Ukrajinci u potpunosti zavise od zapadne pomoći koja se iscrpljuje, dok je za Ruse efekat ofanzive na frontu manje značajan od ekonomskog preokreta u njihovu korist izazvanog sankcijama
Šest meseci rata u Ukrajini podudara se s godišnjicom njene nezavisnosti i za današnji dan, 24. avgust, u Kijevu očekuju ruske napade koji bi pokvarili obeležavanje 31 godine od raspada SSSR, čime je stečen status samostalne države.
Američka ambasada opet ponavlja upozorenje svojim građanima da napuste Ukrajinu, a rad od kuće i sklanjanje sa ulica preporučuje Kijev, kako bi se izbegle tragične posledice napada. Vlast sve radi u saradnji sa američkim i britanskim vojnim i obaveštajnim službama. Ova poslednja, što je jedna od novina ovog rata, svakodnevno objavljuje svoja saznanja na društvenim mrežama, što se obično ispostavi kao čista propaganda.
Ukrajinske oružane snage su samo izvršioci na frontu, ali ukrajinskoj vojsci se ne može osporiti istrajnost na položajima. Kako kažu ruske obaveštajne strukture, raketnim sistemima, naročito „himars”, rukovodi američko osoblje, kao i strateškim i taktičkim potezima koje vuku američki i britanski vojni savetnici.
Kako rat odmiče, a ukrajinske snage ne uspevaju da pokrenu kontraofanzivu, pojavljuju se sve učestalije nesuglasice oko viđenja rata u Vašingtonu i Kijevu. Da bi pristizanje naoružanja i dalje bilo obezbeđeno, neophodno je da se vidi njegov rezultat, a na terenu malo šta ide u prilog ukrajinskoj vojsci. Sukobu doprinosi i netransparentnost puteva kojima deo oružja nestaje kada pređe poljsko-ukrajinsku granicu. To je samo novi oblik korupcije protiv koga je američka administracija bezuspešno vodila rat posle narandžaste revolucije u Ukrajini. I to je, za sada, glavni kamen spoticanja u međusobnim odnosima, a predsednika Volodimira Zelenskog može koštati i političke funkcije.
Šest meseci posle početka rata, Vašington je uz pomoć njemu odanih ljudi u Kijevu pokrenuo kampanju koja je direktno usmerena na podrivanje autoriteta Zelenskog. Iako ukrajinski predsednik sada poteze vuče prema obaveštajnim i satelitskim podacima stranih službi, proizlazi da nije uvek tako bilo. Vašington je otkrio da je Zelenski bio upoznat s američkim obaveštajnim podacima o budućoj ruskoj invaziji, ali da nije upozorio građane. Opozicija u njegovim redovima, ali i stranka Petra Porošenka spremno „igraju uz ovu muziku” tvrdeći da Zelenski nije zemlju pripremio za rat, dok on odgovara da je hteo da izbegne ekonomski kolaps i masovno bekstvo vojno sposobnih muškaraca.
Proteklih desetak dana dogodila se promena taktike na ukrajinskoj strani, koja bi mogla rusku poziciju da učini manje ugodnom. Napadi na Krim, vojna skladišta na ruskoj teritoriji uz granicu sa Ukrajinom, napadi na nuklearnu elektranu „Zaporožje” i ubistvo Darje Dugin, kćerke Aleksandra Dugina, na samom pragu Moskve – nadoknađuju Ukrajincima gotovo svakodnevni gubitak teritorije.
Kada je najavljivao početak specijalne operacije Vladimir Putin je napomenuo da plan Moskve ne uključuje okupaciju teritorije Ukrajine nego denacifikaciju i demilitarizaciju zemlje. Do danas nije tačno poznato šta bi to moglo da znači i gde bi mogao da bude kraj. Kako se domet oružja koje šalje zapad povećavao, tako su visoki ruski zvaničnici najavljivali da će to samo dodatno uvećati zonu demilitarizacije. Da li će ruske snage krenuti na Odesu i time sasvim odseći Ukrajinu od Crnog mora? Da li imaju aspiracije da zauzmu i Galiciju, sam Kijev, obore vlast…? O tome se danas samo nagađa. Kao i o tome da li je ruski desant na Gostomelj uključivao pokušaj državnog udara u Kijevu ili su kilometarske kolone ruske vojske koje su išle ka glavnom gradu samo odvlačile pažnju ukrajinske vojske kako bi bila oslabljena odbrana Donbasa.
U ovom ratu koji bi se mogao nazvati i preventivnim, Moskva ostaje pri svojim zahtevima da se potpiše vanblokovski status Ukrajine uz potpunu zabranu raspoređivanja vojnih baza NATO-a i sistema za napade na njenoj teritoriji; suđenje nacističkim zločincima koji su poslednjih godina počinili zločine nad građanima Ukrajine i Donbasa; priznanje Krima za ruski, a DNR i LNR kao nezavisnih država. Zelenski ne želi da pregovara i postavlja uslove: od toga da suđenje „azovcima” znači crvenu liniju za početak pregovora, do toga da sve treba da se vrati na stanje pre 24. februara.
Izuzev gubitaka na ruskoj strani, koji ostaju nepoznati, zvaničnici ne govore ni o planiranom tempu vojne operacije. Većini javnosti izgleda da se na terenu sve odvija mnogo sporije nego što se očekivalo. Tom uverenju je doprinela i jedna od Putinovih izjava da u Ukrajini „još nisu ni počeli”.
S druge strane, veći efekat od uspeha na frontu Rusija postiže na ekonomskom planu, tako da se sada već sa sigurnošću može uzeti u obzir da je vojni sukob samo poluga uz pomoć koje Moskva postiže druge višestruke rezultate. Da li je to tako bilo zamišljeno – teško je pretpostaviti. Ali rast cene energenata i ozbiljna ekonomska i energetska kriza koje su pogodile Evropu i tek prete dolaskom zime, jačanje rublje i zasićenje ratom u Ukrajini doneli su Rusiji pobedu na međunarodnom planu, koja je, barem u evropskim prestonicama, bila neočekivana. Rusija je na istoku pronašla nove kupce za energente brže nego što su Evropljani za ruski gas našli zamenu.
Što se tiče slanja naoružanja, sve je manje obećanih tranši, a u tome i dalje prednjače SAD. Iako su sve države u EU poslale oružje Ukrajini, izuzev Mađarske i Austrije, niti količine niti kvalitet, a ni tempo isporuka ne zadovoljavaju Kijev. Tako da, ako ruski tempo napredovanja na frontu i jeste spor, protok vremena za Ruse znači sve veći zamor ukrajinskih saveznika, stvaranje unutarpolitičkih problema (pale su vlade Velike Britanije i Italije), a Rusija igra i na rascep u EU. I temelji NATO-a se menjaju, baltičke članice i Poljska postaju nosioci antiruskog narativa, dok Turska i neke druge evropske članice gledaju svoje interese i nastoje da ostanu po strani.
Do koje granice samodestrukcije će ići evropske prestonice, takođe je nepoznato u ovom trenutku. Verovatno do momenta kada SAD procene da bi isuviše bile oslabljene i tako postale nedovoljno jak saveznik, a tada bi na evropskom kontinentu prevlast dobila Rusija.
Izvor: Biljana Mitrinović Rašević/Politika
