Lovac u raži između kvarnih bumera i čednih zumera
Pre sedamdeset pet godina DŽ. D. Selindžer, izašavši iz rata s post traumatskim stresnim poremećajem, stekao je slavu bestselerom Lovac u raži, a njegov književni junak Holden Kolfild postao je alter ego “pobunjenika bez razloga” iz generacije “bebi bumera”. Potom se, izbegavajući publicitet kao “Greta Garbo književnosti”, osamio u kući blizu Korniša, u Nju Hempširu, što je rasplamsavalo senzacionalističku znatiželju, tračeve i osvetničko pamćenje bliskih; voleo je žene znatno mlađe od sebe i naglo raskidao te veze; više od 50 godina pisao je kao da traga za prosvetljenjem, a ništa od toga nije objavljivao jer je to smatrao ugrožavanjem privatnosti. Umro je u 91. Njegov Holden Kolfild se u 75. dobro drži, kažu, zahvaljujući zumerima, domorocima interneta, među kojima Selidžerov jezik snažno rezonuje
Godine 1953. tridesetjednogodišnji Selindžer bio je na zabavi kada je u suprotnom uglu sobe ugledao šesnaestogodišnju Kler Daglas, ćerku engleskog likovnog kritičara Roberta Langdona Daglasa, studentkinju druge godine na Redklifu (tada sestrinskoj školi Harvarda, gde su studenti bili samo muškarci). Od njene prijateljice je dobio njenu adresu i započeli su vezu koja se pretežno sastojala od pisama i telefonskih poziva. Kada bi Kler Daglas s vremena na vreme posećivala Selindžera, spavala bi u njegovom krevetu, ali njihova veza je bila isključivo platonska.
Selindžer je na neko vreme bio zaćutao, pa se Kler udala za čoveka po imenu Moker, sa kojim je bila u srećnom braku sve dok Selindžer nije odlučio da se vrati. Tada je napustila studije i došla u Korniš u Nju Hempširu da živi sa njim povučeno. Venčali su se 17. februara 1955, a za venčanje joj poklanja primerak priče o Freni Glas.
Moker, prvi muž Kler Daglas, bio je pobožni hrišćanin pa se, dok je bila u braku sa njim, Kler interesovala za hrišćanstvo. Udajom za Selindžera prihvatila je vedantu, jedan od sistema indijske filozofije. Zajedno su provodili popodneva meditirajući, vežbajući jogu i čitajući svete vedantske tekstove.
U uvodu u knjigu Podignite visoko krovnu gredu, tesari (1963) Selindžer će čitaoca zamoliti da ako želi da posveti pažnju toj knjizi, zamisli da je posveta podeljena na četiri dela – po jedan za Kler, za njegovo dvoje dece i za samog čitaoca. To je knjiga u kojoj je citirao antičku lirsku pesnikinju Sapfo sa Lezbosa, često proglašavanu za desetu muzu: “Visoko podignite krovnu gredu, tesari. Kao Ares stiže mladoženja, mnogo viši od visokog čoveka…”
“Čitavog dana čitao sam stihove iz Vedante. Bračni drugovi treba da služe jedno drugom. Uzdižu se, pomažu, podučavaju, jačaju jedno drugo, ali pre svega da služe. Decu da podižu časno, s ljubavlju, ali da ih ne vezuju za sebe…”
Njegova ćerka Margaret Selindžer u knjizi Lovac na snove (Dream Catcher 2000) gotovo osvetnički ukazuje da se stvarni život njenog oca razlikuje od književne fikcije. Piše da su njeni roditelji živeli u tom divljem i šumovitom mestu, u svetu lepih snova, a da nisu mogli i nisu hteli da se nose sa stvarnošću. Njen otac, poznati pisac, jedan od onih ljudi koji ne mogu ni da zavežu pertle, lebdeo je između sna i noćne more, poput ljuljaške iznad ponora.
Tvrdi da je zamolio njenu majku da ne nosi prtljag sa sobom u Korniš, kako je ništa ne bi podsećalo na bivši studentski život. Uništila je sve svoje papire, uključujući drame koje je do tada napisala. Sa potpunim prezirom je gledao na njene odnose sa prijateljima i rođacima. Rugao se svakome ko bi mogao da joj postane prijatelj, kao i njenim naklonostima.
