У новоговору западног Балкана, термин „секуларизам“ је у неком тренутку постао изузетно популаран. У том контексту, скорашња изјава Бакира Изетбеговића поводом најновијих догађаја у Црној Гори многима може дјеловати неупитно. Овако је, дакле, говорио Изетбеговић Бакир: „Никада није добро када се вјера и политика помијешају. То обично буде на штету вјере. То није добра комбинација. Када се вјерске заједнице умијешају у политику то буде на штету мира и људских живота. Српска православна црква то ради упорно већ скоро два вијека“.
Никада није добро када се вјера и политика помијешају. Што би рекао Фридрих Ниче: Also sprach Bakir. Наведени Бакир је предсједник Странке демократске акције и син јединац њеног оснивача и првог предсједника. У тридесет година њене историје, какав је био однос СДА према мијешању вјерских заједница у политику? (Нећу овдје уопште улазити у питање како се то вјера и политика мијешају кад једна вјерска заједница, у властитој вјерском објекту, који је, дакле, у њеном власништву, изврши церемонију устоличења властитог великодостојника нити ћу покушавати да замишљам како би реаговала СДА на евентуални покушај да грађани Подгорице спријече да се у Подгорици устоличи реис Исламске заједнице у Црној Гори.)
Од оснивања СДА, она је потенцирана као „странка вјерничког народа“. Ако би њени лидери и промуцали нешто о „секуларизму“, обавезно је слиједило неко „али“: типа друштво треба бити секуларно, али нипошто и атеистичко. Рокали су се слогани о томе да се „вјера више никада неће враћати међу четири зида“.
Уочи првих избора, различити представници различитих вјерских заједница су мање или више отворено позивали да се гласа за кандидате „својих“ националних странака, али и оних других, само не за мрске „комунисте“. Тарик Хаверић је незаборавно писао о „џелатима које су устоличили џемати“ појашњавајући да су у новембру 1990. „хиљаде нена у димијама излазиле по први пута у животу на слободне изборе и дрхтавом руком заокруживале имена својих будућих крвника, зато што су их тако напутили сеоски имами“.
Од свог оснивања СДА на различите начине политички (зло)употребљава Исламску заједницу те у том контексту никада нисмо чули мудре ријечи како „никада није добро када се вјера и политика помијешају јер то обично буде на штету вјере, пошто то није добра комбинација: када се вјерске заједнице умијешају у политику то буде на штету мира и људских живота.”
Политички догађај који је можда и темељно одредио будућност Босне и Херцеговине био је референдум о независности из 1992. године. Дан уочи референдума, Ријасет Исламске заједнице и Мешихат Исламске заједнице за Босну и Херцеговину упутили су заједнички апел свим припадницима Исламске заједнице и свим Муслиманима да изађу на референдум и гласају за суверену и независну БиХ. У апелу је наглашено да излазак на референдум није само грађанска, него и вјерска дужност. По налогу Мешихата, апел је у цјелости прочитан у свим џамијама у којима је клањана џума. Био је, дакле, петак, а референдум је одржаван у суботу и недјељу. Није забиљежено да је неком из СДА тада засметало што су се „вјера и политика помијешале“.
Није, међутим, Исламска заједница била једина вјерска заједница која је утицала на резултат референдума. Познато је да је изворно референдумско питање било: „Јесте ли за суверену и независну Републику Босну и Херцеговину, државу грађана и народа, Муслимана, Срба и Хрвата и других народа и народности који у њој живе“, но да је ХДЗ БиХ под руковођењем Мате Бобана запријетио да ће Хрвати бојкотовати референдум ако се наведено питање не замијени тзв. „ливањским“ које је гласило: „Јесте ли за суверену и независну БиХ, државну заједницу конститутивних, суверених народа – хрватског, српског и муслиманског у њиховим националним подручјима кантонима“.
На територијама гдје су већински живјели Хрвати, одзив на референдум није био сјајан првог дана, односно у суботу, али другог дана, у недјељу, послије мисе, људи су похрлили на гласање. По огромној већини интерпретација, кључну улогу је одиграла црква, односно поруке свештеника на мисама да се на референдум обавезно изађе и гласа за независност БиХ.
Не само да руководству СДА, било којем бившем или садашњем, то „мијешање вјере и политике“ није сметало, него се потенцирало као позитивна ствар у интервјуима, текстовима и изјавама најразличитијих бошњачких политичара, патриота и интелектуалаца, да би се од тих и таквих иступа могла комотно направити књижурина од неколико хиљада страница.
И могли бисмо, наравно, ширити причу на многобројне чисто политичке поруке Мустафе Церића у вријеме док је био реис, на позив реиса Кавазовића да се нипошто не дозволи да „влах влада у Сребреници“, али и ово је сасвим довољно да врло пластично докаже да кад Бакир Изетбеговић каже „Никада није добро када се вјера и политика помијешају. То обично буде на штету вјере. То није добра комбинација. Када се вјерске заједнице умијешају у политику то буде на штету мира и људских живота”, то се односи само на Српску православну цркву.
У громогласном крешенду „буке и бијеса“ што су пратили устоличење Јоаникија, цитирана изјава Бакира Изетбеговића чак и није најсрамотнија и најодвратнија, али добро показује колико је једна врста лицемјерја постала нормализована и скоро институционализована. У јавности западног Балкана, сви се у теорији позивају на високе апстрактне моралне норме, а у пракси би да оне важе једино за Србе.
Мухарем Баздуљ
Извор: Preokret.info
