Kако то већ бива, нико није видео шта се спрема. Била је 1995. година и Жак Ширак само што је добио француске председничке изборе осуђујући “поделе у друштву”. Био је отеловљење десничарске етике која је, макар, бринула о гласачима из радничке класе. За разлику од актуелног плана Макронове администрације да реформише пензиони систем, план из 1995. године да социјална давања буду срезана, а да се државне и приватне пензије изједначе, поред осталих реформи, нити је био зацртан, нити је било припреме тла за њега кроз дебате.
И тако се тог новембра појавио као потпуно изненађење и људима је било потребно мало времена да схвате шта се догађа. Али била је ту и ароганција премијера Алена Жипеа, творца плана, који је звучао као неко ко мисли да зна најбоље, а код свакога ко га слуша изазива понижавајући осећај припадности очигледно глупим масама. Мислим да је управо та ароганција била оно чему су се људи успротивили на почетку и навела их да помисле да морају поново да устану.
Први велики дан штрајка против Жипеовог плана, почетак покрета у који су се укључили сви државни сектори, био је 24. новембар 1995. Нема возова, нема метроа, нема школе. Било је јако хладно. Сећам се узбуђујућег осећања неизвесности, осећања какво доживљавам у оним ретким тренуцима када се ствара историја, пошто су бар овај пут радни људи предузимали акције.
Сигурна сам да током те недеље нисам била једина која мисли да живимо у предреволуционарно доба. За разлику од маја 1968. године, штрајк је подржавало целокупно становништво. Радници у приватном сектору, који нису штрајковали, говорили су радницима из јавног сектора: “Ви штрајкујете и за нас, заступате и нас”. Изненада смо излазили из тунела година након 1983. и толико истицаног краја политике. Бранећи своја права, радници на железници, у ЕДФ-у (Éлецтрицитé де Франце) и поштама супротставили су се дотад неизбежном економском поретку; они су чак изазивали и светски поредак.
Нова свест
Не сећам се да ли смо чули слоган “Другачији свет је могућ” који је коришћен на форуму у Порто Алегреу и на улицама Сијетла и Ђенове нешто касније. Али тог децембра 1995. су људи у Француској постали свесни да тржишта, глобална трговина и конструисање либералне Европе управљају њиховим животима. Почели су да повезују конструисање Европе са кршењем људских права или, пре, да денунцирају реформе као уступак Европској комисији у Бриселу. Kао и многи други, и ја сам на референдуму 1992. године заокружила “не” за Споразум из Мастрихта. План европских интеграција Франсоа Митерана, заједно са свим оним што тај план вуче за собом у смислу компетитивности и разбијања јавних служби, прошао је за длаку.
Очекивали смо да ће то што смо имали Социјалисте (ПС) на власти променити животе, што су они и обећали. Истина, током 1981. донете су се многе важне социјалне мере, као што су пета недеља плаћеног одсуства и пензионисање са 60 година. А онда смо окретањем “стезању каиша”, што је заправо било окретање неолиберализму, остали далеко од владе по угледу на Народни фронт 1936. Мој неизбежни раскид са левицом дошао је са Заливским ратом 1991. године, са Митерановом леденом помпезношћу (“разговараће се оружјем”), француско мешање раме уз раме са Америком, хиљаде мртвих при бомбардовању Багдада и одушевљењем медија интервенцијом “Пустињска олуја” предвођеном САД-ом.
Те 1995. године, незадовољни делови левице, новинари, “експерти”, сви они сврстали су се иза Жипеа. Чак и десна фракција ПС-а, предвођена Мишелом Рошаром, који се супротставио Митерану у страначким оквирима, подржала је његов план. Никол Нотат, генерална секретарка синдиката ЦФДТ, отишла је толико далеко да је тражила од владе да пропише минимум јавног превоза (на протесту 24. новембра извиждали су је и чланови њеног синдиката). Сви мејнстрим медији, међу којима и јавни сервиси попут Франс интера, поздравили су мере владе.
