Четвртак, 30 апр 2026
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Десетерац

Сања Домазет: Живот Габриела Гарсије Маркеса

Журнал
Published: 29. август, 2025.
Share
Габријел Гарсија Маркес, (Фото: The Paris Review)
SHARE

Пише: Сања Домазет

Недавно се у књижарским излозима појавила дуго очекивана аутобиографија „Прича о мом животу” из пера славног колумбијског писца Габријела Гарсије Маркеса (са шпанског је књигу превела Бојана Ковачевић Пантовић, а објавила ју је Академска књига). Ово дело Маркес је написао у позним годинама, а причу о првих тридесет година живота, која се налази у овој књизи, отвара сторија о једном путовању у место Маркесовог рођења Аракатаку, где је са бабом и дедом провео првих осам година живота живећи, дишући магијски реализам тог подручја. У овој књизи читалац открива личности и историјске догађаје којима обилују његова чувена дела: „Сто година самоће”, „Љубав у доба колере”, „Пуковнику нема ко да пише”, „Хроника најављене смрти”. По Маркеса, студента који је управо напустио Правни факултет после завршених шест семестара, долази мајка, коју Маркес кратко описује – стамена и снажна попут лавице – да заједно са њим оде и прода кућу у Аракатаки. Мисија овог путовања има и скривену тему – током овог пута, мајка ће без успеха покушати да најстаријег сина Габријела убеди да оствари очеву животну жељу и врати се на студије, те заврши факултет. Али он неће попустити – био је чврст у намери да постане оно о чему је читавог живота сањао, да буде писац. Путовање у Аракатаку је суноврат у прошлост, место је врело, напуштено, Аракатаком влада „лимб дремежа”, свуда су прашњави ружичањаци, а тло је толико врело да се Маркесу чини да све гледа кроз таласасто стакло. Али возећи се полураспаднутим возом који клопара, Маркес посматра познате пределе: „Воз се зауставио на једној станици без насељеног места и убрзо потом прошао покрај једине успутне плантаже банана која је на улазу имала исписано име: ’Макондо’. Та реч ми је привукла пажњу још приликом првих путовања са дедом, али тек кад сам одрастао, увидео сам да ми се допада њен поетски одјек. Употребио сам је касније у три књиге као назив имагинарног села, када сам у некој енциклопедији случајно прочитао да означава тропско дрво налик цеиби које нема ни цвет ни плод и од чијег се сунђерастог дебла израђују кануи и кухињско посуђе. Касније сам у Енциклопедији ’Британика’ открио да у Тангањики постоји номадски народ Маконди и помислио сам да реч вероватно отуда потиче. Међутим, никада то нисам проверио нити сам икада видео то дрво, а кад год бих се распитао о њему на плантажама банана, нико није знао шта да ми каже. Можда никада није ни постојало.”

Ружа на игранци

После овог путовања, када су и мајка и он схватили да кућа не може бити продата (била је у изузетно лошем стању и заправо је требало платити станарима то што су је колико-толико одржавали), Маркес почиње роман „Кућа”. Ову књигу никада неће завршити, али је она, заправо, била основа за Маркесову култну књигу „Сто година самоће”. На путу за Аракатаку – а испоставило се да је ово било и путовање његовог живота – Маркес објашњава мајци да му је добро иако живи више него скромно: „Имам две кошуље, два пара панталона и перем их наизменично. Добијам од новина хонорар за текстове које објављујем. Мени више од тога није потребно.” Мајка одмахује главом и одвраћа да га је једва препознала када га је угледала (често је јео само једном дневно), а Маркес упорно негира сиромаштво у коме је, у младости, живео. Био је прво од једанаесторо брачне деце и четири ванбрачна детета својих родитеља. Маркесова мајка, чврста као стена, целу једну деценију била је готово непрекидно гравидна, прихватала је и очеву ванбрачну децу, не узбуђујући се много око тога. Једноставно је говорила деци: „И ово су вам крвни сродници. Прихватите их и волите.”

О великој мајчиној и очевој љубави, која је, упркос жестоком противљењу мајчиних родитеља, имала срећан исход, Маркес је написао два романа: рано дело „Лишће у вихору” и касније, са педесет година, „Љубав у доба колере”. Маркесов отац освојио је његову мајку тако што јој је на једној игранци донео ружу, спустио је полако у њену руку и шапнуо: „Уручујем вам свој живот овом ружом.”

Откривен непознати Маркесов роман, главна јунакиња средовечна жена која има еротску аферу

Отац због сиромаштва никада није успео да заврши медицину, радио је у време женидбе као телеграфиста, али је касније завршио хомеопатију и био угледни хомеопата који је лечио људе. Маркесов незавршени факултет био је за оца рана која га је непрекидно болела. Сам Маркес је, чврст у одлуци да постане писац, трпео тежак живот а да се ниједном не пожали. Желео је да заради новац само како би могао приуштити књиге и плоче. До смрти је у кући имао колекцију плоча подједнако обимну као и библиотеку. У младости је имао дивне пријатеље који су га снабдевали књигама, читао је темељно и страствено, а када му је изашла прва прича у „Експектадору”, није имао ни неколико ситних новчића да новине купи и види како изгледа одштампана прича. Стајао је на улици и видео човека како излази из таксија са „Експектадором” у руци, пришао му је и љубазно замолио: „Можете ли, молим вас, да ми уступите ваш примерак новина?” Збуњени човек климнуо је главом и Маркес је успео да види своју причу. Када је Маркесов отац пред смрт давао интервју, новинар га је питао да ли је икада желео да напише књигу, а отац је објаснио да јесте, и то роман, али када је сазнао да син пише „Љубав у доба колере”, жеља га је минула, јер то је била књига коју је желео да напише: „Габито је то већ урадио.”