Pre nego što su se venčali, majka i otac su se često družili sa njegovim prijateljima putujući u Njujork ili Boston. Nakon udaje, ona je bila toliko izolovana od svega i svih da je počela da se oseća kao zatvorenik. U usamljenoj kući bez grejanja i tople vode, Selindžer je zahtevao da mu mlada supruga kuva složene, zdrave obroke i pere posteljinu dva puta nedeljno. Verovao je da bez ovih uslova neće doći do kreativnog prosvetljenja.
Od trenutka kada se rodila, Margaret kaže da je bila prepuštena sama sebi. Družila se s drvećem. Najbliži susedi bili su sedam starih, mahovinom prekrivenih nadgrobnih spomenika. Kao mala je mnogo plakala, a kako njen otac nije mogao da podnese detinji plač, sagradio je kabinu daleko u šumi, da bi na miru pisao.
Jednom se, kaže, poverio prijatelju da je za njega pisanje služba i put ka višoj istini i prosvetljenju. Kada bi sišao da komunicira sa običnim smrtnicima, umeo je da bude zabavan, pun ljubavi i pažljiv; posedovao je neverovatan šarm, ali teško nesrećnicima koji su se usudili da prekinu njegove kreativne potrage. Bio je sklon da tako nešto smatra svetogrđem.
Margaret piše da je u detinjstvu često bila bolesna, ali da je Selindžer odvraćao Kler od traženja medicinske pomoći i lečio decu akupunkturom, drvenim iglicama, a da se čudio što su njegova deca i njihova majka toliko osetljivi na bol. Tvrdila je da je u sopstvenom lečenju primenjivao homeopatiju i da pio sopstveni urin.
Prema Margaretinom pisanju, jedne zime mnogo godina kasnije, majka joj je priznala da je na ivici nervnog sloma. Tokom putovanja u Njujork sa Selindžerom, Kler je uzela Margaret iz hotela i pobegla. Nekoliko meseci kasnije, Selindžer ju je ubedio da se vrati u Kornvol. Na kraju je 1966. u tužbi radi razvoda Kler Daglas tvrdila da bi “nastavak braka ozbiljno narušio njeno zdravlje i ugrozio njen razum”.
Selindžer i Kler Daglas razvode se nakon 12 godina braka, u septembru 1966. Nakon što je Margaret objavila knjigu, Selindžer je s ćerkom prekinuo svaki odnos i tako je ostalo do kraja njegovog života.
Metju Met Selindžer, drugo dete Džeroma Selindžera i Kler Daglas, rođen je 13. februara 1960. On je ostao u doživotnom prijateljstvu sa svojim ocem i žestoko je čuvao njegovu privatnost. U pismu “Njujork Obzerveru” napisao je da njegova sestra ima “problematičan um” i da on ne prepoznaje čoveka kojeg ona opisuje u svojoj knjizi.
SUMMER OF LOVE 1967
U to vreme razveden, autor Lovca u raži bio je samotnjak koji nije bio posebno politički nastrojen. Nije učestvovao u kontrakulturnom hepeningu onih koji su rasli uz njegove junake, takozvanom Summer of love1967.
Na terenu za polo parka Golden Gejt u San Francisku 4. januara 1967. skupilo se 20.000 do 30.000 ljudi na masovnom kontrakulturnom skupu “Human Be-In”. Naziv je bio igra reči nastala po uzoru na sit–ins pokret za građanska prava, oblik protesta u kojima demonstranti zauzmu neko mesto i ne napuštaju ga do ispunjenja zahteva. Organizatori su pokušavali da spoje hipike iz četvrti Hejt-Ešberi San Franciska sa političkim aktivizmom studenata Univerziteta Berkli, koji su branili mesto okupljanja u kampu. Skup u polo parku je bio odgovor na odluku guvernera Kalifornije da u oktobru 1966. zabrani upotrebu psihodelične droge LSD.
Okupljenima su se obratile ikone kontrakulture kao što su Timoti Liri s čuvenom formulom “Turn on, tune in, drop out” (Uključi, podesi, izađi) koja je postala praktično slogan nove kontrakulture, Alen Ginsberg i Geri Snajder.
Slobodna ljubav je bila prihvaćena i pre masovnog dolaska gurua, meditacije i indijske duhovnosti u američku omladinsku kulturu. Novi oblici rokenrola pulsirali su radio-talasima.
