада не води Владу, исто као што је формално први човек Српске напредне странке мада ни странку не води.
Вучевић је пола човек пола фикција, али ипак је запањујуће да се тако олако може игнорисати његова категоричка најава нових оставки.
Рок који је сам задао је дакле прошао, али и тај рок је био тек мера напредњачке рачунице ограничења штете.
Како је овде већ писано, једини прави „рок“ за оставке био је одмах, исте секунде, без цењкања и чекања на намиг одозго. Једино таква оставка се може бројати у морални чин.
Али, код напредњака ствари не иду тако. Морал ту није категорија, није ни одговорност, једино се броји какво истраживање на сто добије Александар Вучић и какву употребну вредност овог или оног потеза види.
Сахрана па пљескавице
Говоркало се да су први у реду за жртвене јарце (или козе) хотелијерски веленаследник Томислав Момировић и Јелена Танасковић, банкарка из табора Синише Малог.
Њихова командна одговорност је непорецива. Први је водио Министарство грађевине док се уговарао посао, друга је и даље на челу Инфраструктура Железнице које су задужене за објекте.
Маринко Вучинић: Резерват А. Вучића и Владе Србије за Србе на Косову и Метохији
То да чак и они могу да одолевају Вучевићевим најавама говори о томе да је Вучевић тек сламната лутка. Искулирали су га као позив на кафу – хеј, хајде да се чујемо неки дан од понедељка.
Али, оклевање са оставкама и то што истрага није ни почела говори о томе да намиг великог шефа још није стигао.
Велики шеф се за то време возика аутомобилом са Синишом Малим и неовлашћен појављује на градилишту Експа да донесе пљескавице кинеским радницима.
То свега пар дана пошто је на Инстаграму објављивао фотке са сахране и хвалио се да је био на погребу деце страдале под надстрешницом – случаја, дакле, који Вучићу није вредан оставки.
Није добро за напредњачку причу
Јасно, убилачки колапс надстрешнице и нарушена статика целе Железничке станице у Новом Саду – чија је реконструкција дебело преплаћена – нарушава главно приповедање режима. Оно да се ради и гради, да се Србија развија и да ће инфраструктурни пројекти остати на ползу генерацијама које долазе.
Ваља по сваку цену подгрејати култ градње и заташкати то да су тендери намештени, трошкови напумпани, а сама градња рђава и објекти често без употребне дозволе.
У те сврхе, чини се, заташкава се и одговорност за погибију у Новом Саду која се испречила између Вучића и његове златне вечите предизборне нарације.
Могуће је да ће истраживања јавног мњења утврдити да се још неко мора жртвовати, али остаће утисак да се то чини прекасно и тек након што се жртвеним јарцима обезбеди златни падобран за меко приземљење.
Они ће бити пресељени на златну клупу за резерве и у својим животима неће изгубити ништа од незаслужене удобности.
Зато је можда промашен захтев за оставкама који се чује са улице – јер оставке значе само да су се они лепо ушемили и исталили, па израчунали да им оставке иду у прилог.
Инсистирање на кривичној одговорности – од најситнијих до најкрупнијих риба – сасвим је друга ствар. Оно једино може учинити да изгинуће толиких људи не буде тек цртица из хронике, само мања непријатност на путу бесрамља једног режима.
Извор: Време
