Piše: Vule Žurić
RTS Izdavaštvo je knjigom o Zoranu Radmiloviću na radiju i televiziji pokrenulo ediciju „Stereografija“ posvećenu glumcima koji su ostavili dubok trag u istoriji srpskog radija i televizije. Ne menjajući oprobani recept, s Markom Misiračom kao priređivačem, iz štampe je izašla još jedna pažnje i hvale vredna knjiga o još jednom našem glumcu kog su najšire narodne mase zavolele i zapamtile kao vanserijskog komičara a čija će se istinska veličina sagledavati i u dometima koje je ostvario igrajući upečatljive likove sve samih klasika domaće, ruske i ostatka svetske književnosti – o Miji Aleksiću.
Neka mesta su nam važnija od svih drugih u koja smo zalazili. Svako od nas ima svoj omiljeni grad, neku ulicu u njemu, u toj ulici kakvu zgradu, njen sprat, stan na tom spratu, kutak tog stana. Ili možda kakav proplanak, stazu kroz šumu, nebo nad visokim krošnjama. Meni su, na primer, za srce prirasle skučena sala sarajevske Kinoteke i velelepna dvorana nekada Radničkog univerziteta, danas Bosanskog kulturnog centra. Iako je moj otac tu bio došao da studira, pa se oženio, dobio posao a onda i mene, to mesto je kao pravi Sarajlija zvao Templ. Pre stotinu godina, na tom mestu je bio podignut najveći jevrejski hram na Balkanu. Ubrzo su ga srušili nacisti, da bi polovinom šezdesetih tu izniklo zdanje koje bi po funkciji najpre moglo da podseti na Kolarac, a po enterijerima na Dom sindikata. Naročito sama velika dvorana, koja je meni ličila i na onu u zdanju UN na Ist Riveru.
Tamo je, na zasedanjima Generalne skupštine govor držao Če Gevara, a cipelom o sto udarao Nikita Sergejevič Hruščov, dok sam ja u sarajevskom Templu sa mamom gledao filmove Čarlija Čaplina, a sam „Smisao života Montija Pajtona“ i „Bilo jednom u Americi“ Serđa Leonea. U toj dvorani je pred sam kraj sezone mira svirao i Big bend tada Radio-televizije Beograd. Polovinom osamdesetih sam, opet u maminom društvu, iz petog-šestog reda partera tu gledao Nikolu Simića kako u ulozi Pometa izgovara čuveni monolog iz Držićevog „Dunda Maroja“. U toj podeli JDP-a uloge su tumačili samo muškarci, pa je Petrunjelu igrao Branko Cvejić a Lauru Josif Tatić.
Velika dvorana je bila krcata, smehotresni urnebes je bio na vrhuncu kada je i ona sirota muva što se obično čuje u takvim prilikama rad krila prebacila na mute, jer je bilo došlo vreme da nam Pomet, između ostalog kaže da se „trijeba s bremenom akomodavat; trijeba je bit vjertuozu tko hoće renjat na svijetu“.
Pre nego što će Nikola Simić u posvećeničkom muku sarajevskog puka početi da govori, mama mi je došapnula: „E, sad slušaj.“ Verovatno je nisam do kraja razumeo, ili možda upravo jesam, jer ja sam slušao i gledao Nikolu Simića kako glumi Pometa, a ne šta mi kroz njega Držić govori. Jer je preda mnom bio čovek koji je svake večeri, u sedam i petnaest, dajući glas Dušku Dugoušku pitao sve barabe ovog sveta: „Šefe, koji ti je vrag?!“. Jer mi je već neko vreme bilo jasno koliko je smeh ozbiljna stvar.
A možda je baš te iste večeri, u tom istom predratnom Sarajevu, samo nešto nizvodnije niz Miljacku, moj tetak Ivo, tokom trajanja druge smene u „Energoinvestovoj“ fabrici žice, koja se kao i mnoge druge fabrike nalazila na staroj Ilidžanskoj cesti, gledajući i slušajući Miju Aleksića dolazio do istog zaključka.
