Piše: Brenda Has
Mrzovoljni diktator s naočarima za sunce i gomilom medalja na grudima, parlament u haosu, a narod ućutkan pendrecima i prepunim zatvorima. Na tako nešto obično pomislimo kad čujemo izraz „banana republika“.
Sam termin skovao je američki pisac O. Henri (pravo ime: Vilijam Sidni Porter), koji je pobegao u Honduras 1896. godine kako bi izbegao optužbe jedne teksaške banke za proneveru.
U primorskom gradu Truhilju, posmatrao je kako američka kompanija United Fruit dominira na železnici i dokovima, a ima i značajan politički uticaj. To ga je inspirisalo da napiše roman „Kupus i kraljevi“ (1904) o izmišljenoj republici Ančuriji – „maloj, pomorskoj banana republici“ čija se vlada rukovodila interesima moćne strane korporacije.
„Od tada taj izraz, američki naučnici, novinari, političari i pisci koriste kao sinonim za korumpiranu, propalu državu“, ukazuje Karlos Dada, suosnivač i direktor informativnog portala iz Salvadora El Faro. On je i sam izveštavao iz Centralne Amerike o moći, korupciji, kriminalu.
Više od kompanije za voće
Dada podseća da su prvobitne „banana republike“ bile četiri centralnoameričke zemlje – Honduras, Gvatemala, Nikaragva i Kostarika. Tamo su američke kompanije za banane, United Fruit i Standard Fruit (sada poznate kao Chiquita i Dole), kontrolisale velike površine u tim zemljama, ali i tamošnji politički život.
Uz podršku Vašingtona, firme su pomagale u instaliranju lojalnih vlada i vršile pritisak ili uklanjale lidere koji bi im se opirali.
„Banana republike su verovatno najbliže što su Sjedinjene Države ikada bile kolonizatorskoj sili – ali bez zahteva i odgovornosti koje su kolonizatori imali nad kolonizovanima na nekim drugim mestima“, naveo je Dada u eseju na tu temu koji je dostavio za DW.
Zloglasni primer dogodio se u Gvatemali nakon što je njen demokratski izabrani predsednik, Hakobo Arbenz, pokušao da preraspodeli neiskorišćeno zemljište na plantažama. Ta potez ugrozio je posede kompanije United Fruit, koja je u jednom trenutku kontrolisala ogromne površine obradivog zemljišta u Gvatemali.
U junu 1954. Arbenz je svrgnut u puču koji je sponzorisala CIA kako bi se zaštitio profit kompanije za proizvodnju voća, a Arbenza je zamenio brutalni režim vojne hunte koju su podržavale SAD.
Meksički muralista Dijego Rivera (suprug Fride Kalo) zabeležio je taj događaj u delu „Slavna pobeda“, prikazujući kompaniju United Fruit, CIA i američke zvaničnike kao glavne aktere u padu Arbenza.
Kolonijalno nasilje, tada i sada
Sistem banana republika odneo je i brojne ljudske živote. Protesti radnika na plantažama banana često su se završavali nasiljem. Najpoznatiji je pokolj iz Kolumbije 1928. godine, kada je vojska pucala na radnike u štrajku kompanije United Fruit zbog zahteva za boljim platama i uslovima rada. Među žrtvama su bili žene i deca. Dobitnik Nobelove nagrade za književnost Gabrijel Garsija Markes kasnije je utkao verziju tog nasilnog događaja u svoj roman iz 1967. „Sto godina samoće“.
Američka istoričarka Aviva Čomski tvrdi da je kolonijalno nasilje isto toliko deo sadašnjosti, koliko i prošlosti. Ona pritom ukazuje na nedavne događaje u Gazi, Venecueli, pa i u Mineapolisu u SAD.
„Optužbe na račun žrtava da su one u stvari nasilne i opasne, da su one pretnja po nacionalnu bezbednost, da su to teroristi kojima je potrebna snažna ruka vojne represije da bi se držali pod kontrolom – sve to i dalje svaki dan čitamo u vestima“, kaže ona za DW.
I SAD su banana republika?
Termin „banana republika“ koristio se u političkim komentarima u SAD i nakon upada u zgradu Kapitola 6. januara 2021. Čomski, međutim, smatra da takva tumačenja „posmatraju samo rezultate, a ne i uzroke“.
Ona i SAD opisuje kao banana republiku, jer je, kaže, model eksploatacije radnika/robova na plantažama „podjednako izvor istorije SAD, koliko i istorije Hondurasa“.
Ogromna prekomerna potrošnja u Sjedinjenim Državama „rezultat je naše kolonizacije svega – od zemlje, do atmosfere“. Drugim rečima: banane, odnosno kolonijalna eksploatacija, učinili su da SAD postanu ono što su danas“.
Aviva Čomski ukazuje takođe da se u SAD nerado govori o toj dugoj istoriji podržavanja pučeva širom Latinske Amerike i u drugim delovima sveta. Ona to ilustruje i vicom koji je kružio Latinskom Amerikom nakon događaja na Kapitolu: „Zašto nikada nema puča u SAD? Zato što tamo nema američke ambasade.“
Pežorativno ili opisno?
Američka naučnica i lingvistkinja En Karzan primećuje da je izraz „banana republika“ donekle promenio značenje, što je i tipično za žive jezike. Iako se prvobitno odnosio na istorijske događaje i okolnosti, „vremenom je termin počeo da se povezuje i sa drugim karakteristikama nekih od tih zemalja, kao što su nestabilnost, vlast u rukama vojske ili diktatora, a ponekad i korupcija. Pritom su te zemlje, važno je to zapamtiti, često eksploatisale strane korporacije“, podseća Karzan za DW.
Danas se termin koristi i za zemlje koje nemaju takvu korporativnu ili istoriju izvoza robe. Karzan dodaje da je takva proširena upotreba stvorila dvosmislenost oko termina. „To je obično pogrdni termin – i to je manje sporno. Ali vredi se zapitati šta tačno mi – ili neko drugi – želimo da kritikujemo terminom ’banana republika’“, dodaje ona.
Čomski se nadovezuje: „Ako se to odnosi na neku navodnu ’urođenu’ karakteristiku naroda, onda je taj izraz rasistički i pogrdan“, kaže ona. „A ako se odnosi na istorijske odnose koji su potkopavali suverenitet, onda je to koristan termin.“
Ta razlika je važna, jer, kako kaže, postoji tendencija da se siromaštvo, nasilje i korupcija tretiraju kao nešto što je Centralnoj Americi „urođeno“. Ona pritom ukazuje na to kako je predsednik Džo Bajden jednom pokušao da se pozabavi „osnovnim uzrocima“ migracije, siromaštva, nasilja i korupcije. A da se zaista zapitao koji su ti osnovni uzroci, kaže Čomski, „morao bi da prizna da su upravo njegova ’rešenja’ – američka vojna kontrola, pomoć i investicije – uzrokovali te probleme.“
Izraz „banana republika“ otada se proširio i na druge jezike, pa i na nemački, francuski ili španski. Čomski ukazuje da se on koristi i u Latinskoj Americi, u političkom ili akademskom kontekstu. Tamo, međutim, gotovo niko i ne razmišlja o tome da li je taj termin politički korektan ili nije, jer to odvlači pažnju od ružne stvarnosti.
„Moramo biti u stanju da razgovaramo o istorijskim odnosima koji su potkopali nečiji suverenitet, a ne da se pretvaramo da je svaka zemlja kao neka kugla koja se slobodno kotrlja po bilijarskom stolu pod jednakim uslovima.“
Izvor: DW