Маркесова мати, жена која је у његовом животу била оличење снаге и сигурности, коју у мемоарима често спомиње, преминула је истог дана и истог сата када су ови мемоари завршени, у пола девет увече 9. јуна 2002, природном смрћу.

Љубитељи Маркесовог опуса из ове књиге могу сазнати и о његовој омиљеној лектири са почетка бављења литературом. Фокнерову „Светлост августу” читао је и на путу до Аракатаке, обожавао је Кафкин „Преображај” (читао га је у Борхесовом преводу), „Уликса” сматрао другом Библијом, волео Гаљегоса, у Сервантесовог „Дон Кихота” се заљубљивао постепено, а грчке трагедије биле су му омиљено штиво, нарочито „Краљ Едип”. Поезију је сматрао најважнијом, милион пута важнијом од политике и никада му није било доста читања Лоркиног „Циганског романсера”.

Такође, читалац овог дела упознаће се и са мање познатим детаљима о Маркесовој новинарској каријери, која је почела пре уласка у литературу и трајала током читавог Маркесовог живота. Маркес никада није направио интервју, али је био изванредан колумниста. Његова прва колумна о уругвајском фудбалеру била је фијаско, али је брзо испекао новинарски занат. До тридесете године објавио је преко 2.500 колумни. Његова младост била је прожета и посетама јавним кућама, што су чинили и његови пријатељи, браћа, а раније отац и деда. У Аракатаки је постојало посебно насеље жена које су се бавиле најстаријим занатом, „где су мушкарци дочекивали јутро плешући кумбијамбу, са свежњевима новчаница запаљених уместо свећа”. Касније се у колумнама, после бројних посета Старом континенту, Маркес питао због чега је продаја љубави толико тужан и депресиван занат у Европи. Сећао се да су на Карибима у јавним кућама прављене и свадбе, јер се дешавало да ту плану страствене љубави. Памтио је пиће, музику, смех, плес до зоре и срећно буђење у наручју неке локалне лепотице.

Током студентских дана упознао је своју будућу супругу Мерседес. Тада је имала тринаест година и он је замолио да се, кад одрасте, уда за њега. Наредних четрнаест година Мерседес га је чекала. Остали су заједно током читавог живота.

,,Чин издаје оца“: Зашто је објављен Маркесов посљедњи роман

Самотни Ватикан

Мемоари се и завршавају сценом када Маркес таксијем иде на аеродром у Баранкиљи, „под неумољивим небом прозирнијим од било којег на свету”, и схвата да пролази поред њене куће. Зора је, али она будна „седи на тераси обучена по последњој моди у зелену хаљину са златном чипком, косе ошишане попут крила ластавице, у напетој тишини, као да чека некога ко никада неће доћи”. У авиону, Маркес јој пише писмо које се завршава реченицом: „Ако у року од месец дана не добијем одговор на ово писмо, остаћу заувек да живим у Европи.” Идућег четвртка, у хотелу у Женеви, чекао је њен одговор.

Постојало је много спекулација у вези с тим да ли је Маркес написао други део мемоара, било је прича да је књига изгубљена у крађи једног лаптопа, приликом лета авионом, а да је наслов другог дела мемоара био „Видимо се у августу”. Преводилац овог дела Бојана Ковачевић Пантовић објашњава да су све Маркесове рукописе синови предали библиотеци која чува његову литерарну оставштину, да се међу њима налази и прво поглавље другог тома мемоара, где Маркес описује како је ишао да обиђе Ватикан и упозна папу. Писац Ватикан описује као самотно место, са застрашујуће пустим ходницима, кроз које га је проводио један југословенски свештеник, а да је папа, када га је упознао, запањујуће личио на – Милана Кундеру.

Извор: Политика Магазин

TAGGED:Габриел Гарсија МаркесЖивотсања домазет
Share This Article
Facebook Telegram Copy Link
Previous Article Леон Ћеванић: Јесу ли Хрвати у 19. стољећу били двоструко бројнији од Срба?
Next Article Уметник побуне и протеста, чији су бубњеви постали легенда: Овације документарцу о Драгољубу Ђуричићу на 38. ФФ Херцег Нови

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
XFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Храм као пјеснички идеал: Десет година од смрти Миодрага Павловића

Пише: Јован Делић Он је уцјеловио српску књижевност; поезију прије свега. Да ништа друго није…

By Журнал

Побиједићемо

На овим подгоричким изборима одлучује се о цијелој Црној Гори. Пораз ДПС-ове коалиције означиће и…

By Журнал

Гидеон Леви: Пораз либералa

Пише: Гидеон Леви Победа Доналда Трампа у Сједињеним Државама је потврдила оно што ми у…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

Десетерац

Илија Бакић: Девета уметност: ,,Франкештајн- У име оца“

By Журнал
Десетерац

Анђелка Цвијић: Путописна историја књиге и култура као палимпсест

By Журнал
Десетерац

Ранко Рајковић: Сушена кобасица,  књижевност, фашизам и рецепт

By Журнал
Десетерац

Милош Чорак: И након свега, Шобић

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?