Пише: Војислава Црњански Спасојевић
Управо објављена Аутобиографија Саве Шумановића открива важне детаље о болести и радовима овог великог сликара који је стрељан у августу пре 84 године
“После моје потпуно распродане изложбе, која је била септембра месеца 1928. у Београду, кренуо сам натраг за Париз, иако тешко душевно болестан (…) Читав мој живот у Паризу од 1925. био је оштра борба у себи самом против жалости, сентиментализма, те сам радио слике у ведром тону, са веселим колоритом. Али све то није помогло, живот је био толико ружан, толико огаван и жалостан да је достајала једна јака грозница да сву моју ‘одбрану’ сруши.”
Овако започиње своју аутобиографију један од најпознатијих српских и југословенских сликара Сава Шумановић, од чије смрти ће се у августу навршити 84 године. Шумановић је овај опис насловио Место предговора и објавио га у каталогу за велику изложбу својих радова 1939. године на Новом универзитету у Београду. У њему даје детаље из дотадашњег живота, описује боравак у Паризу, пише о болести и колико му сликање значи.
Овај предговор, објављен је у књизи Аутобиографија издавачке куће Квазар, заједно са сведочењем Савине мајке Персиде 7. маја 1946. шидском огранку Анкетне комисије за испитивање злочина окупатора и њихових помагача, писмима књижевнику Растку Петровићу, те два есеја о уметности – Сликар о сликарству и Зашто волим Пусена, које је написао на позив свог пријатеља, писца Антуна Бранка Шимића за предратни лист “Књижевник”.
“Књига је настала из уверења да један од најзначајнијих српских сликара 20. века заслужује да буде представљен не само својим делима, већ и речима”, каже Лидија Николић, директорка и уредница Квазара. “Иако је Шумановић већ деценијама присутан у монографијама и музејским поставкама, његова писана заоставштина остала је расута по старим каталозима и стручним издањима, највећим делом недоступним широј јавности.”
Из првог дела (У)место предговора, сазнајемо како је Шумановић дошао до скромног, “рушевног” атељеа у Паризу, са “тужним” и “мистичним” светлом, у духу старих холандских мајстора, погодним, како каже, за његове живце. Ту су настале слике које је излагао те 1939. у Београду. Са читаоцима дели и анегдоту са париског Јесењег салона 1929. године када су му неке слике прво одбијене, а онда је жири, после једне шале, помислио да су Сезанове, па их брзо уврстио у Салон молећи да се за бруку “да је Сезан одбијен” не сазна. Наводи и негативан однос чланова париског жирија према сликарима с ових простора, који им нису били интересантни јер балканске државе нису куповале изложена дела.
“Тако сам дознао да многи не познају Сезаново дело, да судити нико не може правилно и, треће, да Французи неће у мени гледати никада себи равног, него странца, који им је непотребан и који им смета”, пише Шумановић.
Он објашњава и како се заинтересовао за сликарство у 14. години, како га је проф. Јунг на ликовном течају учио импресионизму, како је завршио реалну гимназију у Земуну и уписао уметничку школу у Загребу. Једно време је радио као сценограф у тамошњем Народном казалишту и имао изложбе. Из Загреба, који, како наводи, није имао смисла за уметничке новине, Шумановић одлази у Париз и похађа курс код славног Андреа Лота и упознаје се са кубизмом. Признаје да је био под његовим и утицајем Пикаса, Громера и Хербена, али уз лични печат, па кад се са сликама вратио у Хрватску, критика је била у таквом шоку да “није смела да пише од страха пред непознатим”. И “добри грађани на власти” оградили су се од таквог схватања уметности, па за њега није било посла.
Успех ће, међутим, доживети у Београду, за време женидбених свечаности краља Александра 1922. године, када је држава приредила Југословенску изложбу, а он продао све своје радове за завидне износе. Поново је покушао да живи и ради у Загребу, али се изнова отиснуо у Париз, где ће имати стални стрес око продужења боравишне визе. То се лоше одразило на његово здравље.
“Све је ишло добро док моја уморна глава и ослабели нерви од тих свих шикана нису подлегли једној грозници, која је код мене провоцирала лудило”, пише Шумановић. Па ипак, управо тада је насликао једно од својих најбољих дела Пијани брод, које је изложено у чувеном Салону независних. После неколико месеци болести, у Шиду 1928. наставља рад и крунише га продајном изложбом, те ће од зарађеног новца опет отпутовати у Француску. Враћа се две године касније на лечење. О њему су бринули чувени др Андра Николић, интерниста и неуролог, лични лекар краља Петра Карађорђевића, и др Раденко Станковић, познати лекар и краљевски намесник 1934‒1941.
