Прљаве тајне о првом Кенедијевом милиону
У америчкој јавности постоји слика Џона Фицџералда Кенедија као шармантног и харизматичног лидера. У књизи „Тамна страна Камелота“, Сејмор Хирш раскринкава ту стратешки конструисану лажну представу, иза које се налазе криминалне, корупционашке и сексуалне афере најзначајнијег члана америчке политичке динасије. Херш је објавио доказе умешаности Џ.Ф.К. у намештање избора, сарадњу са мафијом, организовањем атентата, ризичне везе са бројним женама, па и прикривање здравствених проблема, који су утицали на способност доношења одлука.
Новац је Џозефу П. Кенедију донео неограничену личну слободу, а његовом сину Џону функцију председника Сједињених Америчких Држава.
Након његове смрти, 1969. године, Њујорк тајмс је проценио да приватна имовина Џоа Кенедија вреди око 500 милиона долара. Потпун извештај о томе шта је поседовао и како је до тога дошао никада није направљен. Џо Кенеди је провео живот зарађујући новац и скривајући га.
Сејмор Херш: Тамна страна Камелота – прљаве тајне америчке династије Кенеди (4)
Биографи породице Кенеди, ослањајући се на материјали који су им дали Џо Кенеди, његова супруга Роуз и други чланови породице, описали су познату хронологију достигнућа, која почиње неколико година након што је Џо дипломирао на Харварду и постао председник мале бостонске банке „Колумбија Траст“. Да не би био регрутован у војну службу током Првог светског рата, напустио је банку 1917. године и постао помоћник генералног директора бродоградилишта „Форе Ривер“ у оближњем Квинсију. Након рата, напустио је бродоградилиште и запослио се у брокерској агенцији „Хајден-Стоун“ из Бостона. Одмах је остварио запажен успех. Спекулацијама на берзи, у року од годину дана зарадио је довољно новца да купи нову кућу са дванаест соба у предграђу Бруклина, па и нови Ролс-Ројс. Он и Роуз су тада имали четворо деце. Кенеди је напустио „Хајден-Стоун“ 1923. године. Као независни брокер, до 1927. зарадио је милионе долара. Тада се преселио у елитно предграђе Њујорка, а новац је инвестирао у филмску индустрију. Говорило се да је и у том послу зарадио милионе.
Са необичним инстинктом за трендове, повукао се са берзе пре пада Волстрита 1929.
Две године касније, напустио је филмску индустрију и ангажовао се у победничкој кампањи Френклина Д. Рузвелта. На изненађење Вашингтона и Волстрита, средином 1934. године, Рузвелт је именовао Кенедија за председника Комисије за хартије од вредности и берзе (СЕЦ). Зашто је изабрао управо Кенедија да реформише финансијско тржиште, председник Рузвелт је објаснио, уз осмех, старом изреком: „Лопове ће најлакше ухватити лопов“.
Уследиле су три катастрофалне године на функцији амбасадора САД-а у Лондону. Кенедијев изолационизам и гласни скептицизам према Енглеској, коју је сматрао неспособном да настави рат против Немачке, учинили су Кенедија изузетно непопуларним у иностранству и код куће.
То је била његова последња функција у власти. Наредних двадесет година провео је путујући из једне у другу своју кућу, из Палм Бича на Флориди у Хајанис Порт у Масачусетсу. Водио је каријере своје деветоро фотогеничне деце и зарађујући огромне количине новца у послу са некретнинама. Након што је његов син изабран за председника, Џо Кенеди се бавио својим пословима све до тешког можданог удара у децембру 1961. године. Остао је инвалид, није могао да хода и говори. Умро је 1969. године. Надживео је четворо своје деце, ћерку Кетлин и три сина – Џоа, Џона и Бобија.
Џо Кенеди је, по свим извештајима, био бриљантан корпоративни предатор и стручњак за манипулацију на берзи. У објављеним извештајима недостаје објашњење како је Кенеди могао да профитира док је предводио државне органе којима је званични циљ био борба против корупције.