Mija Aleksić je u JDP-u igrao Pometa još 1959, zamenivši u toj ulozi Jozu Laurenčića, a tetak me je tokom snežnih sarajevskih zima sredinom sedamdesetih vodio na sankanje, posle toga na pitu u buregdžinicu. Voleo je da sluša kako Zvonko Bogdan peva vojvođanske, a Nikola Karović i Slavko Perović meksikanske pesme. I mada je na televiziji najviše voleo da gleda „Gruntovčane“, nakon te večeri u „Energoinvestovoj“ fabrici žice nije prestajao da priča o Miji Aleksiću kao o najrođenijem rodu. Tada me je pomalo i nervirao, jer sam ja više voleo Čkalju.
A sada, kada je pred čitaoce stigla monografija „Mija Aleksić na radiju i televiziji“ koju je priredio Marko Misirača, ne mogu da prestajem da zamišljam sa kakvim bi je merakom moj tetak listao. I ne bi prestajao da priča o toj večeri u kojoj je veliki glumac nastupio pred radnicima druge smene „Energoinestove“ fabrike žice.
„Fantastičan strah“ i desetodnevna ukočenost
RTS Izdavaštvo je knjigom o Zoranu Radmiloviću na radiju i televiziji pokrenulo ediciju u kojoj će se naći monografije posvećene, nadamo se, mnogim našim glumcima koji su ostavili dubok trag u istoriji radija i televizije.
Sada je isti autor, ne menjajući oprobani recept, sklopio još jednu pažnje i hvale vrednu knjigu o još jednom našem glumcu kog su najšire narodne mase zavolele i zapamtile kao vanserijskog komičara, a čija će se istinska veličina sagledavati i u dometima koje je ostvario igrajući upečatljive likove sve samih klasika domaće, ruske i ostatka svetske književnosti.
Sudeći po silnoj i izuzetno raznorodnoj građi koju je Marko Misirača zarad sklapanja ovog mozaičnog portreta prvo prikupio pa u ovoj knjizi tako lepo ispripovedao, Mija Aleksić se, za razliku od Zorana Radmilovića, nije često vraćao samopreispitivanju u vezi sa smislom glumačkog poziva i glumčevim odnosu prema društvu i njegovim institucijama.
Može biti da je Mija Aleksić slične sumnje razrešio pre nego što je uopšte stao pod svetla pozornice, kada je u jesen 1941. preživeo dane tokom kojih su snage Vermahta u Kragujevcu streljale skoro tri hiljade civila, među kojima je bilo i mnogo đaka.
Marko Misirača nam je u poglavlju „Dani i godine“ posvećenom hronologiji života i rada Mije Aleksića o ovim tragičnim danima podario potresnu i čestog citiranja priču:
„20. oktobar. Čas srpskohrvatskog kod nastavnice Branke Ranković. Vlada zvani Kapama čita neki referat, tek toliko da skrate vreme mučnog iščekivanja. Ulazi Nemac, pogleda po razredu, izlazi. Posle nekoliko trenutaka se vraća, nogom odvaljuje vrata, koja lete u ugao: ‘Los, los, los!’
Na ulici postrojavaju po trojicu i vode prema topovskim šupama. U barakama se jedva diše. Uveče streljaju prvu grupu, dovedenu iz kragujevačke ‘glavnjače’. Jevreje i komuniste. Dva odeljenja osmog razreda Druge muške gimnazije drže se zbijeno, zajedno s nastavnicima. Strogi profesor Mile Novaković poslednju kutiju ‘Ibra’ deli sa đacima. Pronosi se glas da će biti transportovani u radni logor. Izvode nove grupe na streljanje…
21. oktobar. Predveče, oko šest, pola sedam, vraćaju ih u grad. Sprovode ih banatski Nemci, Švabe, iz takozvanih Verkšuc odreda. Prolaze pored parka. Aleksić moli da svrati do kuće i javi se ocu i majci. Mole još trojica-četvorica. Puštaju ih. Ostale sprovode do pivare, u neku školu. ‘Danas, kad se prisetim tog dana, znam samo da sam nekoliko sekundi osećao fantastičan strah, a zatim sam bio potpuno odsutan.’ (Ilustrovana politika, 14. novembar 1961).
