Пише: Елис Бекташ
Постоји једна згодна и сасвим случајна сличност у географији: и Швајцарска и Црна Гора планинске су земље. Али ту свака сличност престаје, јер швајцарске су планине настањене грађанском и националном свијешћу а црногорске митопоетиком.
Швајцарска је, захваљујући Виљему Телу, научила да се против тираније може устати и без мржње. Црна Гора, захваљујући погрешном читању Његоша, научила је да се чак и љубав а камоли мржња морају потврђивати метком.
Житељи Швајцарске схватили су да се слобода брани од власти, како туђинске тако и домаће. Житељи Црне Горе и даље вјерују да се слобода брани од других народа.
Виљем Тел убија у име слободе, дакле по императиву вишег реда. Али убија само једном — и само тиранина. Његова борба није против нације, него против неправде. Зато је Швајцарцима у наслијеђе оставио традицију да на бирачка мјеста не излазе са мржњом већ са захтјевом да се закони спроводе и да институције раде свој посао.
У Црној Гори, али и у земљама са којима се она дотиче, закон је често само парола којом се оправдава митоманија. Швајцарска вјерује институцијама, јер институције чине освијештени људи. Црна Гора не вјерује људима, јер је људскост опасност по мит. А када се мит једном разголити, нема тог закона који ће сачувати дуго узгајану илузију части.
Његош у свему томе не сноси никакву кривњу. Кривци су они који су пјесника и владара свели на идеолога по мјери властитих заблуда, а његове стихове преточили у – упутство за употребу. У рукама свијести која се плаши сумње, Горски вијенац је постао оружје, постао је колективни тестамент у ком је изопачено поимање части замијенило одговорност, а једнако изопачено поимање јунаштва замијенило је мишљење.
Захваљујући погрешном и накарадном читању Његоша, оружје у Црној Гори не чува ни живот ни иметак, већ идентитет и заблуде које га окружују. А свака дискусија о ограничењу права на оружје доживљава се као напад на читав народ. Јер ту се све што је лично, а поготово мишљење које је увијек и нужно лично, проглашава издајом колективног.
У Швајцарској оружје је ствар повјерења. Тамо се ни држава ни друштво не плаше да ће грађани полудјети од слободе. Пушка или пиштољ у кући нису пријетња, већ доказ да и држава и друштво вјерују у зрелост грађанина.
У Црној Гори ствар је драматично различита, у њој се оружје држи као реликвија а не као утилитарно средство чија је употреба прописана и ограничена законом. Реликвија којом се чува митски идентитет а не властити интегритет. Зато закон о посједовању оружја у Црној Гори, поготово овако лабав какав је тренутно, не може прикрити чињеницу да је оружје ту симбол недораслости и доказ да се ту слобода још увијек доживљава као право на насиље а не као одговорност.
Виљем Тел је херој јер сумња у себе сама. Лош Његошев читалац је насилник јер сумњу доживљава као слабост. Херој посеже за насиљем да би одбранио етички закон у себи и одбрањеног га предао заједници. Насилник посеже за насиљем да би потврдио припадност заједници.
Телов чин рађа грађанску и националну свијест. Погрешно читање Његоша рађа параноју. Сјећање на Тела одгаја слободне људе, погрешно читање Његоша одгаја вјечите патриоте, али оне који немају свијест о властитој земљи у пољу реалног већ страсно љубе одраз неке непостојеће отаџбине из прошлости, одраз који не извире из стварности већ је идеолошки конструкт.
Швајцарска себи може да приушти либералне законе о оружју јер је њено друштво давно научило да оружје није идентитет. У Црној Гори принуђена је, услијед митоманије, на либералне законе којима, што трагични цетињски случајеви зорно показују, није дорасла, а сваки покушај доношења строжег закона био би схваћен као велеиздаја.
У земљи у којој је мит јачи од Устава, сваки покушај рационализације и хуманизма звучи као јерес. У земљи у којој је херој табуизирана парадигма важнија и од грађанина и од саме нације оружје није функционално средство већ завјетно наслијеђе.
Швајцарска вјерује својим грађанима јер свој народ не посматра кроз призму мита. Црна Гора не вјерује ни себи самој јер народ посматра кроз своје митове а грађанина посматра као сумњивца или чак као издајника. Зато житељ Швајцарске у пушки или пиштољу види повјерење а житељ Црне Горе у њима види алиби.
Између Виљема Тела и лошег, погрешног читања Горског вијенца не стоје двије традиције, већ два начина постојања: један који зна да је слобода процес, и други који још увијек мисли да је слобода — куршум који чека прст на обарачу.
Због свега тога Црној Гори није од животног значаја само нови закон о оружју, који би слиједио позитивна искуства Јапана, Сингапура, Мађарске, Велике Британије… већ и коперникански обрат у простору образовања, али и, прије свега и изнад свега, професионализација институција надлежних за спровођење закона и њихова пурификација од корова партитократије, при чему многи коријени тог корова сежу чак и у претходне власти.
Сваки закон, ма колико био строг и правичан, остаће мртво слово на папиру уколико га не прати сазријевање друштвене свијести, уколико у друштву не превлада свијест да је живот у односу на митоманију вриједност вишег реда.