У том тренутку се појавио раскол међу интелектуалцима на левици. Део њих потписао је петицију подршке реформама, а међу њима су били и филозоф Пол Рикор, социолог Ален Турен, политиколог Пјер Росенвалон, те Жоел Роман и Оливије Монжин из уредништва тада утицајног часописа Есприт. Донекле сам поштовала Рикоров рад и била сам запањена док сам читала да је, у суштини, на једној страни била елита обдарена “рационалним схватањем света”, а са друге огромна маса људи који су робовали својим страстима, бесу и жељама.
Ево шта је Пјер Бурђе рекао железничарима у штрајку у дивном, незаборавном говору на Гаре де Лион, а применљиво је и даље 2023. године: “Ова супротност између дугорочних визија просвећених ‘елита’ и кратковидих импулса људи или њихових представника типично је реакционарно размишљање у било ком времену и у било којој земљи”.
Бурдије је био једна од главних личности које су стале иза друге петиције интелектуалаца, оних који су подржали штрајкаче. Пошто сам очигледно била на тој страни, потписала сам је[1].
Била је то прилика да се укључим раме уз раме са неким ко је био важан за моју интелектуалну еманципацију и за то што сам постала списатељица. После читања Наследника (Les Héritiers) 1971. године осећала сам се као да сам добила дозволу да напишем Празне ормане (Les Armoires vides), објављене 1974. Од тада нисам престајала да читам Бурђеа: Истицање разлике (La Distinction), Државно племство (La Noblesse d’État) и књигу која је и портрет и анализа француског друштва (а објављена је две године пре Жипеовог плана) Беда света (La Misère du Monde).
Бурђеова политичка посвећеност штрајку навела ме је да увидим да ми је као списатељици дужност да не останем тек пасивни посматрач јавног живота. Видети овог међународно признатог социолога како се укључује у превирања у друштву, и чути га, била је бескајна радост, ослобођење. Он нас је навео да устанемо онда када су Жипе и његови пријатељи хтели да нас укопају.
Чин памћења
Дуги, тешки штрајкови увек ремете уобичајени ритам свакодневице. Они из 1995. су били упадљиви, јер је део становништва и даље морао да одлази у фабрику или канцеларију без икаквог другог превоза до аутомобила. Било је много солидарности, много сналажљивости.
Организовали смо заједнички превоз колима. Продаја бицикала отишла је небу под облаке. Сећам се да је мој син, да би се превезао из Париза у предграђа, морао да купи брдски бицикл, а да је у хипермаркету у који је отишао тај модел рекламирао лично Рејмон Полидор, професионални бициклиста! Али сви смо много шетали, у колонама, по обично празним тротоарима, од зоне око Дефанса до Авеније дела Гранде Армее, преко моста Неји. Било је ледено хладно. Било је снега. У Годинама сам описала те зимске маршеве. Kад су људи тумарали по граду без аутобуса или метроа, њихова тела деловала су као да чувају у себи неку опскурну митологију, ону о великим штрајковима из давнина, за које нисмо морали нужно да знамо.
Сећам се чудног осећаја док сам читала Монд, увече, као да је извештај у новинама тек бледа представа догађаја, садашњости, а такав осећај изазива било која побуна у друштву. Опште узев, новине и радио били су пуни уводника у којима се позивало на разум, као и мржње према борбеним радницима. Неку годину касније била сам одушевљена тиме што је направљен PLPL[2], “новине које угризу и побегну”.
Двојица синдикалних вођа била су значајна за тако брз и снажан протест против пројекта владе: Марк Блондел из ФО (Force Ouvrière) и Бернар Тибо из CGT (Општа конфедерација рада), као и дисиденти из редова CFDT који ће направити синдикат СУД (Solidaires, Unitaires, Démocratiques), који је постао главна снага радничких борби након 1995. Али тешко је разумети протесте ако не разумете јачину шока који је Жипеов план изазвао у француском друштву. Он је запретио систему социјалних давања, успостављеном мало након Ослобођења Француске, као и пензијама, стварима које су основне, чак суштинске.
