Пише: Драгутин Ненезић
У протеклом периоду, од изласка из институција у новембру 2022, Срби на Северу Косова су се суочили са најширим могућим дијапазоном дискриминаторских мера – исељењима из станова, куповином објеката, узурпацијом земљишта и полицијским насиљем – као и свакодневним парадирањем функционера и активиста Самоопредељења, од митровачког корзоа, преко језера Газиводе и страдалне Бањске, до Лешка. Ако се на то додају мере које погађају све Србе на КиМ без изузетка – попут забране динара и увоза робе, хапшења због наводних ратних злочина, као и затварања привремених органа, пошти и других институција – може се рећи да на Косову није било теже од 1999/2004. Све то, поготово после сукоба у Бањској, пратило је невероватна пасивност званичног Београда, да би се прошле недеље обзнанио нови план за Косово у тачкама (овог пута Вучићевих пет уместо Тадићевих четири).
У овом и наредним текстовима ћу анализирати ове тачке, с тим да ћу за пуну обраду преостале три сачекати доношење одговарајућих аката којима ће се оне операционализовати, а данас ћу се фокусирати на прву.
У овом тренутку се нећу бавити формалним аспектима, попут онога да се овај план не може подвести ни под једну категорију јавних политика коју познаје српско законодавство (нпр. стратегију), или онога да се, у складу са устаљеном праксом, за сада спроводи закључцима Владе, како не бих замагљивао суштину.
Дакле, прва тачка је насловљена, помало језичко-логички сувишно, „Повратак на ‘Status quo ante’“ (будући да се на Status quo ante свакако мора вратити), и садржи седам захтева (или лепих жеља), уз краћи дипломатски панегирик пред Генералну скупштину УН, и занимљиву најаву повратка у УН (истина на нижем нивоу од прижељкиваног). Као и увек, кренимо редом.
Драгутин Ненезић: Још лоших косовских епилога: 3:0 на штету домаћих
Први захтев се тиче локалних избора на Северном Косову, и он ће свакако бити испуњен у редовном изборном циклусу следеће године, како сам већ писао поводом неуспелих иницијатива за ванредне изборе. Отворено је питање ко ће на те изборе изаћи, као и ко ће се и у ком саставу кандидовати.
Други и трећи захтев се тичу повратка Срба у полицију и правосуђе, како би се успоставило стање предвиђено Бриселским споразумом, и његовом испуњењу ће претходити разрешење дилеме о карактеру тог споразума – да ли се ради о једнократном договору, па испуњењем обавеза садржаним у њему престаје његово важење, или те обавезе морају бити испуњене у сваком тренутку. Како Бриселски споразум не садржи одредбе о органу надлежном за његово тумачење и решавање спорова, меродаван ће бити како став ЕУ као посредника, тако и фактичко понашање Приштине, у чијем правном систему се он реализовао (и опет ће, ако Курти хоће). Другим речима, ако ЕУ не притисне, и Курти не дозволи, од испуњења ових захтева нема ништа.
Четврти захтев се тиче повлачења полицијских снага из нелегално саграђених база и контролних пунктова (али не и уклањања тих база!), као и „институција“ (под чим се вероватно мисли на објекте које су те институције користиле). Нејасно је, поред тога, зашто се овде не тражи и повлачење из осталих објеката, попут Рајске бање, или виле на језеру Газиводе, који се не могу сврстати у „институције“. Иако на овоме инсистирам од како се борим против узурпације сакривене у форми експропријације, бојим се да се овај захтев не може испунити тек тако, и да се, како је показало искуство са неотварањем главног моста на Ибру, сила Куртијеве полиције може ограничити само другом, већом силом.
Пети захтев се тиче ЗСО, о чему сам толико писао да сам досадан скоро као и инсистирање Београда на успостављању исте. Ипак, још једном – ЗСО је као безуба зверка или празна љуштура, тело скоро без надлежности, које у тренутним условима може послужити само за формализовање пријема новца из Београда преко приштинског трезора, као и апсорбовање преосталих институција попут здравства и школства (уз опрезну ограду да нисам сигуран каква би била судбина универзитета у том сценарију). Овде се, с обзиром на претходне захтеве, формулацију овог захтева и дух целокупне тачке, инсистира на повратку на интегралну верзију ЗСО, каква је она договорена у Бриселу, па и ту важи исто што и за остваривање другог и трећег захтева, с тим да је јасно да се ЕУ већ померила од интегралне верзије ЗСО, и да ће коначна верзија заиста бити плод договора ЕУ и Приштине, па макар и Београд у томе не учествовао активно.