Сејмор Херш: Тамна страна Камелота – прљаве тајне америчке династије Кенеди
Извештај Изборног одбора Конгреса јасно откривају да је Кенеди финансијски и логистички предводио кампању свог таста Џона Ф. Фицџералда, званог „Медени Фиц“, на изборима за Конгрес. Фицџералда су на прелиминарним изборима у Демократској партији подржали многи бостонски богаташи. Кенедијев противкандидат Питер Тиг је, као што се наводи у извештају Конгреса, спречио Фицџералда и његове пријатеље да купе градско земљиште поред бродоградилишта „Форе Ривер“, на коме је била предвиђена изградња великог стамбеног комплекса. Истрага је утврдила да је Кенеди био умешан у ту корупцију.
За стицање огромне имовине, за Кенедија су подједнако били важне његова вештина спекулисањем на Волстриту као и спремност да се упусти у нелегалне послове.
Његови пословни и политички сарадници тврде да је Кенеди, у најбољем случају, био изузетно тајанствен, а у најгорем да је био лажов, који непрестано лагао о свему што се дотицало његових финансијских интереса. Како је и колико новца зарадио никада није открио ни својој супрузи, ни деци. Породица је научила да не поставља питања о томе. Један биограф је написао да је новац почео да „преплављује породицу Кенеди“ почетком 1920-их, у исто време када су федерални агенти почели да прате огромне пошиљке алкохола, који је илегално улазио у САД. У то време ФБИ није имао никакве информације о Кенедију, али касније је откривено да је он имао доминантну позицију у послу са увозом алкохолних пића у време прохибиције. Како би избегао проблеме са ФБИ, обезбедио је царинске дозволе у којима је алкохол приказивао као медицинско средство. У јесен 1933, када је било јасно да ће ускоро бити укинута прохибиција, Џо Кенеди је отишао у Лондон и потписао уговоре који су му обезбедили статус јединог америчког дистрибутера за два најбоља шкотска вискија и за џин. Своју компанију „Somerset Importers“, која му је увозом вискија донела огромну зараду, изненада је продао 1946. године за осам милиона долара, што је данас еквивалентно суму од око 120 милиона долара.
Веома профитабилан посао са алкохолом донео је Кенедију велики новац, али и гласине о везама са организованим криминалом, које су га пратиле до смрти. У време прохибиције, шверцом алкохола највише су зарадили криминалци као што су били Френк Костело из Њујорка, Албер „Лонги“ Цвилман из Њуарка и Ал Капоне из Чикага. И Џозеф Кенеди.
У посао са алкохолом био је укључен и отац Џоа Кенедија, који је у Бостону поседовао најмање три кафане у којима је продавао пиће из Европе и Јужне Америке. Илегалним увозом алкохола бавила су се и два стрица Џоове супруге Роуз.
Постоје бројни медијски извештаји о учешћу Џоа Кенедија у кријумчарењу алкохола, али запањује недостатак документације у списима истрага, које су водиле владине агенције. Годинама након његове смрти, ФБИ је објавио стотине страница из Кенедијевог досијеа као одговор на захтеве по Закону о слободи информисања, али у тој компилацији безбедносних извештаја и улизичких писама које су размењивали Хувер и Кенеди, не помиње се никаква веза између Кенедија, организованог криминала и шверца алкохола.
Ипак, у многим разговорима за ову књигу, током четири године, високи владини званичници из 1950-их и 1960-их, укључујући федералне тужиоце, оперативне ЦИА и ФБИ, тврдили су да су и тада знали да је Џо Кенеди био истакнути кријумчар алкохола током прохибиције. Карта Д. Делоуч, која је била заменик директора ФБИ у време Џ. Едгара Хувера, у интервјуу за ову књигу 1997. године рекла је: „Знам да је Џо Кенеди имао сараднике из подземља, који су га поштовали. Али, познавала сам га само преко господина Хувера. Према речима господина Хувера, Кенеди је имао значајно искуство у ери шверца алкохола и тако је стекао богатство.“
Док се бавио шверцом, Џо Кенеди је пркосио свим ризицима и трачевима који су га пратили, а те особине је имао и његов син Џон. Ни отац ни син напросто нису давали значај оптужбама. Џо Кенеди је игнорисао све доказе, које су о њему износили медији и сведоци његових незаконитих активности.
