Piše: Marinko M. Vučinić
Dnevni list Politika je posebnim svečanim brojem objavljenim 25. januara 2026. godine obeležio 122 godišnjicu od svog osnivanja. To je bila i prilika da se iznova progovori o tradiciji ovog najstarijeg lista u ovom delu Evrope i još jednom istaknu osnovne ideje na kojima je on osnovan početkom dvadesetog veka. Na njih je u tekstu od Mašine „biserke“ do laptopa računara želeo da podseti Ozren Milanović:
“Svojevremeni opštepoznati slogan ’Kada kažem novine mislim na Politiku’ nije samo reklama nego i tvrdnja o autoritetu, simbol kulturnog prestiža, odraz vremena u kojem je ’Politika’ dominantni izvor informisanja, aksiom koji ne mora da se dokazuje. Tako je, jer mnogi počinju dan listanjem ’Politike’ i ispijanjem kafe, a potom prepričavanjem vesti, a na pitanje ’odakle znaš’ odgovaraju ’znam iz novina’. Ali je suština našeg poimanja novinarstva ostala istina, tačno i odgovorno informisanja javnosti. Uprkos svim promenama osnovni principi ’Politikinog’ novinarstva opstaju nepromenjeni“.
U ovom više spomenarski i nostalgičarski intoniranom tekstu se u potpunosti prenebregava sadašnje otvoreno negiranje tzv. odgovornog, istinitog i tačnog informisanja u ovom listu, takođe se navodi da Politika u vreme dva velika rata i dve okupacije nije izlazila i pokazala je da ne želi da radi pod tuđim uslovima i poznata je kao čekpoint otpora svakom ko hoće da joj oduzme pravo na slobodnu reč.
Međutim, kada se prelista i ovaj svečani broj Politike može se jasno videti da je sadašnja uređivačka koncepcija ovog lista upravo očiti primer oduzimanja prava na slobodnu kritičku reč i mišljenje, prava na otpor ali i temeljno poništavanje osnivačkih principa o nezavisnoj štampi koja nije ničije partijsko glasilo, na koje se u nekoliko tekstova pozivaju novinari čiji su prilozi objavljeni ovom slavljeničkom prigodom. Nastojeći pri tome da joj očuvaju oreol najstarijeg i „najuglednijeg“ lista na Balkanu koji i danas u njihovoj interpretaciji oličava stabilno uporište slobodne reći i dominantni izvor objektivnog i tačnog informisanja.
Jer Politika već dugo nije nikakav validni simbol i sinonim za novine koje se mogu označiti i svrstati u objektivno i partijski nezavisno glasilo. Naprotiv, ona je čak prevazišla danas u svom otvorenom služenju naprednjačkom režimu i A. Vučiću, i ono vreme devedesetih godina kada je bila glasogovornik i zastupnik autoritarnog političkog sistema koji je ustanovio i oličavao S. Milošević. U ovim danima kada je na delu otvorena diktatura A. Vučića – on je inače uspostavio apsolutni medijski monopol i zatvorio svaki prostor za odvijanje pluralističkog kulturnog i političkog života – list Politika je pogazila sve principe slobodne i nezavisne štampe, pravo na objektivnu i kritičku reč i mišljenje. Ona se, po svemu sudeći, nepovratno survala na najniže grane politikantskog slugeranjstva i postala je lični bilten A. Vučića i njegove kleptokratske kamarile. Sada je svakodnevno nekoliko prvih stranica Politike rezervisano za pomno prenošenje logoreičnih nastupa velikog naprednjačkog vođe i tabloidnih monologa posvećenih pre svega njegovom mesijanskom samoveličanju, brutalnim i sve prizemnijim obračunima sa celokupnom društvenom opozicijom. Na stranicama Politike opozicija u ovoj zemlji kao i da ne postoji a o kritičkim stavovima i protestima studenata i pobunjenih građana, koji traju već duže od godinu dana, izveštava se samo uzgred i u najmanjoj dozvoljenoj meri.
Marinko M. Vučinić: Pseudo naprednjački patriotizam, genocid u Jasenovcu i naša kultura sećanja
Do koje najniže granice je ovaj najstariji list na Balkanu izgubio svoj nekadašnji uticaj i značaj može da svedoči i ova istorijska paralela. U vreme velikih protesta građana 1996 godine i 2000 godine jedno od mesta pored (i danas nezaobilaznog) RTS–a gde su se oni tada svakodnevno odvijali bila je i zgrada Politike kao jedno od oličenja antidemokratskog režima S. Miloševića. Danas više niko ne spominje Politiku i njeno sedište, jer je ona odavno izgubila status relevantne medijske i nacionalne institucije, jer je jasno prepoznato da se stavila u otvorenu i bezrezervnu službu diktatorskog i anticivilizacijskog režima A. Vučića.