Nakon što je 1965. u SAD došao Baktivedanta Svami Prabupada, osnivač-učitelj Međunarodnog društva za svest o Krišni – duhovni pokret Hare Krišna, “Hare Krišna, Hare Krišna” postaje zvuk njujorških i kalifornijskih ulica i deo tadašnje pop kulture. U periodu 1967–1970. sledi najezda indijskih gurua u Ameriku. Član Bitlsa Džordž Harison je u to vreme upoznao indijskog muzičara Ravija Šankara i učio sviranje na sitaru koji su Bitlsi koristili u pesmi Norwegian Wood (1965). Harison je 1967, sa decom cveća u pratnji, svirao nešto istočnjačko tokom sesije u parku Golden Gejt.
Nastupili su legendarni rok bendovi poput Grateful Dead i Jefferson Airplane. To mirno okupljanje bilo je uvod u “Leto ljubavi”. Kasnije te godine, privukavši hiljade mladih u San Francisko, Džoan Baez je sedela na uglu ulica Hejt i Ešberi i pevala.
Leto ljubavi 1967 (Summer of love1967) u Americi odjekuje kao u Parizu Sorbona 1968, mada posle velike žurke sa hipicima, decom cveća, dolazi period intenzivnijih socijalnih protesta bebi bumera (okupacija Berklija, sukobi na konvenciji Demokratske stranke u Čikagu, antiratni protesti, crnački marševi, protesti protiv rata…)
Angus Džonston, istoričar sa Univerziteta Njujork i zagovornik američkog studentskog organizovanja na portalu StudentActivism.net piše dragim tviter izbeglicama (Hello fellow Twitter Refugees) kako ne zna kada je prvi put pročitao Lovca u raži. Verovatno je to bilo u osnovnoj školi. Džonston objašnjava da je tada znao za Elvisa Prislija i Badija Holija, ali još uvek nije video Buntovnika bez razloga, tako da je Holden Kolfild bio njegovo prvo pravo upoznavanje sa otuđenjem tinejdžera 1950-ih. “Kada desničari nostalgično razmišljaju o ‘jednostavnijem vremenu’ mita o pedesetim, segregacija i seksizam su standardni odgovori. Ali Holden Kolfild me je rano naučio da ta era nije bila piknik čak ni za bele dečake. Nikada nisam poverovao u ideju da su pedesete godine prošlog veka bile zlatno doba, a najviše zahvaljujući Holdenu Kolfildu.”
Luis A. Rupreht, profesor religijskih studija na Državnom univerzitetu Džordžije u Atlanti, ocenio je da je knjiga Lovac u raži bila mnogo više od manifesta za publiku srednjih tinejdžerskih godina, užasnutu ogromnim uticajem “lažnjaka” u svetu odraslih. Bila je to priča o osetljivoj duši neprilagođenih koja upozorava.
Američki pisac kratkih priča Filip Rot je 1974. godine napisao da su mladi u Selindžerovim junacima prepoznavali sopstvene probleme i osećanja otuđenosti.
OSAMNAESTOGODIŠNJA DŽOJS MEJNARD SE OSVRĆE NA SVOJ ŽIVOT
Džojs Mejnard, brucoškinja Univerziteta Jejl, imala je 18 godina kada je 23. aprila 1972. u magazinu “Njujork tajms” objavila esej pun sarkazma i tuge pod naslovom “Osamnaestogodišnjakinja se osvrće na svoj život”, u kome je govorila kao da je neverovatno umorna od života.
Fotografija na naslovnoj strani tog nedeljnog dodatka “Njujork tajmsa” je pokazivala spontanu, rano sazrelu devojku bez šminke, krupnih očiju, sitne građe, malih grudi, tamne raščupane kose s nestašnim šiškama i prkosnim osmehom, u iznošenim, širokim farmerkama i sivom džemperu… “Njujorker” piše da je Džojs Mejnard inače tokom svog prvog semestra na Jejlu ubedila omladinsku reviju “Seventin” da je odveze avionom u Fort Vort u Teksasu, radi učešća na izboru za Mis Tinejdž Amerike.
Džojs u “Njujork tajmsu” piše kako svaka generacija misli da je posebna – njeni baka i deka jer se sećaju konja i kočija; roditelji Velike depresije, oni stariji od nje su poznavali Crveni strah Koreje, Čaka Berija i bitnike. Njena starija sestra je posebna jer je pripadala prvoj generaciji tinejdžera – pre njih ljudi u tinejdžerskim godinama su bili adolescenti.