22. oktobar. Skriva se na tavanu. Desetak dana ne može da pokrene ni ruke ni noge. Hrani ga majka. Saznaje da je od svih đaka dvaju odeljenja osmog razreda Druge muške gimnazije stradao samo Mile Bušetić. Nije došao u školu i verovatno je pokupljen na ulici. ‘Ispričala nam je jednu priču profesorka Branka Ranković. Dok smo mi bili u barakama, ona je otišla kod naše profesorke nemačkog jezika Kire Speranske, za koju se saznalo da sarađuje sa Nemcima. Zatekla je nju i Nemce, u nekoj kafani, za ručkom. Priča Branka: ’Ja ne znam kako sam izgledala, ali sam videla po njihovim licima da su šokirani mojim nastupom. Nisam je molila. Ja sam zahtevala od nje da kod svojih gazda izdejstvuje da se đaci spasu. Verovatno sam jezivo izgledala, ali ona mi je rekla da će sve učiniti.’ Šta je učinila? Ne znamo. Tek naša dva odeljenja osmog razreda, i još neki đaci drugih razreda, ostali smo živi. Pravo da vam kažem, kada odem u Kragujevac i ne obilazim Šumarice. Čovek se tamo oseća mučno, teško mi je…’ (Intervju, 24. decembar 1982)“.
Strašna, neverovatna priča koja iz ovih fragmentarnih prisećanja na jedan tako teško zamisliv, a i te kako stvaran događaj pred našim očima izrasta u književnost najviše ljudske vrednosti.
Nesačuvane emisije koje i dalje rado gledamo
Sličnu rekonstrukciju zahtevalo je i istraživanje perioda u kom se Mija Aleksić već u prvim danima televizije iz radijske „Vesele večeri“ preselio u „Servisnu stanicu“ Radivoja Lole Đukića i Novaka Novaka. Mnogi i danas pamte te slavne dane naše TV komedije, ali najveći deo tih prvih humorističkih emisija usled nepostojanja magnetoskopa zapravo nikada nije ni snimljen, već je samo emitovan. I to uživo.
Ko se, dakle, tih večeri zatekao pred televizorom, mogao je da uživa u prepucavanjima V. D. Rake i Jordana. Svima ostalima nije preostalo ništa drugo nego da se Mijinih i Čkaljinih glumačkih bravura sećaju a da ih, zapravo, nikada nisu ni videli! Baš kao ni driblinge Brazilca Garinče ili našeg Dragoslava Šekularca.
Jedna od tih lepih, ali više izmaštanih nego doživljenih uspomena tiče se upravo predstave „Dundo Maroje“, u kojoj je Mija Aleksić igrao Pometa, a koja je tokom tih prvih godina televizije kada je ona i te kako emitovala, ali ne i snimala, prikazana u direkntom prenosu.
Marko Misirača je sva ta sećanja rekonstruisao, što listajući tadašnju štampu, što posežući sa memoarima samih aktera.
O „Servisnoj stanici“
Novak Novak je jedno takvo svedočenje ostavio u broju časopisa „Teatron“, u celini posvećenom Miji Aleksiću.
„U vreme Servisne stanice ulice su se praznile i na ono malo televizora okupljalo se blizu pola miliona gledalaca. Nije se smelo više improvizovati. Servisna stanica postala je redovna emisija, kao Dnevnik. Više nismo pisali tekst dva dana uoči emisije, sada smo ga završavali u rano jutro, na sam dan emitovanja!
Zapanjujućom memorijom Mija je, poput magnetske trake, bio u stanju da sa oko pedesetak stranica teksta pokupi svaku zapetu, indikaciju. Jednostavno: nije smeo da pogreši!
I nikada nije pogrešio. Samo se jednom gadno zbunio. Da ispričam.
U studiju na Sajmištu probala se epizoda Servisne stanice. Premoren, Mija nešto nije bio „pri tekstu“ i nervozan, svaki čas se obraćao asistentu Zdravku Šotri:
– Momak, dobaci koju reč.
Šotra mu je dobacivao, to jest šaputao replike iz knjige snimanja, a Mija mehanički ponavljao. Sve dok se iz video-režije nije oglasio Lola:
– Mijo, kakve to gluposti govoriš?
– Tvoje, tatice.
– Koješta, tih replika nema u tekstu.
Primam ih direktno od Šoleta – ne dâ se v.d. Raka.
– Odmor od deset minuta – komanduje Lola i, evo ga, spiralnim stepeništem u studio.
– Da vidim tekst.