Шести захтев се тиче ослобађања затвореника. И то подржавам, и за то се борим, али се истовремено бојим да се овај захтев не може остварити без амнестије, која је уосталом претходила и иницијалној примени Бриселског споразума. Исто тако, бојим се да се амнестија не може очекивати од предизборног Куртија, а свакако је незахвално сада прогнозирати шта ће бити после избора.
Коначно, седми захтев се тиче омогућавања платног промета и поштанских услуга. Иако тако делује, овим захтевом се не тражи повратак динара, односно он се може испунити и неким од модалитета финансирања унутар приштинског система, кроз ЗСО или лиценцирану банку (на чему, по свему судећи, инсистира српска страна у преговорима). Јако је чудно, у најмању руку, да се не тражи укидање забране увоза, чији су ефекти подједнако тешки. Што се тиче испуњења, мислим да је оно подједнако реално као и за ЗСО, самим тим што је органски везано за исту услед овакве формулације.
На крају овог прегледа, треба рећи и да су захтеви постављени на овакав начин, без икакве санкције, упитне делотворности, али на то смо већ навикли – Београд игра улогу доброг ђака, кооперативног и пасивног, који неће одговарати реторзивним мерама, већ само понављати исто што и до сад, само мало другачије. Истакао бих и да је јасно да све остаје у оквирима бриселских преговора, који се већ сутра (уторак) настављају, те да се сви ови захтеви заправо тичу косовског правног система, што је можда и разлог недостатка било каквих санкција.
Свеукупно, од седам захтева, по мени је сигурно да ће се реализовати само први, и то у редовном року тј. следеће године, док се пети и седми (који се морају реализовати заједно) могу реализовати али по мери Приштине, и то вероватно после првог. Други, трећи и шести су по мени упитни, док је четврти у овим условима немогућ. Ако је ова процена исправна, београдска косовска политика је на граници немогућег, а стварност је у великој мери неповољна по такву политику (и свакако по Србе на КиМ).
Слободан Самарџић и Драгутин Ненезић о Вучићевој политици на Косову и Метохији
Међутим, оно што бих похвалио је да је београдска косовска политика по први пут после дуже времена јавно формулисана (опет без обзира на форму и процедуру), те да има некакву кохеренцију, без обзира на то што сматрам да је пуна недостатака, и суштински противречна – али о томе више у наредним наставцима.
Ту се јасно види контраст са Куртијевом политиком, која је садржана у политичком програму Самоопредељења (о чему се до сада већ доста писало), и чије смернице за спровођење се могу јасно видети у предизборном споту исте партије. Коме до сада није јасно шта Курти хоће, тај има озбиљан проблем са когнитивним способностима, а ко се и даље њиме одушевљава, тај има проблем са моралом. У том смислу, потврђује се и нереалност ових захтева све док је Курти ту где јесте.
Почетком јула сам боравио у Стрмици код Книна, и помало обилазио Буковицу и Равне Котаре. Иако сам био тамо и раније (а тамо сам и делимично одрастао), овог пута је било другачије, јер сам све време размишљао о сличностима са Косовом, пре свега кроз судбину Срба на тим просторима. Понека општина има српског председника, али су и општине и жупаније формиране тако да спрече и саму могућност формирања неке нове РСК. Срба нема у полицији, ни у правосуђу. Ћирилица у службеној употреби може ако их има преко трећине, али свакако деца иду у школу у којој се учи по хрватском програму, укључујући ту писмо, лектиру и историјске интерпретације. Мислим да је то оно што Курти жели да постигне, с тим да му је за то неопходно да спроведе промену устава (чиме је, уосталом, и започео рат у Хрватској, када су Срби изгубили статус конститутивног народа). До тад, а то може бити већ у следећем мандату, ствара фактичке претпоставке за те измене. Оно што је поразно је да је у Хрватској за спровођење тога требало да се деси Олуја (5 година после измена устава), а на Косову се иде ка томе нижим интензитетом, већом брзином и обрнутим редоследом.
Извор: KoSSev