Džojs kaže da pripadnici njene generacije, kao preterano anksiozni pacijenti na analizi, čuvaju traume svog detinjstva: kubansku raketna krizu i Kenedijevo ubistvo, način na koji udovica Džeki Kenedi preživljava tragediju, poslednji pozdrav Kenedijevog malog sina Džon-Džona i ubistvo pred kamerama atentatora Osvalda.
Nikada nije mogla da zamisli kako previše hladna, smirena i savršena Džeki Kenedi ide u kupatilo. Knjiga o njoj je puna slika u boji: Džeki u besprekornoj žutoj lanenoj haljini slika; Džeki na plaži sa Karolinom i Džon-Džonom; Džeki jaše slonove u Indiji i Džeki, u dugoj beloj haljini, pozdravlja Hruščova kao Snežana koja dočekuje jednog od sedam patuljaka.
“Ne, ja nisam izdala Džoan (Baez) u svom obožavanju. Džoan je bila lepa, ali ljudska kao i mi; a Džeki je bila magična. Kada se, godinama kasnije, udala za grčkog brodovlasnika Onazisa (kojeg naziva Rumpelštilhen – kao lik iz Grimove bajke), osećala sam se kao dete koje otkriva, u fioci svog oca, kostim Deda Mraza.”
Na tada često pitanje “Gde ste bili kada ste čuli?” Džojs Mejnard odgovara da je 22. novembra 1963. kad je u Dalasu ubijen Kenedi, za nju bila rođendanska zabava koja je morala biti otkazana, a Armstrongov hod po mesecu tokom misije Apolo 1969. označila je njena prva puna limenka piva.
Najmanje godinu dana, verovatno i duže, opsednuta je dijetama i mršavošću.
“Kada govorim o seksu, obraćam se trećem licu, govoreći o ‘stidu nevinosti’ koji posmatram u kampusu – nesposobna da priznam da sam posramljena devica – ja sama.”
Piše da pripada generaciji neispunjenih očekivanja. “‘Kad budeš starija’, obećala je moja majka, ‘moći ćeš da staviš karmin.’ Ali kada je došlo vreme, naravno, karmin se nije stavljao.”
“Kad budemo veliki, igraćemo tako”, šaputali su ona i njeni prijatelji gledajući kako Čabi Čeker izvija pesmu American Bandstand, ali kaže da nisu nasledili nikakve plesne korake, već da je njihov ples bio mlitavo, bezoblično sleganje ramenima uz razblaženu muziku koja retko tera noge da tapkaju…
“‘Samo sačekajte dok ne budemo mogli da glasamo’, rekla sam, prepuna žara, spremna da postim, smrzavam se, marširam i umrem za mir i slobodu dok je Džoan Baez, bosa, pevala We Shall Overcome. Pa, sada možemo da glasamo i dovoljno smo stari da idemo na skupove, kucamo na vrata i mašemo transparentima, i odjednom to više nije važno.”
Kaže da su u Ameriku došli Bitlsi, ali ne oni simpatični dvojnici u odgovarajućim odelima sa frizurama i pesmama koje su ih terale da plaču, već kao loša šala – ostareli, bradati, neskladni.
“A Vijetnamski rat smo nasledili odmah nakon vrha talasa – prekasno da spalimo regrutacione kartice i prerano da ne budemo regrutovani. Dečaci iz 1953 – moje godište – biće poslednji koji će otići…”
U svetu u kome su im vojni zvaničnici govorili: “Morali smo da uništimo selo da bismo ga spasli”, Dilanovi stihovi za njene vršnjake imaju čudan smisao, ne razumeju ih, ne povređuju njihova osećanja jer su, kaže, navikli na nelogične stvari i ništa ne shvataju previše ozbiljno.
Ležerna kasapska operacija u filmu MASH, crni humor Kurta Voneguta i omot albuma koji prikazuje Džona i Joko, bez sedla, za njih su, kaže, deo opšteg apsurda.
Kaže da nikada nije shvatala Pokret za oslobođenje žena ozbiljno, a da su njene feminističke ideje nestale pri pomisli da odustane od ajlajnera baš kada ga je otkrila.
Ona je želela da bude na strani lepih, gracioznih ljudi, a Pokret za oslobođenje žena izgledao je obično i negraciozno – osim Glorije Stajnem (koju je članak “Nakon crnačke moći, oslobođenje žena” iz 1969. katapultirao do nacionalne slave feminističke liderke).