Prevrće knjigu, pročitava je, nema zbora, ona je: ispravna. Pa šta mu smeta? Prilazi Danica Aćimac:
– Meni se čini…
– Dano, gledaj svoja posla – zahvaljuje joj se reditelj.
– Ipak ću reći – ne predaje se glumica – taj tekst koji Šole diktira već smo igrali pre tri nedelje!
I sve se odmah razjasni: premoren od silnih podstanarskih seljakanja, neispavan a možda i iznerviran što Bora Kostić nije pri šutu, pa Zvezda ne gura kao što je gurala, Šotra je diktirao tekst koji se slučajno našao u studiju. Onaj koji je već igran.
– Ti, burazeru – prekori ga Mija – očigledno nisi dorastao za asistenta. Moraćeš hitno u reditelje.
Od Dedice do Hulija
Iako je realizovana od sredine pa do kraja sedamdesetih, ni TV serija za decu „Vaga za tačno merenje“ nije pošteđena sudbine nepostojanja, jer je od ukupno 78 epizoda u šest sezona i jednog novogodišnjeg specijala, sačuvano tek nekoliko epizoda iz poslednje dve sezone, premijerno emitovane 1979. i 1980. godine.
RTS je poslednjih godina u nekoliko navrata reprizirala sačuvane epizode serije za koju je scenario pisao Aca Popović, a u kojoj je Mija Aleksić igrao Dedicu, jednu od svojih najnezaboravnijih uloga.
Najavljujući emitovenje serije, Aca Popović je u svom prepoznatljivom stilu rekao:
„Oduvek sam mislio da etika muči više decu nego odrasle ljude i pokušao sam da im objasnim šta je pravo, a šta krivo. Znam da bi sa štapom išlo lakše, ali život nije štap. Nepravda je mnogo žilavija od pravde i uživa u varijacijama. Teško da sam se, zajedno sa decom, baš preterano izvukao iz lavirinta, al’ da ne stojimo!“
Prva epizoda „Vage za tačno merenje“ (1975)
Sam Mija Aleksić je novinarki „Politike“ izjavio sledeće:
„To su priče koje u izvesnom smislu deluju kao mala pedagoška poema. Svaka zgoda ima na početku mali zaplet i naravoučenije na kraju. U svakoj epizodi pojavljuju se stalni likovi: komšinica Bosa, koju igra Renata Ulmanski, zatim Sida i Drakče, devojčica i dečak čiji roditelji nisu tu pa se o njima brine ceo komšiluk i – Dedica, što drži vagu za tačno merenje na ulici, a njega igram ja. Dakle, svemu tome dati su boja i senzibilitet bajke.“
U vreme emitovanja prvih epizoda „Vage“ još uvek sam išao u obdanište, a poslednje sam odgledao kao đak četvrtog razreda. Te 1974. mi je umrla baka, mamina mama, a sedamdeset devete i deda, mamin tata. Sećam se kako baka za stolom u kuhinji razvija jufku za pitu, pa na tankoj oklagiji vitla njome nad glavom kao da maše zastavom. A deda je baš kao Dedica išao na pijacu i bio tako nekako dobar prema svima, pa ispada da nisam morao da ga pamtim, već da ga gledam u „Vagi za tačno merenje“.
Baš kao i kad se bavi mnogim drugim Mijinim ulogama u tolikim emisijama koje su narodu ostale u srcu, Marko Misirača nastanak ove serije osvetljava zalazeći iza kulisa. U ovom slučaju, u tome i njemu i nama pomaže Renata Ulmanski, koja je u „Vagi“ igrala komšinicu Bosu.
Mija Aleksić je, kaže Renata Ulmanski, bio jedini glumac koji ima vizuelno pamćenje:
„Apsolutno fotografsko pamćenje. Scenario za Vagu za tačno merenje je pisao Aca Popović. Bilo je toliko ispisanih stranica da smo se mi u ekipi šalili: Ne piše to samo Aca, pišu i žena i deca…“
Serija je snimana u Takovskoj ulici i, kako se seća Renata Ulmanski, ekipa koja je radila punih šest godina bila je dobro uigrana.