Најдиректнија тврдња о Кенедијевом учешћу у кријумчарењу алкохола дошла је од Френка Костела, најмоћнијег мафијашког шефа 1940-их и 1950-их, који је касније настојао да се представи као успешан бизнисмен. У фебруару 1973, у својој 82. годину, Костело је испричао своју животну причу Питеру масу, награђиваном њујоршком новинару. Десет дана након што су почели да разговарају, Костело је доживео срчани удар. Умро је пре него што је Мас могао да га детаљно испита о односу са Кенедијем. Ипак, Мас је касније за Њујорк тајм рекао да му се Костело поверио да су он и Кенеди били партнери у послу са шверцом алкохола у време прохибиције. Кастело је испричао да је сарадња почела након што је Кенеди затражио његову помоћ око продаје вискија и џина, који је увозио из Енглеске.
Сличне тврдње изнео је Џозеф Бонано, пензионисани шеф њујоршке мафије, у своји мемоарима из 1983. године. Бонано је навео како му је Костело увек говорио да су он и Џо Кенеди током прохибиције били партнери у послу са алкохолом. „Понекад бих ишао у Саг Харбор на Лонг Ајланду током лета. То је била једна од увала, како ми је речено, где су Кенедијеви људи истоварали виски“, написао је Бонано.
О Кенедијевој вези са Костелом причали су ми и неки сведоци из Кенедијевог окружења, на чија имена је он отварао фирме и агенције за продају некретнина. Харолд Е. Кленси из јужног Бостона, један од ретких Кенедијевих запосленика који су доживели до средине 1990-их, у интервјуу за ову књигу рекао ми је да су он и његове колеге претпостављале да су Кенеди и Костело заједно организовали шверц и продају алкохола у време прохибиције. „Имали су чамце и камионе. Чуо сам анегдоте и гласине о томе како су довозили виски ‘Хејг и Хејг’ из Канаде на Кејп Код и Карсонс Бич у Јужном Бостону“, испричао ми је Кленси. Један од Кенедијевих најближих сарадника испричао му је да је Костело „покушао да заинтересује Кенедија да уђе купи деонице компаније која је производила машине за игре на срећу. Кенедији је био превише паметан да би се упустио у то, знао је да иза те компаније стоји Ал Капоне.“
Још једна потврда о Кенедијевим шверцерским данима дошла је из интервјуу са К. Бајрумом Херстом, адвокатом из Хот Спрингса у Арканзасу, који је више од 20 година заступао Оунија Медена, озлоглашеног гангстера. Меден, имигрант из Енглеске, у Њујорку је стекао имиџ садистичког убице. Међутим, крајем 1920-их трансформисао се у софистицираног рекеташа, који се понашао као да је равноправан са корумпираним политичарима и шефовима гангова дуж источне обале. Каријеру је завршио као менаџер казина у Хот Спрингсу, који су увек били доступни вођама организованог криминала којима је било потребно мирно уточиште.
„Оуни и Џо Кенеди неколико година су били партнери у послу са кријумчарењем алкохола. Оуни је тада контролисао све ноћне клубове у Њујорку, нико није имао већи утицај од њега. Џо је желео да у њима продаје своја пића. Много пута сам са Оунијем разговарао о његовом партнерству са Кенедијем“, рекао је Херст. Додао је да му је Маден рекао да „цени Кенедијево пословно расуђивање, препознао је његов интелект“.
Међу инсајдерима се налази и адвокат Абрахам Линколн Моровиц из Ћикага, који је дуго заступао многе водеће личности из подземља пре него што је започео четрдесетгодишњу каријеру судије, прво на локалном нивоу, а онда и као савезни судија у Чикагу. Кад смо разговарали за ову књигу, 92-годишњи Моровиц ми је рекао: „Заступао сам неке људе који су се бавили шверцом алкохола. Тим послом се у Новој Енглеској бавио и Кенеди, познавао је све те момке. Кенеди не би могао да ради то што је радио да није имао одобрење мафије. Да није сарађивао са њима, они би и њега уклонили.“ Моровиц је именован за судију федералног суда 1963. године од стране председника Џона Ф. Кенедија.