Није било важно што су мета реформи били запослени у државним установама и јавним предузећима; људи су схватили да држава, нападањем радника у јавним услужним делатностима, индиректно напада свачији начин живота, што данас видимо да се заиста и дешавало у последњих 20 година. Учесници протеста 1995. добро су то разумели. Певали су “Сви заједно!” да би одбранили тешко стечени “социјални напредак” (верујем да је и тај израз скован у то време).
Данас то ређе чујемо. Деценије економског неолиберализма учиниле су да његово коришћење звучи срамотно или погрешно. Учињено је све да се та идеја избрише из глава и живота људи, док се на добит најбогатијих сада гледа као на нешто легитимно. Законска старосна граница за пензију постала је варијабла која зависи од економских интереса. И управо је то данас доведено у питање: свест да држава има права на животе грађана и да може да одложи тренутак када они коначно постају слободни да уживају у животу онако како желе.
Реформа какву је Макрон желео циља на наше потребе за одмором, слободом и задовољствима. Отуд се опозиција појавила из свих активних категорија становништва, и старих и младих. Са друге стране, председник свакако може да рачуна на подршку имућних пензионера, базе његових бирача од почетка, пошто реформа никако неће утицати на њихове животе.
ТОЛИKО ЈЕ ЈАK ПРЕЗИР ПРЕМА РАДНИЧKОЈ KЛАСИ ИЛИ, KАKО ЈЕ ЈА ЗОВЕМ “МОЈОЈ РАСИ”, ДА СЕ ОСЕЋА ДА ЋЕ СИГУРНО ПОНОВО ИЗБИТИ НОВИ ТАЛАС БЕСА
Неизбрисиво је сећање на 1995. као годину последње победоносне (или пре полупобедоносне) мобилизације синдиката. Жипеова влада одустала је од поравнавања пензија у јавном сектору, али им је прошао други део закона, о мерама за преузимање контроле над социјалним давањима. А што је најважније, нисмо успели да променимо будућност.
Упркос борбама за болнице, школе и универзитете, после 25 година разузданог неолиберализма живимо у земљи чије су јавне установе (школа, универзитет, болница) разграђене.
Сви виде да је међу радном снагом у порасту до сада незабележен ниво фрустрације, међу радном снагом која више не може да толерише несигурност уговора и апсурдност рада.
Нико не треба да очајава над младима који су некада давно блокирали школе и универзитете противећи се комодификацији образовања, а сада се свуда боре против бескорисних флегшип пројеката и климатских промена, свуда. Од #МеТоо 2017. године, феминизам је поново постао изузетно снажан. А поврх свега, толико је јак презир према радничкој класи или, како је ја зовем, “мојој раси” (због које су ме оптужили да желим да је осветим) да се осећа да ће сигурно поново избити нови талас беса.
Већ је дошло до изузетне мобилизације 19. јануара. Kакво ли је само задовољство било тог јутра укључити радио и чути непрекинуту музику штрајкачког дана уместо неискрених питања водитеља јутарњих емисија, слушати песме уместо извештаја о катастрофи. И било ми је пуно срце те вечери када сам сазнала да је два милиона људи широм Француске изашло на улице да би одбацили планове владе.
Упркос нашим поразима, па чак иако ми се некад чини да сећање на зиму 1995. и њене хладне ноћи бледи као далеки сан, демонстранти у јануару 2023. године, толико бројни да су настојали да изађу и ван Трга републике, још једном су ме подсетили на стихове Пола Елијара: “Било их је тек неколико / на целом свету / свако је мислио да је сам / изненада су постали маса”. Хтела бих да им се захвалим. Хајде да престанемо да спуштамо главе.
Пише; Ани Ерно*
*Овај текст списатељице, добитнице Нобелове награде за књижевност, настао је из разговора, а ауторка га је уредила.
Извор: Le Monde Diplomatique
Певео: Матија Јовандић/glif.rs
[1] Pjer Burdje: Kontrasvetlo, Raisons d’agir, Pariz, 1998.
[2] Pour lire pas lu, PLPL, bile su novine kritički nastrojene prema medijima. Pokrenute u julu 2000. godine, 2006. postale su Le Plan B