„Znala sam Mijine osobine, kada je umoran, nervozan… Bitno je bilo da tada pretrčim preko ulice, tu se nalazila radnja, i da Miji kupim sir. Kakav god, od zrelijih, ementaler, mazdamer… Nije bilo bitno koji, samo da kupite sir i da date Miji parče dvopeka i sir. I on se smiri. Voleo je sir…“
Možda bi nam godine koje su nas sačekale osamdesetih i devedesetih, i evo nas ne puštaju ni do dan-danas, bile makar malo manje turbulentne da smo i mi jeli više sira?! Da li bismo tada bili iole smireniji?
Da li bi nam vaga za tačno merenje izmerila makar za frtalj kila manje sirove istorije prezačinjene bedom i poniženjem?
Ali ispalo je kako je ispalo. Počeli su nestašice, ratovi, pa se u mom slučaju devedeset i druge to spojilo u jednostavnu činjenicu da, sem što po gradu padaju granate, nema vode, nema struje, nema ni gledanja televizije. Kada sam po dolasku u Beograd opet mogao da je gledam koliko god hoću, to kao da više nije bilo to. Trebalo je da sa toliko novih kanala i emisija svega bude više, ali onoga što je televizija bila pre bivalo je sve manje.
A vreme je činilo svoje i oni koje smo ostavili u predratnim malim ekranima neumitno su starili i već se spremali da odu.
Jedan od njih bio je i Mija Aleksić. Svi znamo kako je svoj tango smrti odigrao u filmu Gorana Paskaljevića „Tango Argentino“.
Film sam gledao na televiziji u doba najžešće inflacije. Beda s ove strane ekrana, beda na ekranu. Ali nekako, da kažem, svečanija. Istinitija. I Mija u onim gaćama sa nogavicama i potkošulji kako pleše na pustoj, čini mi se, miločerskoj plaži, u sam zalazak sunca jednog vremena koje postoji još samo u sačuvanim TV serijama, TV dramama, zabavnim emisijama i snimcima pozorišnih predstava.
Mija Aleksić je u vreme snimanja svog poslednjeg filma bio već uveliko teško bolestan. Ali to se ne vidi, jer je on u „Tangu Argentinu“ glumio staroga čoveka na samrti. I to, štono kažu – kô mladić!
Mija Aleksić u filmu Gorana Paskaljevića „Tango argentino“ (1992)
Naš veliki obožavalac
Knjigu zaključuje sećanje Velibora Aleksića na svoga oca.
To je još jedna prilika da zađemo s one strane ekrana, da još ponešto saznamo o čoveku kog je moj tetak Ivo voleo kao najrođenijeg.
Kakva je to ljubav bila, možda najbolje svedoči ova anegdota koja, iako ispričana rečima Mijinog sina, jako liči na neku scenu iz pera Lole Đukića ili Novaka Novaka:
„Bolestan, ležao je u Zemunskoj bolnici. Supruga i ja dođemo u posetu. On zadrema. Tiho uđemo u sobu. A ispred sobe se napravio red, njih pet-šest kreću na vrata… Supruga ih pita: ‘Gde ćete?’, a jedan od njih krene: ‘Meni je došla poseta iz unutrašnjosti pa sam hteo samo da im pokažem… Znate, on je naš veliki obožavalac.’“
Nakon čitanja ove knjige lako je zaključiti da se ovde ne radi ni o kakvom lapsusu. Jer Mija Aleksić je cenio svoju publiku koja ga je slušala na radiju a gledala u pozorištu, na estradi, TV serijama, filmovima, kvizovima, zabavnim, pa čak i u političkom magazinu „Monitor“.
Ova emisija je emitovana u vreme kada je duboka društveno-politička kriza počinjala sve otvorenije da nagriza jugoslovensko društvo. U njoj su se nizali prilozi o promašenim investicijama, radničkim štrajkovima, brojnim aferama. Između ovih priloga prikazivani su skečevi u kojima su glumili neki od sada već sedokosih i penzionisanih junaka „Servisne stanice“. A glavnu reč je vodio Mija Aleksić.
Taj humor je bio oštar, nikako plitak, ali i izuzetno lekovit.
A onda su se nevolje umnožile i prerasle u građanski rat i sve što takva jedna nesreća sa sobom nosi. A humor je nestao.
Knjiga o Miji Aleksiću nas na način dostojan ovog velikog glumca podseća na sve što nam je tokom decenija vrednog rada pružio. Greje dušu i budi osmeh.
Izvor: RTS OKO
