
Одвратна је то ријеч, саобраћајка. Као да се тепа удесу, саобраћајној незгоди се тражи надимак. Који год портал да отворимо, уз вијести о темељном уговору, сезони и врућини, видјећемо свакодневно и фотографије смрсканих аутомобила, уља које се просуло на цесту и наслов о броју повријеђених или страдалих. Има нешто у крви црногорских возача што се никако не може окарактерисати као позитивно, као жеља за јурњавом, брзим животом и позитивном еуфоријом. Никако.
Брза вожња у Црној Гори је комплекс, то је доказ неиживљености. Ако срачунамо разлику у брзини, тешко да игдје може да се стигне брже од пола сата, а не постоји у Црној Гори посао који не може да сачека пола сата. Чак и кад би рекли да је то реакција на спутаност, нема никаквог оправдања да се вози 120 км на сат тамо гдје је прописано 70. Ти саобраћајни знаци прописане брзине нису ту тек тако постављени.
Неко је рачунао да у случају да се вози брже у таквим кривинама и по таквом путу, уколико дође до било каквог наглог покрета воланом или ако пада киша, аутомобил ће “искочити из кривине”. Ту долазимо до суштине, јер врло често криви се аутомобил за судар. “Возило је прешло на супротну страну”. Није прешло возило, него је неко управљао. Та машина на четири точка није крива ни десет посто, колика је кривица онога ко држи волан, онога ко притиска гас до даске. У приликама какве јесу на путевима у Црној Гори, тешко да се рјешење може тражити у едукацији. За то би биле потребне године, синхронизована акција неколико министарстава, телевизија и осталих медија. Да се људи кљуцају у главу сликама страхота које се дешавају свакодневно на путевима.
Потребно би било пустити видео тестемонијале породица које су изгубиле чланове у саобраћајним незгодама, да причају о онима којих нема, а много је невиних страдало, оних који нису држали волан, или нису имали куд. Стога су казне, и то жестоке казне рјешење. По џепу. Нико не призива полицијске тортуре и репресивност апарата, али оволики број страдалих изискује велику акцију. Брза вожња није храброст, то је лудост, то је кукавичлук у неку руку. Комплекс, сељачки рефлекс, то је бјежање од живота! Курчење без покрића.
Има људи који се ложе на адреналин. Не би лоше било да се на Ћемовском пољу направи посебна стаза по узору на стазе какве постоје у Њемачкој. Асфалт, круг, гумене ограде. Тамо могу сви тркачи да дођу са својим машинама, плате, уђу и возе како хоће и брзином којом хоће. Могуће је и да их сними камера и да добију видео да се фале на друштвеним мрежама. Могу да возе у круг, сами, да не угрожавају никога, да се испразне ако имају потребу да се празне од сафре или фрустрација или чега год. Да њихово лудило које погрешно зову храброст не кошта никога живота. Отплатила би таква стаза саму себе прилично брзо. Држава има прилив новца, а мање се страда. За почетак.
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
