Politika se može posmatrati i kao teatar. Napadi mogu biti gluma, ne samo gledano kroz rezultate (kakve su posledice po napadnutog), već i kroz nameru napadača (šta on time želi da postigne). Dritan Abazović vodio je rat protiv vlade Zdravka Krivokapića, rat za preuzimanje uticaja trajao je celo vreme, a sukobi su isplivavali na površinu u kriznim momentima (kao za vreme ustoličenja mitropolita).
Verovali ili ne, Dritan Abazović je srušio vladu u kojoj je bio veoma uticajan potpredsednik, čovek koji je držao čitav bezbednosni sektor. On je to učinio uz pomoć DF-a i DPS-a, da bi kasnije sa tim istim DPS-om (DF ostaje neutralan po dubini) formirao novu vladu u kojoj je već premijer. Ne zaboravimo da sve vreme Dritan Abazović raspolaže sa brojem poslanika koliko ima prstiju na jednoj šaci, ali to je isto politika (trgovina, prodaja, cenkanje).
Međutim, Dritan Abazović gubi kontrolu nad tom vladom i poverenje Skupštine. Ostaje tehnički premijer, ali nastavlja da se ponaša kao pravi, smenjuje visoke državne funkcionere, a sada želi i da smeni i ministre (Raška Konjevića i Ranka Krivokapića), sa kojima je koliko juče i pravio tu vladu. Kao da Dritan poseduje neki tajni eliksir moći koji ga od tehničkog premijera pretvara u stvarnog, možda taj eliksir ima samo placebo efekat, ali na Dritana svejedno deluje.
Naravno, možemo se protiviti politici SDP-a, ali ako joj se protivimo onda sa njima ne formiramo vladu i ne postavimo ih na veoma bitne pozicije u državi (spoljni poslovi, odbrana), zar ne?
Zapravo se ovde radi o lojalnosti i etičnosti. Ukoliko je politika zaista doživljena kao teatar, onda Dritan Abazović igra ulogu trikstera, čoveka kome se ne može verovati i koji svakoj strani priča ono što želi da čuje i obećava ono što ne može ispuniti. Otuda je najstrašnija pomisao da će i nakon sledećih izbora naš omiljeni trikster ostati aktuelan, te podrivati nove vlade.
Aleksandar Đokić