Постоје и други докази Кенедијевог учешћа у шверцу шкотског вискија и џина. Пиће је бродовима стизало до плажа Масачусетса, јужно од Бостона. Алкохол би се затим камионима превозио до Њујорка, где се продавао по већим ценама од оних које су биле у Бостону. Водеће новине, укључујући Њујорк тајмс, опширно су извештавале о доласку прве тзв. флоте рума 1923. године. Тада је „нестао“ један конвој са Кенедијевим пићем. Марк А. Стјуарт, новинар из Њу Џерсија, помоћник главног уредника листа Њуварк Рекорд, 1985. године објавио је биографију Лонгија Цвилмана, кога је Кенеди оптужио за ту отмицу конвоја алкохола. У тој књизи, Стјуарт је цитирао Џозефа Рандфелд, Цвилмановог ортака у кријумчарењу. Рандфелд је препричао како је рекао Џооу Кенедију да његову пошиљку, која је отета код Броктона, на путу за Њујорк, нису извршили Цвилманови људи. „Кенеди ми није поверовао. Рекао је да ће ухватити и казнити Лонгија чак и ако му то буде последње што ће урадити“, казао је Рајнфелд.
Опис отмице, који је сугерисао да је Рајфелд био у праву када је порицао умешаност у тај случај, пружио је Мајер Лански. Тројица израелских новинара (Денису Ајзенбергу, Урију Дену и Елију Ландауу) објавили су 1979. године биографију Ланског, која је делимично заснована на опсежним разговорима с њим. Лански је тада мирно живео у Израелу, покушавајући да избегне екстрадицију у Сједињене Америчке Државе. У поглављу под насловом „Свађа са Џозефом Кенедијем“, Лански и његов дугогодишњи сарадник Џозеф Стачер, звани Док, тврдили су да су они, а не Цвилман, отели алкохол из Кенедијевих камиона. „Кенеди је претрпео огромну финансијску штету, а приликом напада на конвој погинуло је једанаест његових људи, који су штитили пошиљку. Месецима након тога, оптерећивале су га молбе за новчану помоћ од удовица и рођака погинулих чувара“, испричали су Лански и Стачер, који су били уверени да је Кенеди знао да они стоје иза те отмице, коју им никада није опростио. Кад је Џон Ф. Кенеди постао председник, а његов брат Роберт државни тужилац, покренули су државни механизам да их ухапсе. Лански и Стачер су морали да се од Кенедијевих побегну у Тел Авив.
Џо Кенеди је напустио посао са алкохолом у лето 1946. године, када је формално продао своју команију Сомерсет њујоршкој фирми, коју су делимично контролисали Цвилман и Рајнфелд. На тај начин, Кенеди је прекинуо последњу познату везу са шверцом пића. Међутим, наставио је да одржава замршене односе са политичарима, синдикатима и вођама организованих криминалних група у великим америчким градовима. Кенедијево искуство, знање и контакти одиграли су главну улогу на председничким изборима 1960. године. Уз помоћ сарадника из мафије, Кенеди је помогао Ричарду Никсону да украде гласове и победи на изборима.
Одлуку Џоа Кенедија да се повуче из посла са алкохолом неки историчари тумаче као резултат његове намере да се те године кандидује за Конгрес. „Џо је уживао у 13 профитабилних година, али трговина вискијем је била помало срамна и у нескладу са његовом жељом да се представи као достојанствен политичар, који штити јавне интересе“, написао је Ричард Џ. Вајлен у делу „Отац династије“, бестселер биографији Џозефа Кенедија, која је објављена 1964. године. Ипак, Џо Кенеди је наставио да се хвали својим успесима у бизнису са алкохолом и након што су се његови синови преселили у Вашингтон. Колегама и сарадницима његових синова, Џо Кенеди је сваког Божића поклањао флаше скупоценог вискија.
Џон Ф. Кенеди је објаснио Артуру Шлезингеру, аутору књиге „Хиљаду дана“, да је његов отац „постављао стандарде и био веома строг када нисмо успели да их задовољимо“. „Чврстина је важна“, говорио је Џон Ф. Кенеди, који је у председничку функцију унео очеву чврстину, али и историју његове сарадње са подземљем. Такође, Џон Кенеди је, као и његов отац, разумео како свет заиста функционише. Иронично, прљава прошлост Џоа Кенедија постала је потврду квалификација његовог сина за улазак у Овални кабинет.
Извор: Таблоид