Na njenim stranicama je otvoren prostor i za tekstove koji su namenjeni najtrivijalnijem veličanju velikog naprednjačkog vođe i stvaranje njegovog bizarnog kulta ličnosti. A i u većini tzv. objektivnih političkih analiza i kolumni objavljivanih u Politici istrajno se veličaju „istorijska“ i epohalna uloga A. Vučića u „razvoju i modernizaciji“ Srbije. Ali i njegova do sada neviđena i nedostignuta državnička mudrost i politička veština i „ogroman“ ugled koji on uživa u svetskim razmerama.
Očiti primer i prava metafora ove vrste udvorištva i slugeranjstva je tekst Vladimira Vukovića – „Kako je Vučić uništio lažnu elitu i vratio dostojanstvo narodu“ – objavljen 11. januara 2026. godine: “To su kočničari opšteg razvoja. Jer oni ne vole da svima bude dobro. Oni ne ne vole da im neki ’sendvičar’ dođe u priliku da pošalje dete na more, na fakultet, na usavršavanje negde u Milano, Pariz. Oni ne vole da je zemljoradniku dostupno da u ’Galeriji’ vidi nešto svetsko. Jer ako to svima bude dostupno, oni će prestali da budu ’elita’, pošto će se videti koliko su šuplji i prazni. A to je onaj isti Vučić koji razgovara sa svetskim državnicima na engleskom, ruskom, bogami i nemačkom. Zvuči otrcano, ali je istina – svetski a naš. To posebno smeta našoj lažnoj eliti. A Vučić je od Srbije napravio modernu silu koja se izdvaja a istovremeno nam je vratio nacionalni ponos i dostojanstvo i nije se odrekao naše tradicije. Naprotiv. Otvorio je prozor svakom seljaku. Dao mogućnost svima da 365 dana u godini vrede jednako, a ne samo na dan glasanja“.
Ovako intoniranih hvalospeva i panegirika namenjenih (dostojnih samo Severne Koreje) velikom naprednjačkom vođi ima na stranicama „objektivne“ i profesionalne Politike gotovo svakodnevno. Oni belodano svedoče na koji se nivo slugeranjstva i podaništva srozala ova naša nekada uvažavana novinarska institucija, koja je u svojoj burnoj istoriji imala mnogo posrnuća i padova. Ali sadašnja Politika je doživela apsolutni sunovrat i postala ogoljeni deo propagandističke mašinerije A. Vučića i njegovog diktatorskog režima spremnog da po svaku cenu brani svoj opstanak na vlasti i kleptokratsko-mafijaški sistem kojim su zarobili naše društvo.
O ovom nedostojnom i po svemu sudeći dalekosežnom sunovratu Politike takođe najbolje svedoči tekst „Bilo jednom u Politici – skice za portret redakcijskog života“ – izuzetnog novinara i pisca Bogdana Ibrajtera, u kome on ukazuje na zvezdane časove ovog lista. U njemu on nastoji da nas sa puno prava podseća šta su nekada bile ove novine i ko su sve bile njegova najuglednije karijatide, one su gradile i činile suštinsko određenje njenog ugleda i uticaja. On je između ostalog i navodio najznamenitija imena novinara i pisaca koji su bili novinari i stalni saradnici Politike: “Za 122 godine, kroz ‘Politiku’ su prolazile plejade i generacije blistavih pera: Pamte se mnogobrojni događaji svetskih razmera – ratovi, prevrati, prirodne katastrofe, događaji iz svakodnevnog življenja – za sve je to ’Politika’ bila ’mera i prozor u svet’“. Navešćemo ovom prilikom mali izbor imena o kojima je tako nadahnuto pisao Bogdan Ibrajter, znajući da smo mnoge nepravedno izostavili: Jurij Gustinčić, Vasa Popović, Leon Davičo, Živojin Balugdžić, Frane Barbijeri, Predrag Milojević, Đorđe Radenković, Moma Pantelić, Zuko Đumhur, Milan Mišić, Siniša Paunović, Miroslav Radojčić, Vasko Ivanović, Miodrag Maksimović, Žika Živulović- Serafim, Olga Božičković, Branka Otašević, Bogdan Tirnanić, Milan Vlajčić, Vasko Popa, Momo Kapor, Viktor Novak, Vladimir Dedijer, Dragiša Vasić, Grigorije Božović, Petar Kočić, Sima Pandurović, Ivo Andrić, Meša Selimović, Branko Čopić, Isidora Sekulić, Miloš Crnjanski, Branislav Nušić, Desanka Maksimović, Stanoje Stanojević, Veljko Petrović, Milutin Uskoković, Jovan Ćirilov.