“Pokret za oslobođenje žena je još uvek bio nov i stran, sugerišući – deci u uzrastu još uvek nedefinisane seksualnosti – stvari poput lezbejstva i biseksualnosti. Nismo savladale jedno – kako bismo se mogle nositi sa mogućnošću dva?”
Pročitavši taj esej osamnaestogodišnje vršnjakinje Lovca u raži, tridesettrogodišnji DŽ. D. Selindžer je od redakcije dobio adresu Džojs Mejnard i krajem aprila 1972. napisao joj je pismo u kome je pohvalio njen talenat i očinski je upozorio na opasnosti sa kojima se suočavaju ambiciozni pisci.
U odgovoru već 2. maja Džojs Mejnard piše: “Dobiti pismo od DŽ. D. Selindžera bilo je kao dobiti pismo od Holdena Kolfilda, ali napisano samo meni. Holden Kolfild mi govori koliko sam divna, savršena, voljena i briljantna. Bila je to prilično jaka droga. Bila je to jedina droga koju sam uzimala na fakultetu”.
Selindžer se zainteresovao za život ove talentovane osamnaestogodišnje studentkinje Univerziteta Jejl koja do 1972. nikada nije pretpostavljala da bi nekoga zanimalo da čuje glas devojke kakva je ona zaista bila.
Kad ju je posle duge prepiske i sve češćih telefonskih poziva neočekivano pozvao da ga poseti, Džojs se konsultovala sa svojom majkom. Ona se kao studentkinja udala za njenog oca profesora. Fredel Mejnard je tada imala četrdeset devet godina i, kako zlurado primećuje jedan od Selindžerovih biografa, možda je sanjala da bude tašta “samog Selindžera”. Zajedno su isplanirale “kostim” koju će Džojs nositi na prvom susretu. Pred Selindžerom se pojavila krhka, u smešnoj haljini sa uzorkom slova A. Gledala ga je kao dete, širom otvorenih očiju…
“Nosiš isti sat kao na fotografiji. Hajde da doručkujemo!”
Njihov prvi zajednički obrok bio je pomalo iznenađenje za Džojs, koja je bila umorna od putovanja i gladna. Na stolu su bili sir čedar, orasi, hleb i jabuke.
Nekoliko sati nakon što su se upoznali, poljubio ju je i rekao: “Previše znaš za svoje godine. Ili ja znam premalo za svoje”. Veče se završilo projekcijom filmova na projektoru, tokom koje je Džojs zaspala.
Posle kratkog boravka u usamljenoj Selindžerovoj kući, vratila se na univerzitet. Do kraja prvog semestra mnogo puta je vikendom stopirala na autoputu I-91 kako bi provela vikenda u Selindžerovoj kući u Kornišu. Ponekad se, na njegov predlog, javljala da je bolesna kako bi ostala duže.
U septembru 1972. pozvala je Džerija: “Izvuci me odavde!” Napustila je univerzitet, izgubila stipendiju i preselila se kod Selindžera. Prihvatila je njegovu samotnjačku rutinu ispunjenu šetnjama sa njim i njegovim psom, dijetalnom hranom i starim filmovima.
Dok je živela sa Selindžerom, adaptirala je svoj esej “Osvrt unazad” koji je proširivala u memoare. Selindžer, koji je živeo od autorskih honorara za svoj dotadašnji opus, objavio je 1965. u “Njujorkeru” Hepvort 16, 1924 – svoju poslednju priču od 25.000 reči.
Selindžer nije odobravao prvi ugovor za knjigu Džojs Mejnard. Tvrdio je da su je izgledi za književni uspeh učinili “svetskom, pohlepnom, gladnom osobom…”
Jednog dana, kada je reporter njuzmagazina “Tajm”, koji je čuo da njena knjiga izlazi, telefonom pitao da li je istina da Džeri živi sa njom, Selindžer je reagovao ljutito:.
“Sve do čega mi je ikada bilo stalo. Uništavaš sve…” I šištećim glasom koji je plašio hladnoćom dodao: “Nema nade za tebe, Džojs…”
Prolazi dugo vreme teške napetosti. Već je pala noć kada se Džeri vraća u sobu i leže u krevet, ona mu šapuće: “Nikada više nikome neću pričati o tebi”.
“Glupa, glupa devojčice. Imaš li pojma koliko sam se umorio od tebe?”
Nastavak u sledećem broju:
Izvor: Vreme
