U maju 1977. bjelopoljski maturanti su nagrađeni da umesto na matursku ekskurziju idu na slet posvećen Mašalu Titu. Da mu mašemo zastavama. A toliko smo o toj ekskurziji sanjali. O našim školskim drugaricama. O nekažnjenoim opijanju do besvesti. O novim gradovima. Potrpali su nas u autobuse i odveli u kasarinu na Banjici. Beograd nismo ni videli.
Piše: Nebojša Jevrić
Počeo sam da potpaljujem nezadovoljstvo i kaženjen najstrašnijom kaznom – izbacili su me sa sleta! Nisam smeo kući nazad u strahu od kazne.Obrukao roditelje, ugledne prosvetne radnike. Jeo sam u Ekspres restoranu „Zagreb“. Tu sam upoznao Makarija.
Makrije, jedan od stotine studenata koje su šezdesetosme primljeni na filozofiju. Iako je bio maj nosio je vojnički šinjel kupljen na otpadu i ofarban u crno. Samo mu je dugmad promenio. Išao je od stola do stola i jeo ono što su gosti ostavili nepojedeno. Tako se prehranjivao. Imao je riđu kosu i bradu i prodavao „Student“ po ceni „Daj koliko imaš.“
Krupan dinarac obilazio je holove fakulteta gde su besplatno ostavljali gomile “Studenta“ kupio i nosao po kafanama. Bio sam u nepoznatom gradu i pozvao sam ga da sedne za sto. Doneo mu pivo koje je on na dušak ispio. Od tada smo sve do njegove smrti bili prijatelji.
Što se fakulteta tiče položio je sa devetkom samo antičku filozofiju.Više ga nije zanimalo. Bio je zaljubljen u Diogna i duboko nesrećan što u Beogradu nije bilo nekog bureta u koje bi mogao da se useli. Zato je kad ode u selo ubacivao slamaricu u badanj i u njemu noćivao na opšti užas seljaka koje je prezirao kao i građane, uostalom.
Od seljačkh poslova voleo je jedino kosidbu i navrtanje jazova sa vodom. Išao je na Sinjavinu da kosi „jarac“ , najtvrđu planinsku travu. „Nije dovoljno samo izučavati filozofiju, treba je i živeti“ umovao je. I on je živeo. Bio je prvi i posledni kiničar u Beogradu. Propovedao je svima i na svakom mestu. Pričao o Hiparhiji, kiničarki, koju su prosili najbogatiji Atinjani, a ona sve svoje bogatstvo podelila prosjacima. Probušila je na vreći tri rupe – za glavu i ruke, obukla vreću i otišla za Kratetom, Diogenovim učenikom. Uvek su jeli na trgu (što se smatralo vrunskim prekršajem) i javno vodili ljubav. Zbog čega su bičevani.
Makarije je u džepovima uvek imao sitnih para koje je davao prosjacima. Njemu ništa nije trebalo.
Spavo je jedno vreme u redakciji „Studenta“ na strunjačama, na kojima su pale za slobodu mnogobrojne buduće novinarke. Kao pravi kiničar smatrao je da treba uzimati samo one žene koje niko drugi neće. Jer jedino će ti one biti zahvalne. Ljolja Drhtulja je bila mudro stvorenje koje je on obožavao. Studentkinja novinarstva imala je rano propale prednje zube i desnu ruku koja joj se tresla. Zbog te ruke su je i zvali Drhtulja.
Jedne ljute zime skupio je hrabrosti i zakucao na njena vrata.
„Ja joj kažem samo da prenoćim, može i na patosu, a ona me uvuče kod sebe u krevet. Dugo se petljala oko mog učkura koji je bio vezan u mrtvi čvor a onda me je zajahala.
Završim ja jednom a ona mi uzme Hadži Mušana u onu ruku što joj se trese, pridiži pet minuta, kad on đipi ko jarac .Završim i drugi put kad ga ona opet uze u onu ruku. I tako do svitanja. Jahala me dok nije baldisala od umora.“
Ali žensko ne bi bilo žensko da se sutradan, pre redakcijskog, nije svim novinarkama pohvala koliko je puta Makarije Drekalović teslačio.
„Maki, što ti mene izbegavaš? Večeras da dođeš kod mene na večeru. Ko zna šta ti jedeš?“ zacvrkutala je prvo Zoca Slikarica, likovna urednica, prelepa brineta.
Ljoljina priča nije ostavila ravnodušnim ni ostale Ljoljine mnogobrojne prijateljice iz studentskog doma „Karaburma“, koje su volele da se druže sa njom jer je bila vrhunska novinarka a i pametnija od ostalih. O jadu su Makarija te zime zabavile. Toliko da je na Diogena zaboravio.
A da ih odbije bilo mu je ispod časti. Na kraju je završio u budoaru ĆNH (ćerke narodnog heroja) i direktorke SKCa.
„Viđi, opstanka ovde poštenom kiničaru nema. Idem u moje selo. U moj badanj sa slamom.“ I zaista je svoju pretnju uskoro ostvario. Vratio se u Kuče i sećao sa setom beogradskih dana. Odneo je sa sobom jedino „Istoriju helenske etike“ čika Miše Đurića. I brus za kosu koju su mu darivali šverceri iz Trsta.
Izvor: in4s