Marinko M. Vučinić: Srbi na Kosovu i Metohiji i poštovanje evropskih vrednosti
Nažalost, Politika bez obzira što se njeni novinari često pozivaju na njenu tradiciju, to je sada očigledno uzaludni poduhvat, jer samo pogledajmo ko su danas“ korifeji“ njenog tzv. objektivnog i nezavisnog novinarstava – novinari i kolumnisti: Jelena Milić, Živorad Jovanović, Dejan Spalević, Vladimir Kršljanin, Zoran Avramović, Dragoljub Kojčić, Mirjana Čekrevac, Bojan Bilbija, Aleksandar Apostolovski, Orhan Dragaš, Nebojša Bakarec, Dejan Novaković, Nebojša Krstić, Vladimir Đukanović (u isto vreme je i kolumnista tabloidnog Kurira). Zar oni mogu biti dostojni nastavljači tradicije Politike, o kojoj sa toliko ljubavi i sentimenta govori Bogdan Ibrajter. Sada su to glavne, pretežno opskurne, perjanice naprednjačkog režima uvek pripravni da i na stranicama Politike podanički i poslušnički podrže i „objasne“ nam svaki „istorijski“ potez i „dalekovidu misao“ njihovog velikog vođe A. Vučića. Kada se uporede velika i teško dostižna imena koja su stvarala istoriju i tradiciju Politike i uporedimo ih sa sadašnjim naprednjačkim propagandistima zastupljenim danas na njenim stranicama možemo videti o kakvom civilizacijskom i profesionalnom padu i sunovratu ovoga lista se radi. Ostao je samo Kulturni dodatak, on još uvek ima svoje verne čitaoce, oni Politiku i kupuju samo subotom i to samo zbog njega. On je ostao kao neka vrsta rečitog podsećanja na vremena kada su u Politici objavljivali najugledniji naši pisci, esejisti, naučnici i novinari.
Današnja uređivačka koncepcija Politike kao dela propagandističkog pogona naprednjačkog režima A. Vučića samo je još jedan dokaz više do koje mere su u našem društvu razorene sve najznačajnije nacionalne i kulturne institucije jer su i one stavljene u otvorenu službu ovog anticivilizacijskog, kleptokratskog i diktatorskog režima. Zasnovanog iznad svega na širenju straha, nasilja, primitivizma, negiranja istine, poslušništva, klijentelizma i uništavanja svih elementarnih demokratskih pretpostavki za funkcionisanje društva u kome će se poštovati znanje, kompetentnost, kultura, tolerancija, pluralizam, ljudska i nacionalna prava, sloboda govora i mišljenja, podela vlasti i republikanske vrednosti i ideali vrline. Zato u Politici nije bilo više mesta za Ljubodraga Stojadinovića, Gorana Markovića, Branka Milanovića, Cvjetina Milivojevića, Borisa Begovića, Boška Jakšića, Miloša Kovića, Slobodana Antonića, Mišu Djurkovića i mnoge druge značajne pisce, istoričare, naučnike i novinare koji imaju kritički odnos prema sve pogubnijim i razornijim kretanjima u našem društvu.
Zapitajmo se zato danas šta je zaista ostalo u današnjoj Politici od načela koje je uspostavio V. Ribnikar u uvodniku „Zadatak nezavisne štampe“ koji je napisao za njen prvi broj, (izašao je 12 januara 1904. godine). Politika je pokrenuta kao list koji će biti organ slobodne misli, služiti opštem napretku a ne pojedinim partijskim interesima, podsticati modernizaciju i unapređenje društva i biti osnova nezavisnog i objektivnog novinarstva. Međutim, i ovaj jubilej 122 godina od pokretanja ovog lista će proći, ali ostaje neporeciva činjenica da je Politika danas samo bleda uspomena i senka nekadašnjeg uticaja i ugleda u našoj javnosti i društvu.