Очева болест и немаштина довешће га до употребе лоших боја, пропадања слика и “тешке хистерије”. Те слике представљале су, како каже, “комад његовог тужног и гадног живота”. Тако се кристалише Шумановићев стил другачији од оног париског, са контурама око тела да би лакше “изразио сунце и јако светло”.
“Значај књиге видимо пре свега у томе што она допуњује слику о Сави Шумановићу која је деценијама била заснована готово искључиво на тумачењима. Овде први пут добијамо прилику да у континуитету пратимо његова размишљања, погледе на уметност, сведочанства о времену у коме је живео и личне записе који представљају драгоцен историјски извор. Они нам омогућавају да га разумемо потпуније и дубље. Зато верујемо да књига представља важан допринос проучавању Шумановића, али и шире културне и уметничке баштине”, каже Лидија Николић.
Кроз аутобиографске записе, а нарочито писма Растку Петровићу, види се да Шумановић неретко користи кроатизме и хрватски правопис, што његову трагичну судбину чини још тужнијом и апсурднијом. Овај изванредни загребачки ђак страдаће од руке крвожедних и неуких усташа 1942. године у рацији коју су спровеле снаге озлоглашеног Виктора Томића. После краћег заточења, са осталим цивилима биће стрељан као талац у Сремској Митровици 30. августа. Управо о томе у другом делу сведочи Персида Шумановић. Обавештење о егзекуцији добила је од Павелићеве канцеларије у Загребу, којој се обратила. Пре тога је покушавала да спасе сина, али без резултата, чак је у једном часу и сама била приведена, али је по Томићевој наредби одмах пуштена.
Према њеном сведочењу, усташе су упале на Велику Госпојину, 28. јуна, по Саву. Дозволиле су му да се спреми и понесе лекарску документацију и папире за које се надао да ће му помоћи. Понео је и златан сат са сребрним ланцем и 2.000 куна, које му је мајка тутнула у руке. С њом се опростио уз речи: “Можда се нећемо видети, збогом, мама”.
Од једне мештанке, која је такође приведена па пуштена, Персида је доцније сазнала да је извесни усташа, док су ухапшеници још били испред среског начелства, питао има ли ко какву жалбу. Јавио се Сава. Рекао је да није починио никакво кривично дело и позвао се на стрица Светислава Шумановића, народног посланика у хрватском Сабору. Томић га је, међутим, брутално одбио.
Персида због старости и болести није присуствовала ексхумацији масовне гробнице у Сремској Митровици после рата. Ни њена сестра, ни остале мештанке међу убијенима нису препознале тело славног сликара. Од Савиних слика из атељеа и куће није се одвајала и није се повлачила с осталим Шиђанима како се померао Сремски фронт. Те слике биле су, како је рекла Комисији, њено једино благо, и осим две које су незнатно оштећене, све остале је сачувала у целости као успомену на сина.
Већ није далеко оно време када ће тишина потпуно нестати са земље
У трећем делу публикована су писма Растку Петровићу из периода 1928‒1930. када је славни сликар био у најрањивијој ситуацији. Њих двојица су се претходно дружила, али је дошло до свађе из непознатих разлога. Писма је приредио историчар уметности Лазар Трифуновић и 1965. године објавио у периодици “Уметност”. Добио их је од Александра Дерока, коме је коресподенцију поверио сам Петровић пре одласка у дипломатију у САД. Данас се чувају у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу “Адлигат”.
У редакцијској напомени издавачи наводе да она омогућавају увид у Шумановићеву борбу с болешћу. У њима се смењују изливи наклоности са оптужбама јер је сликар био уверен да га прогони извесни Мика Петровић, наводни Растков рођак, ком приписује натприродне моћи. На једном месту Сава Шумановић пише: “Луд бити није срамота, то је страхота јер жалости другима доноси”.
“Ова писма објављујемо зато што представљају јединствено сведочанство о једној од најдраматичнијих животних борби у српској уметности. У њима не проналазимо славног сликара, већ човека суоченог са страховима, привиђењима, сумњама и осећајем кривице. Ипак, њихова вредност не лежи само у трагедији о којој сведоче. Напротив. Она су, првенствено, прича о снази уметника који није остао заробљен у својој несрећи”, наводе издавачи истичући да је после лечења Шумановић створио грандиозна дела, првенствено циклус Шидијанке и чувене пејзаже.
Извор: Време
